Из књиге “Старим трагом” Будимира Швабића
Недеља… Пошли смо рано, одмах после изласка сунца. Свеже. До села Гастурије и Ахилеона (летњиковац подигнут 1890. по налогу царице Елизабете, жене Фрања Јосифа) идемо кроз воћњаке старих разгранатих маслина. Тек су прецветале. Још се осећа њихов тежак мирис помешан са мирисом покошених ливада. Баште засејане, озелениле, у цвету. Лево и десно крај пута смокве. Крупне, модре, пуне рода. Небо чисто, плаво, без и једног облачка. Само пред нама, у даљини, мало магле изнад брда Десет Светаца.
Идемо брзо. Аутомобил јури. Хука његовог мотора нарушава пријатну јутарњу тишину. На путу сусрећемо понеког сељака, који је поранио да напасе коње или каквог дечка, који гони пред собом неколико оваца.
Зеленило и питомина, сусрет сељака и лепе баште, откривају ми нешто, што ми раније није било тако јасно. Тек сада разумем што су наши војници за време свога бављења на Крфу онолико жудели за својом кућом, за својим воћњацима и за својим пашњацима. Живот на Крфу подсећао их је на њихов завичај и из дана у дан појачавао дубоку носталгију.
Пролећемо крај места где је некада био логор занатске чете. Сада ни трага. Што смо даље од Крфа, трагови се све више губе… Плахе крфске кише спрале су места где су некада били поврстани шатори прописно окопани. Трава је изникла по стазама којима смо ишли. На зборним местима опет је избио коров. Нигде више плеханих кутија од конзерви којима смо обележавали пређени пут…
Наилазимо на прво село. Пролазимо раскрсницу и одједном застајемо. Први гробови, први обележени гробови, јер ко зна колико смо већ необележених прошли. С леве стране пута две су хумке под великом рачватом маслином. Над гробовима беле нове крстаче с нумерама 1 и 2. Не зна се чије су.
Још првих дана јануара 1916. године грчки сељаци су нашли на том месту два наша војника. Увече су дотле дошли, али даље нису продужили. Ујутру су их нашли мртве. Лежали, су један поред другог. У рукама су још држали пушке. Ишли, су заједно за живота, остали су заједно и после смрти. Онако, како су их нашли, тако су их и сахранили. Ни онда, ни после, нико није могао да сазна ко су и одакле су. Знало се само да су били српски војници. Толико се једино зна и сада.
Пролазимо кроз Гастурију и пењемо се полако ка Ахилеону. Сељаци, навикли на излетнике и туристе, који свакога дана обигазе Ахилеон, не обраћају пажњу. За тренутак прекидају разговор и учтиво нам се јављају. Сељанке, у чистим белим марамама, сличним оним што носе наше Конављанке, отварају капије или гледају преко ограда са којих падају гране уцветалих ситних ружа.
Успут сазнајемо да више нема трагова од логора разних пуковских окружних команди. Пусте су баште у којима су некада били бареви и у којима су наши официри, реконвалесценти, сатима седели… Оронула је црквица у којој је служио наш свештеник; опао је леп са звонаре и потамнела су звона у која је мајсторски звонио, за време службе, један капетан артиљерац… Суморан је Жанов хотел и не чује се звонак смех његових ћерки за којима се толико лудовало… Остариле су и оне… Држи се боље још једино кућа гастуријанске музике. Оне, коју је основао кајзер када је последњи пут долазио у Ахилеон…
Заустављамо се пред Ахилеоном. На капији велика грчка застава, стражар и неколико аутомобила. Примећује се ужурбаност. Спрема се за дочек наших официра, који су позвани за после подне да виде како коло девојака игра старе грчке игре.
Лепи кајзеров дворац није више оно што је био. Изазива сетну успомену на пропала царства, али је, ипак, остао леп. Окружен високим кипарисима, палмама, маслинама, неранџама и ружама, сав у цвећу и зеленилу, привлачи и зауставља богате Американце Енглезе, који посећују Крф. И ма колико да нас мами својом лепотом и зеленилом, хитамо стазом испод Ахилеона. Јер ту, између башти Ахилеона и пута који води ка крфском водоводу, на благој низбрдици, лежи велико савезничко гробље. Али, наших има највише. То је једино место на Крфу, где поред српских, још леже мртви француски и енглески војници. Талијана нема. Њих су још пре неколико година с највећом почашћу однели у домовину.
