име: Иван
презиме: Мијаиловић
име оца: Алексије
место: Рожанство
општина: Чајетина
година рођења: 1884.
година смрти: 1916.
извор података: “Златибор у Великом рату“ Милисав Р. Ђенић, 2006
РАНЕ НИЈЕ ПРЕБОЛЕО
Aлексије Мијаиловић, земљорадник из Рожанства, из два брака имао је деветоро деце. Сина Ивана родила му је 1884. године друга супруга Новка Борчић.У многочланој породици одрастао је у немаштини и сиромаштву, више гладан него сит. Када су му 1903. године умрла оба родитела, оженио се Љубицом Лазовић, која му је родила синове Ратка и Рајка и кћери Миленку и Јеленку.
Када је Србија позвала све што може пушку носити да ступи под заставу, Иван је оставио своју нејач и са 3. четом, 2. батаљона, IV пешадијског пука кренуо да испуну свету дужност према отаџбини. Није отишао да тек тако отаља посао, читаво време рата улагао је несебично целога себе, како би држава и народ остварили своје националне циљеве.
Иван је већ у првој борби, 20. августа 1914. године на Паносу код Вишеграда, јунаштвом задивио своје старешине. У кратком и суровом обрачуну Ужичана са аустријским снагама, где су се војске приближиле на тако блиско остојање да су се читаво време гађале бомбама и псовале, Иван Мијаиловић је био рањен у главу.
У Ивановом персоналном досијеу стоји образложење због чега је одликован Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима: “У 3. чети, 2. батаљона IV пешадијског пука првог позива одликован за храбро и пожртвовано држање у свим борбама које је његова јединица водила”.
Нажалост, није дочекао да је стави на груди. Током јуриша на моћна бугарска утврђења на Кајмакчалану, септембра 1916. године, задобио је тешке ране. Хитно је пребачен у француску болницу у Солуну где је лекарска екипа учинила све да му спасе живот, али срце није издржало.
