Понесен дотадашњим великим успесима српске војске и у ишчекивању аустроугарске капитулације, Пашић је 12. октобра 1918. године, из тек ослобођеног Ниша, затражио од Савез- ника да објаве декларацију о својој спремности да потпомогну уједињење “Србо-Хрвата” и Словенаца из Аустроугарске са Србијом “у једну слободну и демократску државу, онакву каква је предвиђена Крфском декларацијом”. Позивајући се на савезничку изјаву о обнови Пољске и Чехословачке, Пашић је затражио да се и Југословенима из Аустроугарске призна право на уједињене са Србијом. Иако је у захтеву назначено да је Србија за остварење прокламованих идеала слободе и права народа на самоопредељење дала највеће жртве, да је била, “а то намерава и остати, у међународним односима представник и бранитељ њене неослобођене браће”, и да с пра вом очекује “да ће савезничке владе са симпатијама и благонаклоно прихватити њен предлог”, до такве изјаве није дошло.
Без обзира на све то, Пашић је 17. октобра изјавио лондонском Тајмсу да “Србија сматра својом националном дужношћу, да ослободи Србе, Хрвате и Словенце. Кад они буду слободни, осигураће им се право самоопредељења, тј. право да се слободно изјаве, хоће ли се ујединити са Србијом на основу Крфске декларације, или створити мале државе, како је било у давној прошлости”.
У међувремену, један покушај председника Румунског народног већа у Паризу (највероватније на Трумбићево тражење) да барем приближи Одборове и Пашићеве ставове, завршио се новим Трумбићевим писмом Балфуру од 13. октобра. Трумбић признаје да би се излаз из кризе могао наћи стварањем “националне” владе, “али да би о саставу такве владе морао претходно добро размислити, и да би Одбор можда пристао да у такву владу пошаље неколико својих представника као савјетодавце, али тек након савезничког признања Одбора као представника у Аустро-Угарској и југославенских добровољаца као савезничких и ратујућих трупа” (71, 360).
За сваки случај, Трумбић је већ наредног дана, тајно, преко енглеске војне мисије у Паризу, затражио од Југословенског народног вијећа у Вашингтону да “изрази своју солидарност са одбором”. Уз тврдњу да су Одборова гледишта примљена “повољно од енглеске и француске владе”, он поново инсистира на захтевима “да се наш југословенски народ призна савезничким народом са правом на државну независност у уједињењу са браћом у Србији и Црној Гори”, као и да се издејствује “признање југословенских добровољачких чета у српској војсци савезничком ратујућом војском, која се бори у редовном рату против непријатеља”. Обећавајући да ће “наставити своју политичку делатност у потпуном споразуму са српском владом на темељу Крфске Декларације”, Трумбић истиче да “Одбор не тражи за себе право војничке надлежности… пошто је ту надлежност уступио српској влади”. Најнеобичније у овој Одборовој поруци јесте питање “шта је то Д-р Трумбић уопште могао »уступити« српској влади! Јер, ако је реч о »југословенској војсци«, која се под српском заставом борила, зар је могло бити ма кога, који је веровао, да су они Срби, добровољци, који су ту војску у великој већини сачињавали, икад били пристали да буду у некој надлежности Д-р Трумбића?! Да би се нешто могло уступити, треба прво у својим рукама имати оно што ће се уступити. А Д-р Трумбић никад никакве надлежности није имао нити је могао имати. Нисмо међу поменутим добровољцима могли наћи ни довољно људи за једну једину чету, само зато што се тој чети хтело дати име Зрињскога, а камо ли да су они били пристали подврћи се некој надлежности Д-р Трумбића, чија надменост у том погледу није остала непримећена ни у меродавним француско-енглеским круговима” (19, 182-186).
Не знајући, наравно, ништа о Трумбићевим напорима да за своје планове добије подршку из Вашингтона, нови посредник, председник грчке владе Елефтериос Венизелос, предложио је да Савезници најпре признају Одбор као представника “савезничког народа” Југословена из Аустроугарске, после чега би се формирала коалициона влада, са Пашићем или без њега, а потом и посебно тело од по два члана владе и Југословенског одбора, које би бринуло о пословима везаним за уједињење. Трумбић је био вољан да пристане на такво решење.
За варијанту “владе народне концентрације”, да ли по претходном договору са Трумбићем или не, небитно је, били су и српски опозиционари из емиграције. Да би све било мање сумњиво, они су предлагали да у такву владу уђу не само представници свих политичких странака, него и по један представник Срба, Хрвата и Словенаца из Аустроугарске и неколико научних радника. Било је очигледно да је српска опозиција стала на страну Југословенског одбора, исто као и “истакнути научни радници Србије”. Из бојазни да би новонастала ситуација могла бити искоришћена против уједињења, а да би и Одбор могао бити признат за представника Хрвата, Срба и Словенаца из Аустроугарске, Пашић се углавном сагласио са захтевима своје опозиције. Стојан Протић, Пашићев истомишљеник, тражио је да концентрациона влада буде формирана у Скопљу а не у Паризу, да би се избегли могући приговори да је све урађено под притиском.
Више од три месеца Трумбић је истрајавао на својој “чехословачкој” концепцији, али је на српској страни све то упорно побијано. Ако је Пашић заступао тезу да је Србија током читавог рата била одана Савезницима, да је у том рату претрпела велике жртве и да ће будућа мировна конференција морати све то да призна, с разлогом се може претпоставити да је он српско право на ослобађање “југословенских” територија у Аустроугарској темељио на учешћу скоро искључиво српских добровољаца у српској војсци. Наравно, он о тој ствари није говорио јавно, али је морало бити разумно што Србија не може допустити да једва хиљаду-две хрватских и словеначких добровољаца буде признато за “савезничку војску”.
Вилсон признаје тежње Југословена за слободом. Вилсонов одговор дат 18. октобра на аустроугарски предлог за мировне преговоре, иако у Бечу и Будимпешти дочекан с великим разочарањем, за Србију је могао бити знак охрабрења. Наиме, Вилсон је јасно ставио до знања да су се, од времена кад је он формулисао својих четрнаест тачака мировног програма, услови за десету тачку битно изменили. Јер, откако је пред Конгресом Сједињених Америчких Држава проглашено да “народима Аустро-Угарске, чије место желимо да видимо обезбеђено и зајамчено међу народима, треба пружити најслободнију прилику за аутономни развитак”, признала је влада Сједињених Држава “да постоји ратно стање између Чехословачке те њемачке и аустро-угарске царевине, и да је чешко-словачко Народно Вијеће de facto ратујућа страна, која је снабдјевена потребним ауторитетом, да управља војничким и политичким пословима Чехословачке. Она је такођер на најдалекосежнији начин признала, да су народне тежње Југословена за слободом праведне. Стога предсједник више не може признати пуку аутономију ових народа као основу за мир, већ је присиљен захтијевати, да буду они, а не он, судије о томе, каква ће акција од стране аустро-угарске владе задовољити тежње и схватања ових народа о њиховим правима и о њихову одређењу као чланова у породици народа”.