Гробље је очувано. Много заслуга за то има један стари племенити Грк. Из љубави према нама, ценећи нашу храброст, уступио је парче свога земљишта за гробље иако је доста сиромашан. За ових једанаест година надао се да ћемо извршити пренос костију, ако не у отацбину, а оно у једну заједничку костурницу и за све време пазио је гробље, као да су у њему сахрањени његови најмилији. Данас, ова му је жртва постала већ тешка, осећа сиротињу и бојазан је да једнога дана не затражи своју земљу натраг.
Иако је са Ахилеона величанствен поглед на море нисмо се задржавали. Низ узане и стрме серпентине излазимо на другу страну острва и силазимо ка градићу Беници.
Пред нама пукло море… Широко, мирно, провидно… На неколико метара у дубину беле се ситни округли белуци. А тамо, преко мора, издиже се масив Епира. Висок планински венац још је под снегом. И док је с ове стране све у зеленилу и цвету тамо се не види ни једно дрво. Све је голо, каменито, пусто…
За неколико минута стигли смо у Беницу, ваздушну бању Крфа. Неколико кућа с једне и с друге стране пута. Неке су на самој обали, као да су из воде никле. Заустављамо се пред једном ннском кућом. Испред ње чардаклија и сеница. У њој је три месеца становао војвода Степа Степановић. Љубазни домаћин Андреја Шпинула дочекује нас срдачно. Као госте. И он, и сви његови, радују се нашем доласку. Уводе нас у гостинску собу и служе мастиком, коњаком, кафом.
Шпинула још није заборавио српски. Говори доста добро. Није знао да је војвода Степа умро. Кад сам му казао сневеселио се. За све време док смо били у његовој кући, стално нам је говорио о војводи. Води нас кроз кућу и објашњава:
– Ево, у овој је соби становао војвода! – и отвара нам врата једне собе, која се налази на углу и чији прозори гледају на море. Често пута, када је море немирно, таласи запљускују до самих прозора.
– А у овој соби је боравио мој кум г. др Борисављевић! – показује Андреја собу одмах до војводине. На зиду, за успомену, виси слика др Борисављевића.
Напослетку нас изводи пред кућу и показује нам три дрвета, које је стари војвода у часовима одмора засадио својом руком. Дуд, шљива и трешња. Сва три дрвега су израсла, разгранала се и одавно су на роду.
Када смо полазили, Андрија нас је љубазно испратио и замолио да поздравимо све његове пријатеље и све Србе.
– Нека знају да их још нисам заборавио!
Наилазимо на Мораитику. Село је у брегу, куће окружене воћњацима високих маслина. Испод села леп друм. Лево и десно покрај њега били су некада многобројни магацини, а мало даље, шатори моравске дивизије. Од свега данас је остало само гробље њених војника. У долини је, испод пута, ни сто метара није удаљено од морске обале.
Земљиште неплодно, без зеленила. Далеко, лево и десно, маслињаци. До гробља се не може колима. Идемо пешке. Инвалид, бивши капетан, сада чувар наших гробова на Крфу г. Божидар Јоковић иде напред. Прелазимо преко усахлог корита малог узаног отока по чијем се тлу беле кристалисана зрнца соли и избијамо код самог гробља.
И овде нове крстаче. С нумерама, без имена. Има их 135. Гробље је ограђено жицом. Одвојено, само, у неплодној долини. Подсећа на карантин или заробљенички логор. По неки млад кипарис између гробова једино је зеленило.
Провлачим руке кроз жице и крај прве крстаче палим малу воштаницу. Можда прву још од оног времена када су се последњи наши одреди укрцали за Солун.
Неколико тренутака посматрам како се свећа топи и сагорева и мислим на моравске јунаке, који су улазили у борбу и умирали с песмом на уснама, сећајући се увек својих равних села зараслих у шуму модрих кукуруза.
Полако, без иједне речи, као два покајника, напуштамо гробље и идемо новим, многобројнијим.
