Моћни су амерички нафтни кругови, укључујући и Рокфелерову групацију Стандард, 1922. године били једнако одлучни, као и Детердинг и Британци, прибавити монопол на експлоатацију и контролу огромних руских нафтних поља.
Британцима се 1922. чинило да су услови за зближавање с Русијом савршени. Главни је видљиви британски супарник за добијање концесија за руску нафту, америчко предузећа Sinkler Petroleum Company, чији је власник био Хери Синклер, био наводно уплетен у један погодно темпиран скандал који је букнуо у Сједињеним Државама, а радило се о закупу државног поседа Wyoming Teapot Dome Naval Reserve.
Хери Синклер, који је себе представљао као “независног” нафташа из Оклахоме, био је уствари погодан “посредник” за нафтне и банкарске интересе Стандард Оила за добијање оних тржишта на којима би директна понуда Стандарда могла изазвати сумњу, посебно од стране моћне супарничке британске групације Шел. Раних 1920-их година Синклер није био “својеглави” самостворени човек каквим се желео приказати. У Управном је одбору његове Sinkler Refining Company био Теодор Рузвелт млађи, син бившега америчког председника Рузвелта. Његов брат Арчибалд Рузвелт био је потпредседник компаније Синклер Оил. У његовом је одбору био и Вилијам Брус Томпсон, директор Рокфелерове банке Chase Bank из Њујорка, а то је била банка Стандард Оила.
Хери Синклер састао се почетком 1920-их година с Леонидом Красином, совјетским представником у Лондону. Као резултат тих разговора, он је, заједно с америчким сенатором Албертом Фалом и Арчибалдом Рузвелтом, отпутовао у Москву, где су постигли споразум за добијање концесије за експлоатацију цењених поља Бакуа, права на експлоатацију нафтних налазишта на Сахалинским острвима и на оснивање заједничког предузећа са совјетском Владом, на основи 50-50%, у којој би руска Влада имала једнак удео у добити од продаје руске нафте по целоме свету.
Групација Синклер се сагласила да уложи ни мање ни више него 115 милиона долара у тај пројекат и осигурати велики амерички кредит за руску Владу. Москва је знала за Синклерове блиске односе с председником Хардингом и републиканском Владом у Вашингтону. За давање америчког кредита било је потребно дипломатско признање Русије од стране Сједињених Држава, чиме би се завршила међународна изолација Совјетског Савеза. Синклер се сложио, а Хардинг је био привољен сложити се и признати совјетску власт.
Али, изненада је почео избијати на површину један скандал у Вајомингу, наводно уз тајни подстицај представника Детердингове супарничке групације Шел, у који су наводно били уплетени Синклер, Фали и чак председник Хардинг, а радило се о давању у закуп уносних нафтних поља, која су се налазила на земљишту које је било у државном власништву у Типот Доме у америчкој држави Вајоминг. У медијским скандалима и конгресним истрагама које су уследиле није ни споменута чудна подударност да се тај скандал појавио управо у тренутку кад су Синклер и Сједињене Државе успеле добити концесију на огромна нафтна богатства Бакуа и тиме предухитрила Детердинга и Британце.
Хардинг се управо припремао објавити дипломатске и трговинске односе између Сједињених Држава и Совјетске Русије кад су афера Типот Доме и умешаност Хеарија Синклера осванули на насловној страници новина Wall Street Journal 14. априла 1922. За годину је дана и сам Хардинг умро у чудним околностима. Председник Кулиџ је одбацио Синклера и пројекат Баку, а с њима и сваку могућност признавања Русије. Било је немалих сумњи да је спретна рука британске тајне службе била на делу у спречавању тог америчког покушаја да оствари превласт у експлоатацији руске нафте.
