Седимо замишљено око ватре и ћутимо. Све што смо имали, рекли смо… Пексимита је понестало, конзерви више нема. А не вреди ни јадиковати, још мање бунити се.
– Је ли, попе, ти данас не отпрати онога војника до гроба? – запита благајник пука, колико да се нешто говори.
– Шта ћу… опевао сам га овде… А Бог је свуда и на сваком месту.
– Ипак, ипак, требало би – упаде ветеринар пука. – Такав је пропис. Видиш, ишао је официр, ишли су војници, а тамо није имао ко да му прелије гроб.
– Разумем када умру на маршу… али овако… – отпоче опет благајник. Капетан Душан га прекиде:
– Ви то говорите о оном војнику који је данас умро?… А, попе, ту ћеш се зло провести.
– Море, хајд не причај…
– Уверавам те… Командант је видео спровод и питао где је свештеник. – Душан намигну, али то свештеник не опази.
– Није могуће! – чуде се остали.
– Здравља ми. Баш сам био код ађутанта, кад командант изиђе из шатора и рече: „То је срамота. Казнићу најстрожом казном свештеника.“
– Хоће он, хоће – додаје Лука. – Он не види крупну ствар, али за ситну…
– Ама, побратиме, то није ситна ствар…
– То би исто било као кад би неко од нас пошао на осматрачницу, и остао у некој кафани – објашњава потпоручник Војин.
Свештеник нас је збуњено гледао. А та забуна његова распаљивала је нашу машту.
– То су изузетне прилике! – муцао је поп Момчило.
– Наравно! – додаје поручник Протић, који се већ сажалио на свештеника. – Ко ће сада још од тога да прави питање. Оставите, молим вас…
Душан га значајно погледа. Бојећи се да не ослаби расположење, отпоче темпераментно:
– Не био ја командант… Ја бих га пред целом војском деградирао и везаног терао. – Душан тада неприметно гурну Протића: – Зар ти мученици оставили земљу, прешли хиљадама километара, па их поред живог попа закопати као мрцине…
– Ама, то јест, али…
– Молим те, извини, зави ме стомак. Запамти где си стао – и Душан оде журно, држећи се за трбух.
Опет поче благајник.
– Знаш, Момчило, требало је ипак… због војника.
– А после, ни гробље није далеко… Стотину метара одавде – допуњава ветеринар.
– Море да је и пет километара! – распаљује Лука.
– Људи божји, није да нисам хтео, већ ме убила чизма – обрати нам се свештеник Момчило готово плачним гласом.
– И мени су отекле ноге, а ипак сам морао да идем са војницима шест километара да купујем сено – жести се потпоручник Живадин. – Замисли, да ја нисам ишао… Коњи би сутра полипсали…
– Ех, то није исто. Коњи би нам заиста полипсали. Али ако поп Момчило не прелије гроб онога војника, ми нећемо због тога помрети, нити би од те његове шетње били сити – брани Протић свештеника.
– Е, извините, господине поручниче – љути се сад озбиљно потпоручник Живадин. – Нека изгубимо још и тај морални ослонац, онда немамо више ни војске ни људи.
– Бре, бре, бре, ал одосмо далеко… Штуцне Лука пред командантом, пропала дисциплина. Не оде Живадин по сено, на један мах полипсаше коњи. А поп Момчило упропасти морал.
Тада се и Душан врати.
Поручник Протић се уозбиљи: – Баш данас, када нас глад сатире, људи умиру на сваком кораку, данас треба да смо великодушни и да не терамо мак на конац.
– Ова будала поквариће нам све – шапну нам Душан. Онда се обрати Протићу: – Добро, нека је све тако.
– Али није тако! – упаде Живадин ратоборно.
– Чекај, молим те… Дакле, нека је баш тако. Тако мислиш ти, тако и ја и сви остали. Сви ми волимо Момчила… Али ако тако не мисли командант?
– Како!… Бесан је био! – разграњава причу Лука.
Уто се појави ађутант пука. Ми заћутасмо.
Он стаде испред свештеника.
– Господине попо, зове вас командант.
– Шта кажете?! – запита Момчило згранут.
– Кажем ја, а ти мени ово, оно! – говори Душан.
– Људи, ја све мислим, ви терате шалу…
– Богами, и ја сам то мислио – рече Протић.
Поп Момчило се диже.
– Да нећеш ти такав да идеш? – запита Лука.
– Ја шта ћу…
– Немој сад да навучеш и другу кривицу – упаде Душан. Он те зове на рапорт… Када би мене звао, ја бих морао да припашем сабљу и ешарпу. Пошто ти то не носиш, онда твоје службено одело и ону твоју поповску капицу, како је ти зовеш… митра… чита.
– Јест, јест! – одобравају остали.
– Море, идите с милим богом, људи, шта се ово ради са мном!
– Слушај, да је командант хтео с тобом приватно да разговара он би те звао преко посилнога. А видео си да је дошао ађутант.
– Наравно…
– Пусти га, побратиме – вели Душан усиљено равнодушним гласом – нека ради по својој глави, шта се нас тиче. Посилни, баци које дрво на ватру!
Лука приђе Момчилу и поверљиво му рече:
– Озбиљно ти кажем, узми… нема смисла да идеш у шињелу и шајкачи. Уосталом, не кошта те ништа.
– У сандуку ми је…
– Па шта је с тим… Трајко! – викну ревносно Лука посилнога попа Момчила.
– Нека, нека, ја ћу ићи сам – и он пође своме шатору.
– Е, нема смисла – вели кроза смех поручник Протић. – Претерали сте…
– Ах, сунце му поповско, одавно он мени „јади пилиће“ – вели Душан. – Ама само да га видим са читом на глави.
– Добро, молим те, откуд се појави ађутант?
– Онда када ти рекох да ме боли стомак, ја отрчим до ађутанта и замолим га да дође код Момчила и да му само каже како га зове командант.
Дебели ветеринар заценуо се од смеха.
– Не смејте се, чуће – вели благајник пука. – А када дође овде, објаснићемо му да је ово само шала…
– Ено га! – рече неко.
Према светлости ватре угледасмо попа Момчила са читом на глави и у црном капуту. Ишао је к нама. Али као да се предомисли, окрете надесно и оде у правцу шатора команданта пука.
– Ја, богати, он оде…
– Није ваљда луд.
– Их, шта ћемо сад!
– Побратиме, молим те, трчи и кажи му да је све ово била шала – обрати се Душан Луки. – Е, људи, баш је чудан човек.
Лука се диже и оде.
– Е ћеф ми је што га насамарисмо. Али неће смети сада да дође овде…
– Наљутиће се…
– Е, баш ме брига. Памтим ја кад је он мени у Пећи ставио јаје у кревет, па ми после изнео… те ово, те оно. Е, то му је сада.
На дну пакла
Замолио ме је да Вам га пратим, заједно са преписом његовог дневника. „Ако умрем, нека ово писмо преда њој (ви ваљда знате коме), а дневник мојој мајци.“