Да би послератни британски планови за поновно исцртавање војне и економске карте Османлијског Царства били потпуни, укључена је једна необична нова појединост. Та је појединост још необичнија ако знамо да су поборници стварања јеврејске домовине у Палестини били енглески “ционисти нејевреји”, међу којима је био и Лојд Џорџ.
У најмрачнијим данима Великога рата, 2. новембра 1917, кад су се руске снаге на страни енглеско – француског савезништва сламале под економским расулом и бољшевичким преузимањем власти, у време кад америчка моћ још није била у потпуности укључена у европском рату на страни Британије британски је министар спољних послова, Артур Белфоур, послао Волтеру лорду Рошфилду, представнику Енглеске федерације циониста, следеће писмо:
“Драги Лорде Ротшилде, велико ми је задовољство пренети Вам, у име Владе Његова Величанства, следећу изјаву подршке јеврејским ционистичким стремљењима, која је поднесена Кабинету и одобрена од Кабинета: ‘Влада Његова Величанства повољно гледа на успостављање националне домовине јеврејског народа у Палестини и настојаће подузети све Што је у њезиној моћи да постигну тај циљ, уз јасно подразумевање да се не сме учинити ништа што би оскврнуло грађанска и верска права постојећих нејеврејских заједница у Палестини или права и политички статус који Јевреји уживају у било којој другој земљи’. Бићу Вам захвалан ако с овом изјавом упознате Ционистичку федерацију. Искрено Вас поздрављам. Артур Џејмс Белфоур.”
То је писмо било основа на којој је након 1919. успостављен мандат британске Лиге народа над Палестином и под чијом ће руком водиљом бити саздане промене од глобалних последица. Скоро успутно спомињање “постојећих нејеврејских заједница у Палестини” од стране Белфоура и Кабинета односило се на више од 85% тадашњих становника, који су били палестински Арапи. Године 1917. Јевреји су у Палестини чинили мање од 1% становника.
Упада у очи и чињеница да је то била преписка између блиских пријатеља. И Белфоур и Валтер лорд Ротшилд били су чланови једног новог империјалистичког крила у Британији, које је настојало створити трајно глобално царство, утемељено на савршенијим методама друштвене контроле.
Такође упада у очи чињеница да лорд Ротшилд говори не као директор неке међународне организације Јевреја него као члан Енглеске федерације циониста, чији је председник у то време био Чаим Вејзман. Ту је организацију у основи створио Ротшилдов новац, који је од 1900. године такође потпомагао исељавање стотина Јевреја који су бежали из Пољске и Русије у Палестину, путем Јеврејског удружења за насељавање, чији је доживотни председник био енглески лорд Ротшилд. Енглеска је великодушно понудила земљу која је била далеко од њезиних обала, док у истом том раздобљу прогоњене јеврејске избеглице није дочекивала нимало раширених руку на својим обалама.
Али, од очите хипокризије Белфоурова писма била је важнија британска геополитика која се скривала иза Белфоурова писма. Није неважно да је нова јеврејска домовина под покровитељством Британије била географски смештена на једном од стратешки најважнијих делова дуж главне артерије проширеног Британског Царства из раздобља након 1914, на осетљивом положају на путу за Индију и у односу на новоосвојена арапска нафтна подручја османлијске Турске. Насељавање мањине у Палестини, под британским протекторатом, тврдили су Белфоур и други у Лондону, даће Лондону стратешку могућност од огромнога значаја. Био је то, најблаже речено, циничан потез Белфоура и његовог круга.
