Из књиге “Старим трагом” Будимира Швабића
На Виду је тужна свечаност била завршена. Али тим није било завршено све што је било у програму за данас пре подне.
На дванаестој миљи од Крфа, између Кулура и Дивари, на отвореном мору, свето је место за нас… Било је, онда, првих дана јануара 1916. и даље, немогуће сахранити све оне који су свакога дана умирали на Виду… Једини заједнички гроб, до кога се брзо могло доћи, било је море…
И сваке ноћи са Вида су полазиле барке пуне полунагих лешева… На Виду је требало правити места онима који ће, можда, неколико ноћи касније умрети… И на отвореном мору, између Кулура и Дивари празниле су се барке… док је морско дно постајало заједничка гробница хиљаде и хиљаде напаћених људи чије су муке ушле у историју…
Сви они који су присуствовали помену укрцали су се на торпиљере. Напред је ишао торпиљер број 5, на коме се налазио адмирал г. Прица, конзул г. Вукмировић и митрополит г. Атинагора. За њима су ишли торпиљери број 3 и број 4, а напослетку, грчки контраторпиљер „Пантер“, са командантом грчке флоте вицеадмиралом г. Тумбасом и капетаном Лундрасом, на чијој је лађи адмирал г. Хаџи-Кирјакос одликовао прве наше морнарске официре, приликом посете брода „Ситнице“ 1925. године.
Ишло се лагано, готово тихо. Бојимо се да не повредимо или да кљуном не задремо у морско дно на коме бораве свој вечни сан племените жртве…
Изнад нас круже и даље грчки авиони.
Када смо се приближили дванаестој миљи поред нас је прошао италијански пароброд „Галиција“. Случајно се догодило да баш на овом тужном путу сретнемо брод са словенским именом под туђом заставом.
Наши торпиљери, кад смо стигли на дванаесту миљу, обишли су највећом брзином и окружили означено место. Затим је ту, на отвореном мору, под топлим сунцем и ведрим небом, одржан помен сенима великих жртава, који спавају вечним сном у Плавој Гробници међу алгама и коралима.
На нашим и грчким јединицама спуштене су заставе на пола копља. Бродови су стојали мирно, непомично.
Адмирал г. Прица отворио је један мали ковчег и из њега извадио пет груменова земље, донесених из наших пет армијских области. Руком која дрхти, адмирал г. Прица, дубоко потресен, бацао је грумен по грумен у мирно Јонско море. Прво грумен са територије Београда, затим Загреба, узетог са гроба Штросмајеровог. И тако редом. И уз сваки грумен земље по неколико дирљивих реченица, по неколико топлих братских поздрава онима који почивају на дну дубоког мора.
Присутни поново плачу. Дубоко су ганути пажњом, коју сви крајеви отаџбине указују, шаљући по својој младој морнарици, део родне груде за коју су нештедимице војници славне војске положили своје животе.
Обред је био завршен. Последње адмиралове речи биле су давно ишчезле у пригушеном јецању, али су сви још увек ћутали. Нико није хтео, нико није могао, да наруши тугу и мир који је владао над Плавом Гробницом и у душама захвалних Југословена.
И нека мајке не плачу, и нека сестре не жале! Наша морнарица ожалила је њихове синове и браћу, са истим поносом, са истим болом, као што би то урадиле рођене мајке и сестре. И нека буду сигурне да гробови њихових милих неће бити у туђини док постоји наша морнарица. Прелазећи преко ових вода она ће с дубоким поштовањем спуштати своје заставе и спутавати своје крме.
Најзад је адмирал г. Прица, у име наше морнарице, спустио у море лаворов венац са свиленом државном заставом. За венац су била привезана два тешка ленгера израђена још у радионици у Тивту. Чим је пао у воду венац је потонуо нагло. На површини остало само неколико ситних истргнутих листова.
Цвеће узабрано на нашем приморју, окитиће, доле, на морском дну, оне, који нису имали среће да се њиме заките у данима радости.
У истом тренутку и са грчког авиона број 31 Ф. Л. Л. Е. бачен је венац и неколико букета цвећа, док је са бродова испаљен двадесет и један топовски метак.
Затим су се бродови вратили истим редом на Крф. Присутни су понели у души једну успомену и један завет. Успомену на надчовечан напор оних, које су данас на Плавој Гробници посетили и завет да их никада неће заборавити, ни њих, ни њихов светао пример.