Петковић С. Богдан

Петковић С. Богдан
Петковић С. Богдан

 

 

име: Богдан
презиме: Петковић
име оца: Светозар
место: Лалинци
општина: Љиг
година рођења: 1881.
година смрти: 1922.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић

 

Петковић С. Богдан – Божа, земљорадник и резервни поднаредник, (Лалинци, Љиг, 1881- Лалинци, 1. I 1922).

Отац Светозар, пољопривредник, старешина велике породичне задруге. Поред Богдана имао је још четири сина који су били учесници рата, а Војислав је и умро током Првог светског рата од задобијених последица.

Наводно, Богдан је учествовао и у комитским четама по Косову и Македонији, па је признат и за ратног добровољца. Учесник је свих ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године, као резервни поднаредник I чете I батаљона IX пешадијског пука Дунавске дивизије II позива. Био је храбар и одважан борац, а посебно се истакао у акцијама на ушћу Дрине у Саву и Колубарској бици 1914. године. На положају Парашница, у Црној Бари код Богатића, заробио је три руска војника који су побегли из аустроугарског заробљеништва. Не знајући о коме се ради једног од њих је ранио, а пошто се сазнало за њихову претходну голготу приређено је право славље.

Са Батаљоном 1.300 каплара у Теочину код Горњег Милановца добио је распоред на положају Крст. Искористио је ту прилику да се пре пробоја фронта неопажено пробије у непријатељску позадину да би обишао породицу и видео тек рођеног сина Десимира. Долазећи кући дубоко у ноћ чуо је галаму. Прилазећи кући репетирао је пушку и грунуо на врата. У кући је затекао шест непријатељских војника и с прага још почео викати Пазите, другови! Опколите кућу и никога не пуштајте напоље. Затим непозваним гостима подвикну Предајте се, да не гинете! и уперио пушку у њих. Они се згледаше и дигоше руке у вис. Потом их је повезао, а онда приметио везаног оца, па га одрешио. Тада му укућани испричаше да су међу заробљеницима по тројица Чеха и Мађара. Пошто су му рекли да су се Чеси лепо понашали, одвезао их је и почастио. Потом их је све спровео у своју јединицу коју је стигао у селу Планиница код Мионице. О његовом херојству певани су и стихови.

По преласку преко Албаније Петковић се разболео па је доласком на Крф упућен у Француску на лечење. Лечио се у Бизерти до завршетка Првог светског рата. Иако потпуно неизлечен, вратио се у Србију и од задобијених последица умро у родном месту, где је и сахрањен.

За заслуге у рату одликован је Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, руским Орденом Крст св. Ђорђа, Медаљом за храброст, а имао је Албанску споменицу и све друге споменице за учешће у свим овим ратовима.

Слични чланци:

Стевановић Стојковић Драгутин

Стевановић Стојковић Драгутин

Али није ни Шваба толико луд. Осули они ватру ниско, па је куршум стригао траву као најоштрија коса. Кад Стојко допуза, на десној нози није му било цокуле. Метак га погодио у табан и све му раскрвавио.

Прочитај више »