Из књиге “Старим трагом” Будимира Швабића
Крф, маја
О чему пре писати?
Да ли о дочеку наше морнарице и манифестацији грчко-југословенског пријатељства? Или о многобројним споменицима из доба нашег мучеништва, које свуда по Крфу срећете. А зар не треба писати о лепом Крфу, о његовој еспланади, о његовим маслињацима и неранџиним воћњацима? Зар се сме прећи преко срдачности Крфљана и утиска који су оставили наши маринци?
Био би грех пропустити ма шта. Због тога ћу писати о свему. О сузама радости и о сузама дубоког, искреног бола, које су покапале старе трагове, о веселим баловима који су отварани Србијанком и о тужним поменима на којима су јецали и они који по своме позиву не смеју да засузе.
Долазак наше флоте на Крф био је заказан за 16 мај у 9 часова пре подне. И тачно, у минут, у једном савршеном поретку, праћени грчком флотом која им је била изашла далеко у сусрет, наши бродови су стигли под крфску тврђаву, чије су зидине бљештале под топлим сунцем и на чијем се врху лепршала, поред грчке, и наша застава.
Већ у девет и пет сидра са наших бродова била су бачена у море. У оно исто море, које је најбољи сведок наших огромних напора и још већих жртава из краја 1915. и 1916. године, у оно море чији таласи још и данас запљускују многобројне гробове српских војника и које на свом дну чува читаве брегове оголелих костура албанских мученика.
И то лепо плаво море, до кога су допирали уздаси несрећних матера, изгледа, као да је хтело да и оно у том тренутку ода почаст југословенској морнарици која долази да обиђе своје мртве. Било је тихо, мирно, готово послушно, иако се често пута игра великим бродовима као неранџином љуском. Бродови су се зауставили на његовој површини као укопани.
У том часу, с пристаништа, с кеја, с градских зидина, проломио се одушевљен пљесак праћен радосним узвиком:
– Зито Серби! („Ура Срби“ на грчком језику)
То је Крф поздрављао своје познанике и своје старе пријатеље.
Поред радости што им долазе у посету пријатељи, Крфљани су били изненађени савршеним маневрисањем наше флоте. То је још више појачало њихово одушевљење. Узвици, махање рукама и марамицама непрестано је трајало.
Наши морнари, и пре него што су сишли са својих бродова, осетили су у Крфљанима праве пријатеље и да њихов дочек није званична потреба, већ искрена манифестација пријатељства, које је зачето у оним данима када су по крфским болницама и под крфским маслинама умирале стотине и стотине српских војника. Пријатељство, везано у тим тешким данима, није још било утрнуло. Долазак наших морнара поново га је оживео. Десет година чувано избило је снажно. И не само тог дана, када су стигли на Крф, већ за све време бављења оно се небројено пута испољило. У радњама и кафанама, по селима и домовима, на њивама и по гробовима.
За све време, док је трајало измењивање поздрава топовском пуцњавом, многобројни наши пријатељи стајали су на обали, посматрали наше бродове и наше морнаре како поздрављају усамљене гробове својих старих другова на острву Виду. Хидроавијони су кружили и даље изнад самих катарки, док су грчки торпиљери, окићени нашим и својим заставама, правили круг око наших бродова.
Тек када су завршене званичне посете нашем адмиралу г. Прици од стране грчких власти, војске и грађанства, народ је почео да се разилази са пристаништа помало нерасположен што му се није указала могућност да поздрави нашу марину и на копну.
Било је већ прошло подне када су се разишли да би испричали својима да су Срби заиста дошли, јер многи нису веровали да ће доћи, иако су сва надлештва била искићена нашим и грчким заставама, иако је председник општине био упутио срдачан позив грађанима: да долазе стари пријатељи и да их треба што лепше дочекати.
Други су се пак пожурили да што пре истакну на својим радњама: „Овде се точи хладно пиво или: „Имам доброг разног пића“. А неки су се напрезали да се сете оних неколико, скоро заборављених српских речи, које су били научили за време нашег боравка међу њима.
Адмирал г. Прица тога дана није дозволио искрцавање. Хтео је да наша марина прву посету учини Виду на коме су сахрањене сготине и стотине знаних и незнаних мученика, који су пали као жргве за велику југословенску државу. А у њено име морнарица је и дошла да над тим светим гробовима запали воштаницу, да ода захвалност свим српским мученицима, да њихове просте дрвене крстаче окити цвећем донетим из домовине. Јер ти чамови крстови, који усамљени штрче на каменитом Виду, једина су обележја и једини сведоци по којима се зна да су ту закопани српски војници. И то они војници којима је била милија смрт у туђини, него ропство на поробљеном огњишту.