Радивојевић Ф. Илија

Радивојевић Ф. Илија
Радивојевић Ф. Илија

 

 

име: Илија
презиме: Радивојевић
име оца: Филип
место: Брезовице
општина: Ваљево
година рођења: 1871.
година смрти: 1913.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић

 

Радивојевић Ф. Илија – Чича, официр – пешадијски потпуковник (Брезовице, Ваљево, 23. II 1871 – Дренк, Црни Врх, 18. VI 1913).

Отац Филип и мајка Јока, пољопривредници.

Основну школу завршио је у Ћелијама, први разред гимнази је у Ваљеву, а следећих пет у Шапцу. У ВА ступио 15. септембра 1891. године са XXIV класом.

Након завршене академије произведен је у чин пешадијског потпоручника 2. августа 1894. године. Почео је радити као водни официр, а од 1897. до 1899. завршио ВШ ВА. Потом је био в. д. командира III чете IV батаљона XIV пешадијског пука. У својству државног питомца 1901. и 1902. године, усавршавао се у Русији, проучавајући војну наставу. По повратку, 15. октобра 1902. постављен је класног старешину у ВА.

Као пешадијски капетан учествовао је у завери 29. маја 1903. године, када се након убиства краљице Драге и краља Александра Обреновића, династија Карађорђевића вратила на српски престо. Потом је био командир чете и командант батаљона. Када је унапређен у чин пешадијског мајора дуго је био командант жандармерије. Истовремено је. био на челу тајне национално-револуционарне организације Уједињење или смрт, у народу познатије као Црна рука. Да му та дужност није случајно припала сведочи и чињеница да је био оснивач, први и једини председник Врховне централне управе те организације. Са Михаилом Ристићем и Велимиром Вемићем непосредно је учествовао у убиству краља Александра и краљице Драге. Уз то, међу официрима завереницима уживао је велики ауторитет о чему сведочи и податак да је лично чувао оригинални Устав и Пословник те организације, који је оставио својој супрузи, пред полазак у рат, запечаћен у коверат, на коме је писало Ово предати после моје смрти Апису, што је и учинила, па је тако Апис дошао у посед тих докумената. И после његове погибије више није попуњавано место председника Врховне централне управе те завереничке организације.

Учествовао је у оба балканска рата показујући велику храброст и умешност у командовању. Као командант у III дринског прекобројног пука остварио је више успеха у Новопазарском Санџаку. Поред осталог, са својим батаљоном први је ушао у тек ослобођени Прибој 1912. године, после чега је унапређен у чин пешадијског потпуковника.

У II балканском или Српско-бугарском рату 1913. учествује као командант XIX пешадијског пука. На његовом челу неустрашиво је полетео у најгушће редове противника, кога је српски налет запањио те су се дали у бекство. Тамо на Црном Врху, односно Дренку, где су Бугари давали најжешћи отпор, пао је смртно рањен. Видевши да им је погинуо командант Шумадинци су продужили јуриш и противника натерали у панично бекство. Његово мртвог тело пренето је и сахрањено у Београду 27. VI 1913. године.

За заслуге у миру Р. је одликован Медаљом за војничке врлине и Орденом Карађорђеве звезде IV реда. За допринос у рату добио је офи цирски Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV степена, о чему је издат указ бр. 14. 611, али и још нека одликовања.

Слични чланци:

Протић П. Александар

Протић П. Александар

Године 1914. био је у Комитском одреду мајора Танкосића на Дрини и ту је добио прву „Карађорђеву звезду“, а другу Карађорђеву звезду је добио на Солунском фронту, као и остала одликовања.

Прочитај више »
Захарић И. Чедомир

Захарић И. Чедомир

Приликом повлачења наше војске, 11. новембра 1915. године, обавештава вишу команду да му је током ноћи побегло седам војника, али је одатле своју чету без иједне жртве превео преко Албаније.

Прочитај више »
Жугић Крста

Жугић Крста

А измешале се лешине са овим стварима. Човека гроза хвата кад види ту касапницу. Свак помисли да и њега то исто зло може снаћи. Претрне човек од главе до пета. Јер рат је страшан и гадан. Али шта ћеш, ако је Бог рекао да се гине, не можем умаћи. Гину и наши и њихови. У смрти смо сви браћа.

Прочитај више »