Недалеко од Морантике Менсонга. Питомији, лепша. Око реке плодне њиве са узрелим јечмом и црвеним булкама, а горе, кад се пође уз брег, маслина до маслине. У хладу тих старих маслина мало гробље ограђено каменом. Свега 18 гробова. За једанаест се зна чији су, а за седам не. Моравци и Дунавци и овде леже заједно. Исто онако као што њихови забрани и њихове ливаде леже једно крај другога. Дунав и Морава су и овде загрљени.
У Брагањотици се одмарају заборављени Дунавци измешани са покојим Дринцем или Тимочанином. Има два гробља. Прилично су удаљена једно од другог. Оба су на благим падинама два брежуљка. На једном, лево од пута, 170 гробова окружених младим виноградима, а на другом 29. Ових 29 гробова налазе се поред цркве Св. Пандократора. Близина цркве можда ће их сачувати још за неку годину. Али оно друго, веће, не може остати дуго. Поравниће се мале могиле, нестаће белих крстова и нићи ће млади виногради.
Доле, у почетку, крај Менсонге, на месту где се одваја пут за гробље Тимочана, кафана. Оронула, са испалом ћерамидом. Сем кафеџије Спире Мицијалиса никог више. Сетио се да смо Срби и одмах нам пришао. Држао је кафану и онда када су за ноћ ницала нова гробља.
Заборавно је, не сећа се више имена, али жали оно време. Толико жали да сасвим искрено каже:
– Камо среће да опет Срби дођу. Били су добри. Умирали су сваког дана, али су певали када су се враћали са учења!
У близини Брагањотике, десно, испод села Епископијане налази се гробље Тимочана. Има 18 гробова. Пола знаних, а пола незнаних. Гробље је поред пута, на месту званом Периволи. Имање је својина Јоаниса Ператикоса. Ограђено каменом. Изнад гробља слабо обрасли брегови. Старе крстаче стоје на гомили у сред гробља. На крстачама нова слова: Вукићевић Милан, Милосављевић Богосав, Савић Ђорђе, Јаблановић Мел.
Најдаље, на 27. километру, с јужне стране острва, гробље је дринске дивизије. С пута се улази одмах у гробље. Оно је најлепше од свих. Живи другови, пре него што су напустили Крф, подигли су споменик својим умрлим друговима. Освећен је 4. маја 1916. године. Њихов ће споменик остати дуго и дуго. Можда ће гробова и нестати али споменика не.
Око гробља израсли високи, поносни кипариси. Личе на војнике који стоје на мртвој стражи.
Ту, у Светом Матијасу, леже двадесет и два Дринца, који нису имали срећу да поново пољубе праг на своме дому. И овде као на Виду међу крстовима неколико малих споменика. И њих су подигли пријатељи и другови. На једном је урезано:
„2 чета 2 бат. 17-ог пешад. пука своме другу Павлу Ранковићу из Станине Реке, среза подгорског округа ваљевског“.
До њега споменик „Глигорију Живановићу, српском учитељу из Метковића у Мачви“. А испод тога натписа четири стиха:
„Он беше Србин, узор човека
Ја скоро нисам познао така.
Туђино тешка, буди му лака
И друга мајка од сад па до века“.
Командант п. пуковник Вел. Ж. Атанасијевић
Полако прелазим очима преко крстова и тражим неко познато име. Ређају се имена: Ђурић Милош, Илић Душан, Божовић Божа, Марковић Стеван, Станић Дим, Шибалић Милан…
А свима њима у дну гробља, на средини, велики заједнички споменик. Напред, према гробљу, на спомену изражен крст, симбол мучења и страдања; с десне стране: „Дринци својим друговима из ратова са Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском 1914- 1915-1916.“
С леве стране уклесани познати стихови г. Владе Станимировића:
„На хумкама у туђини
Неће српско цвеће нићи.
Поручите нашој деци
Нећемо им никад стићи.
Поздравите отаџбину,
Пољубите српску груду.
Спомен борбе за слободу
Нека ове хумке буду“.
Да, сви ови знани и незнани војници нису стигли својој деци, на њиховим гробовима неће српско цвеће нићи! И зато, полазећи са ових гробова, ја носим у души једну стрепњу и једну поруку: нека се не заборави на њих, нека се не дозволи да преко њихових гробова пређе плуг или изникне коров.