име: Светолик
презиме: Трифуновић
име оца: Радомир
место: Вртиглав
општина: Мионица
година рођења: 1876.
година смрти: 1958.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Трифуновић Р. Светолик, земљорадник и поднаредник (Вртиглав, Мионица, 25. VI 1876. – Вртиглав, 28. IV 1958).
Отац Радомир и мајка Станица, пољопривредници.
Пошто није похађао ни основну школу сам је научио да чита, пише и рачуна. Све до почетка балкан- ских ратова живео је као и већина његових вршњака и ни почему се није посебно истицао. Међу савременицима био је познат по надимку Печадор Стојић или Пејко.
У Првом балканском рату учествовао је као редов III чете III батаљона V пешадијског пука Краља Милана II позива. Борио се у свим бојевима које је његов пук водио, а посебно су му остале у сећању борбе код Лебана, Приштине, Ђаковице, Драча, Љеша и Скадра. За показано јунаштво и сналажљивост у борби на Брдици одликован је Златном медаљом за храброст. Током II балканског рата значајно време је провео на предстражи код Призрена и Љумкуле.
По објави Првог светског рата и извршеној мобилизацији распоређен је у исту јединицу. Из Ваљева су кренули ка Лозници и запосели положај Кличевац, где су остали петнаестак дана. Онда су придодати комитском одреду, војводе Танкосића. Код рађевске Беле Цркве борбе су се настављале једна за другом. У Баставу, код Солдатовића забрана, борба је трајала пуних 48 сати али је непријатељ про- теран ка Самуровића ади.
На новом положају остали су скоро месец дана, а за дотадашње ангажовање Т. је произведен у капларски чин. Одатле су отишли на положај Главица, па на Мачков камен, где су заменили XVII пешадијски пук који је претрпео велике губитке. Следећи борбени положај имали су на Гучеву, где су остали наредних шест недеља. По губитку Гучева повлачили су се, преко Ваљева, ка планини Рудник, где су запосели нови положај и сачекали почетак офанзивне фазе Колубарске битке. Поручник Михаило Ђурђевић, водник његовог вода, пошто је морао отићи у болницу одре- дио га је да га замењује. Наређење је гласило да водници иду пред водом на десет корака. Кад се неопажено привуку непријатељским положајима да баце по три бомбе, а онда да се изврши јуриш. Те ноћи мало ко је спавао. Сви су осећали да се припрема велика битка.
Тачно у седам часова почела је артиљеријска припрема на целој борбеној линији. Чинило се да се небо пролама и земља из темеља тресе – причао је Светолик Трифуновић. – Затим је и пешадија ступила у дејство. Искочио сам из рова и са откаченим бомбама претрчао пра- зан простор између ровова и бацио бомбе у непријатељски ров. Изнена- ђен нападом непријатељ се није умео снаћи, многи су искакали из рово- ва и бежали. Одједном сам се нашао лицем у лице са једним аустроу- гарским капетаном. Наперивши на капетана пушку, викнуо сам ”’Руке у вис”. Поплашен он је одмах откачио сабљу иреволвер и бацио испред мене, молећи ме да га не убијем.
За то време војници који су за њим јуришали, опколили су групу непријатељских војника и заробили. Наводно тада је заробљено 190 војника и један официр. Кад је то сазнао командант батаљона позвао је
Трифуновића и питао га за име, унапредио га у чин поднаредника и наредио ађутанту Пишите за највише одликовање. Тек 1915. године, приликом биваковања у Стублинама код Обреновца, сазнао је да је одликован Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, по указу ФАО 11.123, од 15. јула 1915. године. Одликовање му је свечано уручено тек на Солунском фронту.
Приликом пробијања преко албанских гудура стално је носио пушкомитраљез. На Браздастој коси тешко је рањен у колено и пренет у болницу, где је провео пет месеци на лечењу. Затим је додељен Трећој болничкој резервној чети, где је остао до краја рата. Од последица тог рањавања остао је хром у десну ногу и углавном се кретао помоћу штапа.
По повратку из ослободилачких ратова вратио се у родно место и постао старешина породичне задруге која је имала 25 чланова и 16, 5 хектара земље, углавном треће класе. Женио се два пута. Из брака са Живком, рођ. Радовић из Ђурђевца, имао је синове: Миливоја и Драгослава. Пошто је она млада умрла оженио се Томанијом Радовановић из Вртиглава, са којом је имао још петоро деце: Ђорђа, Јована, Надежду, Милована и Радомира који је погинуо као припадник НОВ Југославије у Плашком, у Лици, 25. маја 1945. године, само десетак дана по завршетку II светског рата на простору бивше СФРЈ.
