Освета

У први сумрак почели су војници да се припремају. У ваздуху се осећао шум покрета од хиљаде људи, разне стоке, од кретања топова и кола. Пешачки пукови у колони по четири промицали су. Војници су ћутали, пуне фишеклије клопарале. На извесном одстојању за њима кренуле су брдске батерије и изгубиле се у ноћи. Последње су пошле пољске батерије.
Ишло се лагано и обазриво. Онда се застало. Стајали смо доста дуго. Када смо кренули, прошли смо кроз неки заселак. Видимо неке кошаре, трошне куће, али нигде живог створа. Чак ни пас да лане.
Према звезданом небу назиремо контуре високих планина и по свежем даху осећамо њихову близину. А негде при врху светлуца ватра, час слабије, па јаче.
Из наше позадине чујемо гласове: „Чувај… држи десно“, те се склонисмо мало покрај пута. Поред нас је пројахао један виши командант са својим штабом.
Опет смо застали. Војници поседали поред пута. Неко припали цигарету, те привикаше на њега да угаси. Тако је наређено. Људи су доста заморени, а и спрема им је прилично тешка. Чак и мазге се притајиле и опустиле вратове. Чује се само, неки пут, како ланац поводника зазвечи.
– Боже, ако зањачу… одаће нас као оне гуске на Капитолу! – каже потпуковник Петар.
Највише брига су нам задавале те мазге. Циљ је овог ноћног кретања да се што више приближимо Бугарима, нечујно, тихо. Мазговоцима је било речено да су приправни, и чим мазга зине, да је тога часа шчепају за њушку.
У даљини крекећу жабе. Са стране у трави зричак зриче. А ноћ топла и пуна звезда. Изгледа нам да код нас звезде не светле овако јасно. Или се то нама само чини, што је ноћ без искре светлости на земљи. Не видимо више ни оне ватре на планини. Сигурно Бугари спавају… А шта ли ће сутра бити?… Не сутра. Поноћ је прошла… Где ли је пешадија? Њима је тешко, много тешко, јер они данас својим грудима треба да пронађу непријатеља. А биће много мртвих! Многи од њих гледају ово звездано небо и мисле како сада те исте звезде посматрају и њихове породице. Неки од њих и не слуте да ће сутра у ово доба лежати под земљом. Причају да су многи уочи борбе предвидели своју смрт. Па су ипак јуришали…
Батерије се већ разилазе на разне стране, да би још у току ноћи поселе положаје. Ми се заустависмо на једној њиви, испред неке живе ограде, и војници одмах почеше да копају заклон. Радили су ћутећи.
Тек што се није појавио дан. Преморени већ, дремали смо наслоњени на избачену земљу. Заносио нас је њен свежи мирис. Неко кресну жижицу. Командант је гледао у часовник. Чуо сам кад рече: „Два и по… још пола часа.“ Подигао сам се, али ми глава клону на груди. Онда запалих цигарету. Понудио сам и Луки.
Он узе цигарету, принесе је устима, затим је одмаче, погледа мрзовољно и врати ми је…
– Извини, молим те. Пушио сам целе претпрошле ноћи, јуче цео дан, па ову целу ноћ. Сад осећам како ми мускули дрхте и повраћа ми се.
Телефонисте су везивале жице и неко од њих упорно је понављао: „Ало… ало… ало! Чујеш ли ме?… Ало, па што се не одазиваш?“
Ноћ је бледела. Звезде ишчезавају губећи се у далеком тамном своду. На истоку, изнад врхова планинских, појави се беличаста трака. Црне и непомичне планине посташе плавичасте, као да су копреном обавијене.
Светлило поче нагло да осваја. Наместо многобројних трептавих звезда као да се расу плава небесна пучина. На истоку изби пурпурни ореол. По луговима се разлеже цвркут птица, а кроз ваздух се шири дах зреле траве. По врховима планинским појавише се наједном ружичасти сунчеви зраци, а из дубоких понора и јаруга избише млазеви магле.
Пуче негде пушка…
– На живот и на здравље! – рече Лука.
Сви смо се подигли и гледали у правцу одакле допире пуцањ. Нигде се није видео човек… Опет два пуцња један за другим.
– Извиднице – рече неко.
Дрхтава језа прожима луде. Настаде мучна тишина. Командант спусти дурбин низ врат, подбочио се рукама, обухватио зубима доњу усну и напрегнуто ишчекује. Чује се глас:
– Ало, шеста?… Је л’ ме добро чујеш? Па немô, бре, да дремаш!… Ето, командујемо…
Командант погледа строго телефонисту:
– Доста са тим разговорима!
Као да одјекну негде плотун, а одмах затим неколико убрзаних, појединачних пуцњева.
Командант позва преко телефона командире. Скренуо им је пажњу да осматрају десно од високих јабланова, одакле допиру пуцњи.
– Чим шта приметите, отворите одмах ватру!
Дурбинима претресамо шуму. Као да је пуста. А међутим, пушке наново запрашташе. На врху Ветреника, иза једне стене, појавише се неколицина и застадоше. Као да се Бугари чуде откуда овај прасак у долини када су они већ толико времена били мирни и спокојни.
– Сигурно су осматрачи артиљеријски – рече командант. – Запамтите правац.
Прасак топа одјекну… други, трећи, четврти… Сви смо у напону ишчекивања и осматрамо.
– Ено! – викну Лука.
При самом подножју угледасмо беличасте димове, према тамнозеленој позадини. А нешто мало изнад тих облачића од димова, осмотрисмо непријатељске ровове, као неку жућкасту пругу.
– Јави командиру да је подбацио! – наређује командант.
Пуцњи пушака су све чешћи… Тамо сигурно гину.
Отпоче дејство и једна батерија десно од нас. А и у даљини, негде лево, чује се топовска паљба. Батерије су гађале плотунима. У висини над нама лепршале су птице. Из оних села у подножју планине видимо мештане како беже… Одјекнуше два пушчана плотуна један за другим, а потом, наједном, осу се брза пушчана паљба, без предаха. Ваздух се усталаса.
Над нашим главама нешто заошину и тресну позади нас. Ми увукосмо главе у рамена. Сунце као да потамне. Наши се нерви растржу између осматрања и ишчекивања непријатељских граната. Одвикли смо се већ. Чује се… Људи узимају лагано дах, дисање нам застаде, граната звизну изнад наших глава и ми одахнусмо. Постали смо унезверени. У равници нигде заклона, а онај нас гледа у теме. Са висине као да се сручи олујина, али сада је гађао негде лево. Сигурно траже батерију. Нама је лакше. А напред митраљез као да пара, и чује се кркљање пушака. Изнад непријатељских ровова дигла се прашина од праска пушака, те се цела линија јасно оцртавала. Наши су већ подишли.
Командант пешадијског пука тражи да артиљерија отвори бржу ватру. Телефони се повезали и чује се страховита ларма.
– Ало шеста, шеста… Господине капетане, митраљез нас туче… Прва брдска повећај за двадесет пет!… Ало, ало!… По три разорном гранатом… Друга пољска, поправник… Господине капетане, зрна падају у батерију… Подбацило, повећај месни угао!… Ало, ало, ало!… Жица са осматрачницом прекинута… Лево, пет хиљадитих… По три, коси!… Рањен водник!… Разорном гранатом!…
Борба се развија и њена жестина се повећава, из часа у час, јер су људи пришли на домет. И онда што брже, што жешће. А и непријатељска артиљерија засипа другу пољску, да се она готово и не види од дима и прашине. И лево, и десно од нас, почиње да ври. Ама на један мах, чим смо се угледали.