Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Конференција амбасадора великих сила, која је отпочела рад у току примирја, наставила је заседање и после обнављања непријатељстава између балканских савезника и Турске. Истина, она је још у децембру 1912 донела начелну одлуку о стварању аутономне Албаније, чиме је било скинуто с дневног реда питање изласка Србије на јадранску обалу, али том одлуком није било решено питање албанских граница. А управо то је сада постало извор спорова и трвења централних сила и сила Тројног споразума. Посебно је то постало разлог за притисак великих сила, нарочито Аустро-Угарске, на Србију, Црну Гору и Грчку да прихвате диктат о разграничењу с Турском, односно с Албаннјом. Зато је даљи рад конференције вршио одређени утицај на ток рата, нарочито на операције у рејону Скадра.
3а решење питања граница постојало је више планова. Према српско-црногорском плану граница је на северу требало да иде р. Маћом, на истоку вододелницом између притока Охридског Језера и р. Дрима и река које директно утичу у Јадранско Море. Грчка је према томе плану требало да добије Крфски Канал и острво Крф, затим Корчу, Јањину и Аргирокастро. Те границе су упочетку, с незнатним изменама, подржавале Русија и Француска. Оне су, наиме, сматрале да је, као граница, Дрим погоднији него вододелница коју је предвиђао српско-црногорски план. Међутим Русија у том питању није била нимало енергична, а пред савезницима је то правдала недостатком подршке енглеске и француске владе, што савезницима није изгледало убедљиво.
Насупрот овоме, аустро-угарски план је предвиђао да Албанији припадну Пећ, Ђаковица, Призрен и Дебар. Пошто је упорно одбијала да Скадар припадне Црној Гори, Аустро-Угарска је инсистирала на свом предлогу да стара турска граница остане граница Албаније на северу и северозападу. У том смислу је конференцији амбасадора поднео предлог и претседник тзв. привремене албанске владе Исмаил Кемал-беј, који је био аустриски човек. Према том предлогу Албанији је требало да припадну чак и Митровица, Битољ и Скопље.
Италија је предложила посебан план по коме би Скадар, Медова и читава територија до Љеша припали Црној Гори. С друге стране, Италија је тежила да грчку границу усмери више на југ, што даље од Валоне, на коју је сама рефлектирала, нудећи Грчкој Крит уместо јужне Албаније.
Већ на првим седницама конференције амбасадора видело се да ће питање границе у рејону Ђаковице и Скадра чинити највеће тешкоће. Црногорска влада је у том погледу много полагала на подршку Русије и Италије. Међутим док је подршка Русије Црној Гори била недовољна, дотле је подршка Италије била уствари израз тежњи да се осујети јачање позиција Аустро-Угарске у северној Албанији. Сматрајући, пак, Скадар главним питањем Црне Горе, Краљ Никола је поручио Л. Мијушковићу да “све остави па да иде кући, ако би дошло да се ту пропадне”.
Око поменутих предлога на конференцији амбасадора, а и ван ње, било је много ценкања и натезања, при чему су сви били принуђени да попуштају. Тако је већ до половине фебруара Аустро-Угарска пристала да се Пећ и Призрен уступе савезницима, а 20 фебруара је њен амбасадор у Лондону известио Греја да пристаје да и Дебар припадне савезницима, али да се то узме као последња концесија Аустро-Угарске јер она може уступити највише три од пет спорних тачака (Пећ, Ђаковица, Призрен, Дебар и Скадар). Амбасадори Немачке и Италије су такође изјавили Греју да је то све у чему Аустро-Угарска може да попусти и да би могло доћи до прекида рада конференције амбасадора ако Русија и даље буде инсистирала на Ђаковици. Греј је одговорио да Аустро-Угарска може рачунати на његову помоћ при дефинитивном решавању овог питања ако уступи и Ђаковицу, а ако уступа само Дебар, он ће о томе једино обавестити заинтересоване силе. Аустро-Угарска, међутим, још није била склона да попусти и у питању Ђаковице. Због тога је на седници амбасадора од 6 марта констатовано да би споразум о границама Албаније био постигнут ако би се нашло прихватљиво решење за Ђаковицу.
