Почевши по прилици негде раних 1890-их година, једна је скупина енглеске политичке елите, углавном с привилегованих факултета Оксфорда и Кембриџа, основала нешто што ће постати најутецајнијом политичком мрежом у Британији током следеће половине века а и дуже. Та је скупина порицала своје постојање у облику формалне скупине, али се њезини трагови могу наћи око успоставе новога часописа Царства, The Round Table (Округли стол), утемељеног 1910.
Та је скупина заступала стајалиште како је потребно успоставити један рафиниранији и делотворнији систем глобалнога царства с циљем да се хегемонија англо-саксонске културе делотворно одржи у овоме и настави у идућем веку.
У време оснивања та је скупина, коју каткада називају “Округлим столом”, била изричито против Немачке, а за стварање и одржавање Британскога Царства. У једном свом чланку у часопису The Round Table, у августу 1911, три године пре него што је Енглеска објавила рат Немачкој, утицајни Филип Кер (лорд Лотијан) је изјавио: “Данас постоје две врсте међународног морала, британски или англо-саксонски и континентални или немачки. Оба не могу превладати. Ако Британско Царство не буде довољно јако да уистину утиче ради поштених односа међу народима, победиће реакционарни узуси Немачке бирократије, а онда ће бити само питање времена кад ће и само Британско Царство постати жртва неке међународне ‘отимачине’ по узору на агадирски инцидент. Ако британски народ не буде довољно јак да назадним супарницима онемогући да га нападну и да у том нападу успеју, мораће прихватити политичке норме агресивних војних сила. “
Уместо скупе војне окупације британских колонија заступали су репресивнију толеранцију која ће се уобличити око стварања британског “Комонвелта нација”, којима ће се дати привид независности, што ће уједно омогућити Енглеској да смањи трошкове одржавања скупих војних окупацијских снага у далеким крајевима, од Индије до Египта, а сада и по целој Африци и Средњем истоку. Каткада се за опис те промене користио израз “неформално царство”.
Та је нова скупина била окупљена око утјецајног лондонског Тајмса, а у њој су били и врло утицајни људи као што су Алберт лорд Греј, историчар и члан Британске тајне службе Арнолд Товнби, као и Х. Г. Велс, Алфред лорд Милнер из пројекта за Јужну Африку, као и заговорник нове гране науке зване геополитика, Халфорд Ј. Мекиндер с Лондонског економског факултета (London School of Economics). Главни им је институт за истраживања постао Краљевски институт за међународне односе (Royal Institute for International Affairs) – Chatham House, основан у ходницима Версаја 1919.
Идеја о стварању Палестине под јеврејском власти, која ће бити захвална Енглеској за своју крхку егзистенцију и окружена балканизираном скупином посвађаних арапских земаља, била је делом замисли новога Британског Царства коју је та скупина створила. У време Версајске мировне конференције, Мекиндер је у једноме своме коментару описао визију коју је његова утицајна скупина имала о улози коју ће британски протекторат над Палестином играти у британском стварању глобалнога царства након 1918, које ће бити обликовано око нове Лиге народа, чија правила успоставља Британија и којом влада Британија.
Мекиндер је описао начин на који они далековиднији чланови британскога устројства гледају на свој пројекат стварања Палестине 1919. “Ако овај свет неизбежно треба бити главним боравиштем људскога рода на овој планети и ако Арабија, као земља кроз коју пролазе путеви из Европе за Индију и са Севера на Југ, треба постати средиште тога света, онда Јерусалем, тај градић на брду, има стратешки положај у односу на светску стварност који се у суштини не разликује од његовог савршеног положаја који је имао у Средњем веку ни од његовог стратешкога положаја између старога Бабилона и Египта.”
Забележио је да “Суецким каналом пролази велики промет између Индије и Европе на пушкомету војсци стационираној у Палестини, а Џафа већ гради главну железничку пругу кроз низинске обалне пределе, која ће повезати јужни са северним делом средишњега подручја”.
Коментаришући посебан значај размишљања које се крило иза предлога који је Белфоур 1917. године упутио лорду Ротшилду, Мекиндер је забележио: “Јеврејска национална држава у Палестини биће један од најзначајнијих исхода рата. Сада можемо себи приуштити да о тој теми говоримо отворено” национална домовина у просторном и историјском средишту света даће Јевреју ‘одређење’ … Неки покушавају правити разлику између јеврејске вјере и хебрејске нације, али у увреженом гледишту о њиховом ширем идентитету засигурно нема пуно разлике”.
Њихов је велики план био повезати огромне енглеске колонијалне поседе, од рудника злата и дијаманата Сесила Родеса и Ротшилдове компаније Consolidated Gold Fields (Консолидована златна поља) у Јужној Африци према северу до Египта и виталног поморског пута кроз Суецки канал па надаље кроз Месопотамију, Кувајт и Персију до Индије на истоку.
Британско освајање немачке колоније Тангањике (Немачке Источне Африке) у централној Африци, 1916. године, није била одлучујућа битка која је довела Немце за преговарачки сто; тим је освајањем, уствари, стављена завршна витална карика у ланцу успостављања британске империјалне власти, од Рта Добре Наде до Каира.
Она велика сила која је у стању да контролише тај огроман простор, контролисаће и највредније стратешке сировине света, од злата, које је основа међународног златног стандарда за светску трговину, до нафте, новога извора енергије модернога индустријског доба 1919.
Та геополитичка стварност једнако је на делу и 1990-их година као што је била 1919. Уз такву могућност контроле, свака би држава на кугли земаљској потпала под скиптар Британског Царства. До своје смрти, 1902. године, Сесил Родес био је највећи финанцијски ослонац те нове елитне скупине “неформалног царства”.
Бурски је рат (1899.-1902.) био резултат пројекта те скупине финанциран и лично подстакнут од Родеса, с циљем да Енглеска преузме потпуну контролу над огромним минералним богатствима Трансвала, који је у то време био под влашћу Бурске мањине холандског порекла. Сам рат, током којега је Винстон Черчил постао јавно запажен, подстакли су Родес и Алфред Милнер, као и други чланови тога круга, с циљем да омогуће потпуну контролу Британије над тим подручјем, које се у то време сматрало највећим произвођачем злата на свету.
У Трансвалу су откривене највеће залихе злата на свету од времена калифорнијске златне грознице из 1848. Дохватити се тога злата било је од примарне важности за Лондон, који је канио задржати улогу капитола светскога финансијског система и свој златни стандард. И лорд Милнер и Јан Смутс и Родес припадали су скупини заговорника новога Царства која је поразила независне Буре и створила Уједињену Јужну Африку, као део Велике игре.
Тако је Британија 1920. успела успоставити потпуну контролу над целом јужном Африком, укључујући некадашњу немачку Југозападну Африку, као и огромна новооткривена нафтна богатства некадашњег Османлијског Царства, а све то помоћу британске војне присутности, двоструких обећања и успостављања Британскога протектората над Палестином као новом јеврејком домовином. Али, нису сви рачуни били још сређени 1920. године. Британско Царство је изишло из рата једнако банкротирано као на почетку рата, ако не и горе.
