Раковић В. Бранислав

Раковић В. Бранислав
Раковић В. Бранислав

 

 

име: Бранислав
презиме: Раковић
име оца: Вук
место: Чајетина
општина: Чајетина
година рођења: 1887.
година смрти: 1973.
извор података: “Златибор у Великом рату“ Милисав Р. Ђенић, 2006

 

БЕЗ ОДСУСТВА И ПОШТЕДЕ

Резервни пешадијски наредник Бранислав Раковић рођен је 14. октобра 1887. године у Чајетини, у породици имућних земљорадника Вука и Јерине. Младост је провео са родитељима, сестром и три брата, бавећи се земљорадљом.

Војни рок је служио само шест месеци, од 15. априла до 15. октобра 1909. године, у 3. чети, 2. батаљона IV пешадијског пука и са том јединицом прошао кроз све борбе Балканских и Првог светског рата. Кући се вратио 1919. године. окићен Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, Сребрном медаљом за храброст Милош Обилић и Албанском споменицом.

После рата живео је са братом Аћимом у задрузи на великим поседима у Оманици и на периферији варошице, које су чинили 1 хектар окућнице, 3 хектара шуме, 3 хектара зиратне земље. 15 хектара ливаде и пашњака и 5 хектара незиратне земље. Браћа су се добро слагала и имовину нису делила до краја живота, препустили су да то потомци сами учине.

Бране се оженио Винком Радмиловић и са њом добио синове Милована и Радисава и кћерке Миленку, Кату и Зору. Доживевши дубоку старост умро је 1973. године у Чајетини.

Познавао сам овог храброг ратника, тада већ остарелог човека, несигурног хода и успорених покрета. Често сам га посећивао док је чувао стоку на периферији варошице. Обично би извадио дуванкесу са “бајиновцем”, увио га у новине и запалио цигарету. У прво време нерадо је говорио о доживљајима из рата, да ли из скромности или није желео да се подсећа најтежих година живота. Временом је постајао речитији.

„Бугари ме 1915. године ранише у ногу код Књажевца, ево и сад метак могу напипати, са њим ћу и у гроб отићи. На Груништу ме ранише у раме, али после неколико дана поново се прихватих пушке. Ма колико је у том паклу изгинуло људи, ја сам ипак добро прошао”.

“Нисам ја добио одликовања само зато што сам учествовао у заробљавању бугарских војника. Нико није могао добити највише одликовање ако учини једно јуначко дело, а после оде да тимари мазге или љушти кромпир, морао је у свим борбама бити храбар, увек бити у првим борбеним редовима и давати пример другима. Карађорђеву звезду сам добио јер нисам изостао ни из једне борбе, нисам био на поштеди, одсуству и боловању, изузев неколико дана кад сам био рањен”.

Заиста је био у праву. У његовом ратном картону стоји записано: “У 3. чети, 2. батаљона, IV пешадијског пука првог позива одликован за храбро и пожртвовано држање у свим ратовима од 1912. до 1918. године”.

Слични чланци:

Максимовић Михаило

Максимовић Михаило

Аустријанци, који су били далеко свега две до три стотине метара, почеше да ускачу у онај зидани канал. Наши им подиђоше с бока. У каналу настаде права кланица. Избезумљени људи гушали су се, рукама давили једни друге. Налетали на голе ножеве.

Прочитај више »
Пашајлић Саво

Пашајлић Саво

Саво је веома дуго ратовао од 1912. до 1918. године. Са пуком „Карађорђе“ прошао је сва бојна поља на којима је била Шумадијска дивизија првог позива.

Прочитај више »