Упућивање српског Приморског кора у Албанију, међутим много је забрињавало Аустро-Угарску, јер је могло да доведе до пада Скадра пре него се реши питање граница Албаније, чиме би се ово питање још више компликовало, с обзиром да у то време сем Аустро-Угарске и, можда, Немачке, ниједна сила није сматрала да би било опортуно црногорску и српску војску силом избацити из Скадра. Ту бојазан је аустро-угарски министар спољних послова Берхтолд изразио енглеском посланику у Бечу 12 марта, нагласивши да је за жаљење што Русија неће да попусти у овом питању, мада је “од животне важности да се северна граница Албаније утврди… пре пада Скадра”. Па ипак, када је 15 марта Сазонов изразио спремност да интервенише у Цетињу у смислу жеље сила да се Скадар припоји Албанији, ако Аустро-Угарска пристане да се Ђаковица уступи Србији, аустро-угарски посланик је то енергично одбио, изјавивши усто да ће њихов претставник напустити конференцију амбасадора у Лондону ако се дискусија о границама Албаније продужи.
Сазоновљев предлог Аустро-Угарској је био јасан доказ да је већ и Русија напустила идеју о препуштању Скадра Црној Гори. Тако је 20 марта конференција амбасадора могла донети препоруку да силе саопште црногорској и српској влади да је питање албанских граница резервисано да реше велике силе и да, према томе, никакве мере које Србија и Црна Гора буду предузеле неће утицати на ту одлуку, чак ни у случају да Црна Гора заузме Скадар.
Али Аустро-Угарској су се све те мере чиниле недовољно ефикасним. Она је још 13 марта, преко свог претставника у Цетињу, поновила захтев да се престане с бомбардовањем Скадра док се цивилно становништво не евакуише из града. Тај захтев је, наводно, учињен пошто је аустро- угарска влада обавештена да од артиљериске ватре и даље страдају грађанске установе и цивилно становништво у граду. Уствари, аустро-угарска влада је овим захтевом тежила само да успори операције црногорске војске, како би што више одгодила пад Скадра. Црногорска влада је, међутим, изразила жаљење због жртава цивилног становништва у граду и обавестила Аустро-Угарску да је издато наређење да се туку само војна утврђења, али је одбила предлог да се и грађанство евакуише.
Аустро-Угарској се, међутим, журило, па није остављала на миру ни европске силе ни Црну Гору. Она је 21 марта саопштила да ће препустити Ђаковицу савезницима, под условом да буду осигурана грађанска права албанског становништва на територији која припадне Србији и Црној Гори, као и да остале албанске границе буду одређене према њеним ранијим предлозима, а српске и црногорске трупе да се повуку с албанске територије.
С друге стране, незадовољна одговором црногорске владе у вези с евакуацијом грађанства из Скадра, аустро-угарска влада је 22 марта упутила Црној Гори ултиматум да престане с бомбардовањем не само града већ и војних утврђења уопште, све док се цивилно становништво не евакуише. Ултиматумом је тражен прецизан одговор, и наглашено је: уколико одговор не буде задовољавајући, аустро-угарске жеље ће бити силом остварене. Притом је краљу Николи и црногорској влади стављено до знања да се имају у виду оштре мере, а да ће, у случају капитулације Скадра, Црна Гора бити одговорна за судбину тамошњег становништва. Да би овим ултиматумом учинила што снажнији утисак на Црну Гору, Аустро-Угарска је одлучила да пошаље ратне бродове у јужнојадранске воде.
