име: Драгољуб
презиме: Поповић
име оца: Лука
место: Ваљево
општина: Ваљево
година рођења: 1870.
година смрти:
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Поповић Л. Драгољуб, официр – артиљеријски бригадни генерал (Ваљево, 30. IV 1870 – ?, ?).
Отац Лука, терзија, мајка Персида – Перса, домаћица.
Основну школу и нижу гимназију учио у месту рођења, а више разреде у I мушкој београдској гимназији. По положеној матури ступио у ВА 15. септембра 1889. године, са XXII класом. Говорио је немачки и француски језик.
У чин артиљеријског потпоручника произведен 1892; капетана II класе 14. априла 1901; мајора 12. јула 1906. године. Чин артиљеријског пуковника добио је 1. октобра 1915. године. За бригадног генерала уна- пређен је 21. октобра 1923, а пензионисан 11. априла 1928. године. До 1898. био је водник у пољској артиљерији, до 1903. командир II пољске батерије, до 1906. командир II коњичке батерије, а до 1912. командант III дивизиона Моравског артиљеријског пука и помоћник команданта Моравског артиљеријског пука.
У балканским ратовима борио се као помоћник команданта пољске артиљерије Тимочке дивизије I позива. На почетку Првог светског рата био је командант дивизиона у Шумадијској дивизији II позива, од 1915. командант дивизиона у Моравској дивизији II позива; од марта 1916. командант Шумадијског артиљеријског пука, а од 4. октобра до 16. новембра 1918. командант места у Урошевцу.
После Првог светског рата био је командант Љубљанске окружне команде, а потом за кратко командант Источног корушког одреда; од до 1921. је командант Прве артиљеријске подофицирске школе. Касније је кратко био помоћник команданта Косовске дивизијске области, па на служби у управи Војно-техничког завода, те помоћник команданта Битољске дивизијске облати, затим командант Шумадијске артиљеријске бригаде, па на служби у штабу Шумадијске дивизијске области и од 9. априла 1925. до пензионисања начелник Артиљеријског одељења V армијске области.
За заслуге у миру и рату добио је више домаћих и страних одликовања и других признања. Поред осталог од домаћих одликовања имао је: Медаљу за војничке врлине, Златну медаљу за храброст, Орден белог орла V степена, Орден Карађорђеве звезде IV степена, Златну медаљу за храброст (1914/15), Орден белог орла III степена, Орден Светог Саве IV степена. Имао је и Албанску споменицу и све споменице за учешће у ратовима од 1912. до 1918. године. Од страних одличја добио је: бугарски Орден св. Ђорђа са мачевима, енглески Орден св. Михаила и св Ђорђа III степена, руски Орден св. Ане II степена и француски Орден ратног крста.
Од 1896. био је у браку са Милицом, кћерком Борисава Лукића, кафеџије из Ваљева. Имали су две кћери и једног сина.