Руска влада је прихватила предлог аустро-угарске владе о нагодби за Скадар и Ђаковицу, мада је Сазонов дао примедбу у вези са захтевом да се муслиманима у Црној Гори и Србији обезбеде тражена права, јер би то претстављало наметање обавеза сувереним земљама, што оне неће прихватити. Сазонов је такође сматрао незгодним и захтев да се одмах повуку српске и црногорске трупе из Албаније, с обзиром да рат још траје, а Црна Гора је већ одбила сличне руске захтеве. Сем тога, он је сматрао да је најпогодније ову нагодбу објавити као заједничку одлуку, како се не би истицало да је дошла на предлог Аустро-Угарске. Међутим, и поред свих ограничења, то је било прихватање аустро-угарског предлога у целини. Тако су то схватили и амбасадори сила, који су на седници од 22 марта донели дефинитивну одлуку о северној и североисточној граници Албаније и препоручили својим владама да њихови претставници у Цетињу и у Београду о томе обавесте црногорску и српску владу и од њих захтевају да повуку своје снаге из Албаније, као и да даду гаранције у погледу грађанских права албанског становништва на територијама које им буду припале.
Двадесет другог марта, када је Аустро-Угарска обавестила силе о свом ултиматуму Црној Гори, Едвард Греј је изјавио аустро-угарском амбасадору у Лондону да не сматра неопходном никакву сепаратну акцију Аустро-Угарске, тим пре што ће она изазвати велику осетљивост Русије, па и Италије. Сазонов је, међутим, реаговао знатно оштрије. Он је изјавио да је немогуће разумети како је Аустро-Угарска могла да прибегне таквој изолованој акцији која је у директној контрадикцији с колективном политиком сила. То је утолико чудније што је предузета у моменту када је Русија прихватила аустро-угарске захтеве у погледу Скадра и Ђаковице и када је изгледало да је закључење мира на помолу.
Руска влада је скадарско питање сматрала европским питањем, које не може самостално да решава ниједна сила. Стога је Сазонов захтевао да и енглеска и француска влада пошаљу своје ратне бродове у Јадранско Море, да би тамо послужили и као средство притиска на Црну Гору и Србију и као контрола да Аустро-Угарска самостално не предузме нешто што би довело до рата. Сама Русија није могла да учествује у таквој демонстрацији, јер у Средоземном Мору није имала ратних бродова.
Суочен с таквим реаговањем сила, аустро-угарски министар спољних послова Берхтолд је 25 марта посебним циркуларом покушао да убеди силе како његов корак није у супротности с колективном политиком сила, већ, наводно, у духу одлука конференције амбасадора. Његов претставник у Лондону је на седници амбасадора 26 марта такође изразио жељу да се овај аустро-угарски ултиматум не схвати као изолована акција, већ као мера у духу политике сила. То је већ било извесно отступање од пренагљених корака, што је бар допекле задовољило и сујету Русије.
Пошто су владе свих сила прихватиле поменуту препоруку конференције амбасадора од 22 марта о разграничењу Србије и Црне Горе с Албанијом, амбасадори су на седници од 26 марта одлучили да се демарш у духу ове препоруке одмах достави Београду и Цетињу.
Овај демарш сила је уствари пао у време црногорских припрема за последњи напад на Тарабош. Пошто су биле обавештене о припреми овог напада, Аустро-Угарска, Немачка и Италија су на саветовању у Риму одлучиле да траже мандат осталих сила за Аустро-Угарску и Италију, како би ове, у име свих сила, принудиле Црну Гору да прихвати њихове одлуке. Такав захтев су Аустро-Угарска и Немачка још истога дана уручиле Едварду Греју. Греј је, међутим, тај захтев одбио, изјавивши да заједнички демарш сила још није ни уручен српској и црногорској влади. Он је сматрао да ће Србија прихватити одлуку сила и повући своје трупе из Албаније, а Црна Гора онда неће бити у стању сама ништа да учини. Греј је ипак био уверен да је поморска демонстрација против Црне Горе неопходна, па је, и пре него је о томе донесена дефинитивна одлука, тражио од енглеског адмиралитета да се два брода одмах упуте ка Крфу или некој другој погоднијој тачци надомак црногорске обале. У вези с тим, он је на седници амбасадора 28 марта изјавио да ће бити неопходно предузети принудне мере против Црне Горе у случају да краљ Никола одбије демарш сила или буде дуже одлагао одговор. Те мере би се састојале у демонстрацији ратних бродова у црногорским водама, која треба да има међународни карактер. Међутим, због тога што је Русија већ била изјавила да неће учествовати у поморској демонстрацији, овој идеји су се опирале Немачка и, нарочито, Француска. Ова последња је изјављивала спремност за учешће у демонстрацији једино уколико јој Русија да изричит мандат, јер иначе за једну тако непопуларну меру не би имала оправдања ни пред својим ни пред словенским јавним мњењем. Русија је, међутим, спочетка оклевала да удовољи овом француском захтеву.
Иако све до 22 марта званично није пристајала да се Скадар припоји Албанији руска влада је ипак већ знатно раније била уверена да ће на то бити принуђена, нарочито стога што су остале силе пре биле склоне да попусте пред одлучним ставом Аустро-Угарске него да због Скадра доведу у питање мир у Европи. Зато је Сазонов још 2 марта, преко својих посланика у Београду и Цетињу, упутио идентичне поруке српској и црногорској влади, у којима је истакао да се, после измене мисли с владама осталих великих сила, руска влада уверила да није могуће добити Скадар за Црну Гору. Он је, како је стајало у поруци, сматрао за своју дужност да црногорску и српску владу упозори да је потпуно бесциљно и даље подносити жртве за Скадар. Сем тога, он је поменутим владама јасно ставио до знања да не могу рачунати на евентуалну руску оружану помоћ. Русија, уствари, није била спремна за рат и хтела је да га избегне по сваку цену.
Црна Гора је и поред тога остала чврсто решена да настави блокаду, све до пада Скадра. У писму које је тим поводом упутио краљу Петру, краљ Никола је истицао да се српски народ (рачунајући ту и Црногорце) у прошлости са синовљом оданошћу увек одазивао жељама и захтевима Русије, иако их је често било и таквих који су “својим посљедицама значили чешће и најтежа самоодрицања”, али будући да овај садашњи захтев значи забадање ножа “у срце народу српском”, он није у могућности да му се одазове. “Ја сам се одлучио да питање Скадра спојим са питањем опстанка моје државе – каже се даље у писму краља Николе. – Да останем чврсто при својој одлуци и издржим до краја даје ми снагу непоколебива солидарност Вашег Величанства”. Очигледна је тежња краља Николе да осигура подршку Србије у својој решености да освоји Скадар и упркос ставу Русије.
Руски цар Никола, у специјалној поруци од 10 марта, озбиљно је замерио краљу Николи што не слуша његове савете и чинио га одговорним за све што из тога може произићи. Он је том приликом индиректно упозорио краља Николу да разним изјавама не буни руско јавно мњење. Међутим ни ова порука није имала нарочитог утицаја на даљи став краља Николе.
Србија је подржавала овакав став Црне Горе. Она је, наиме, рачунала да ће Скадар пасти пре него што конференција амбасадора донесе дефинитивну одлуку и да ће пад Скадра утицати да та одлука задовољи захтеве Црне Горе. Међутим је Србија исто тако сматрала да би супротстављање великим силама било узалудно уколико би одлука лондонске конференције била донешена пре заузимања Скадра, јер би то довело у питање и остале тековине постигнуте у овом рату. Стога је припремала Приморски кор да убрза пад Скадра, али је истовремено обавестила црногорску владу да би се повиновала одлуци великих сила о Скадру ако би јој била саопштена као коначна и да би морала повући своје трупе уколико би било одлучено да Скадар припадне Албанији.
Схватајући да ће имати озбиљних тешкоћа у овој дипломатској борби за Скадар, краљ Никола је био спреман да учини извесне уступке на другој страни. Он је, наиме, сматрао, а то је половином марта црногорској влади предлагао и кнез Данило, да би се с Аустро-Угарском могло доћи до споразума ако би јој се дало обећање да се Ловћен неће утврђивати и ако би јој се дало право да сваког месеца врши инспекцију у циљу провере да ли се то обећање стварно испуњава. Временом је ова идеја нешто еволуирала, па је већ 26 марта кнез Данило предлагао претседнику владе Митру Мартиновићу да се споразум потражи на бази царинске уније с Аустро-Угарском, аустро-угарске посаде на Ловћену, као гаранције да ће Ловћен бити неутрализован, и неке исправке црногорско-аустриске границе. Нешто касније је и црногорски претставник у Лондону, у разговору с неким амбасадорима великих сила, истицао идеју о “личној унији” Црне Горе и Албаније, са Скадром као заједничком престоницом, али то нико није озбиљно узимао.
Крајем марта је кнез Данило настојао да посредством немачког посланика у Цетињу утиче на промену аустро-угарског става, јер би у противном Црна Гора убрзо била анектирана од Србије. Чак је и сам краљ Никола говорио немачком посланику да ће, уколико не добије Скадар, за Црну Гору бити једини спас да се уједини са Србијом. Ово је, бесумње, требало само да послужи као притисак на Аустро-Угарску да попусти у питању Скадра, јер је за њу свака идеја о уједињењу Србије и Црне Горе била нарочито непријатна.
Увиђајући да су напори за добијање Скадра узалудни, иако још није била примила званичан демарш сила, Србија је већ крајем марта била вољна да попусти, тим пре што Скадар није био пао. Сем тога, Пашићева влада је нарочито страховала да ће је упорност у питању Скадра лишити наклоности и подршке великих сила, у вези с осталим тековинама овога рата. Због тога је Пашић још 23 марта, упозоравајући црногорску владу да треба избећи сукоб с Аустро-Угарском, изјавио да Србија у једном таквом сукобу не би могла суделовати. Али се српска влада још није одлучивала да повуче своје трупе из Албаније, пошто је рат био у току. У вези с тим, Пашић је 28 марта известио српског посланика у Бечу Ј. Јовановића да Србија не може повући војску испод Скадра, јер би краљ Никола сматрао да она тиме раскида савез. Али, ако би је краљ Никола на било који начин ослободио савезничке обавезе, она би одмах повукла војску из Албаније.
Краљ Никола је, међутим, све док није сазнао да је питање Скадра дефинитивно решено, упорно настојао, преко свог претставника у Лондону, да утиче на амбасадоре пријатељских земаља како би одуговлачили доношење одлуке о разграничењу Црне Горе и Албаније. Он је притом и даље рачунао на руску помоћ, иако та његова очекивања нису била реална. И мада је 25 марта, после поменутог ултиматума Аустро-Угарске, дозволио да грађанство изиђе из Скадра, краљ Никола је енергично одбио да се евентуална евакуација становништва врши уз учешће аустро-угарских претставника. Исто тако је енергично одбио аустро-угарски захтев да прекине бомбардовање Скадра. Сем тога, црногорска влада је у ноти упућеној великим силама протестовала због притиска Аустро-Угарске и изјавила да је тај притисак у супротности с прокламованом неутралношћу сила. Краљ Никола је 27 марта изјавио Гизлу: докле год се води рат, Скадар претставља питање само Црне Горе и Турске. Црногорска Врховна команда је била уверена да ће 31 марта заузети Тарабош и тиме обезбедити пад Скадра. И поред тога што је било мало вероватноће да ће силе променити већ донесену одлуку, краљ Никола је био уверен да би пад Скадра изменио ситуацију у корист Црне Горе. Због свега тога он је остао непоколебљив у одлуци да настави блокаду, чак и пошто му је 25 марта, дакле, пре колективиог демарша, аустро-угарски посланик саопштио одлуку конференције амбасадора о разграничењу с Албанијом.