Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
И италијански владајући кругови су тежили стварању велике Италије, која би обухватала Средоземно, Јадранско и Тиренско море, делове северне Африке и Мале Азије и која би по својој величини подсећала на Римску Империју. Међутим, њихов први покушај да воде велику колонијалну политику завршио се неуспешно. Исцрпљујући десетогодишњи рат за освајање Етиопије окончан је 1896. године потпуним италијанским поразом. После тог неуспеха италијански империјализам се свом снагом окренуо на другу обалу Јадранског мора. Буржоаска штампа је почела да пише о Јадранском мору као италијанском (“mare nostro”) јер је превласт на Јадрану био основни услов за економско и политичко продирање на Балкан. Нарочито је интересовање италијански капитал показивао за Албанију, пошто је главни правац продирања Италије на Балкан ишао од Валоне преко Елбасана и Битоља ка Солуну. О томе јасно говори италијански пројект трансбалканске железнице који је повучен управо овим правцем, затим реаговање италијанске владе на Мирцштегски споразум (“Други Мирцштег значио би крај Тројног савеза” гласила је њена порука Берлину), као и захтев да њена жандармерија изводи реформе у битољском вилајету, а нарочито интензивно интересовање италијанског капитала за ове области. Његову експанзију је припремала читава мрежа конзулата, трговачких агенција и агитатора – учитеља и свештеника – под фирмом “ширења хришћанске европске цивилизације”. За њима су долазиле банкарске групе и капиталистичка трговачка друштва, који су, уз пуну помоћ и подршку државе, постепено постојали прави господари привредног живота на албанској обали Јадранског мора. Почетком XX века у Италији је образовано више трговачких друштава с циљем да се ствара монопол у целокупној увозно-извозној трговини сва четири албанска вилајета и потискује аустроугарски утицај са овог подручја. Италија је пред први светски рат избила на друго место у погледу албанског извоза и увоза, одмах после Аустро-Угарске. Италијански капитал држао је у својим рукама 25% робе транспортоване из Скадра и 30% робе из јужне Албаније. Све финансијске операције у Драчу и Валони вршене су преко италијанских банака, међу којима је “Удружење за трговину са Истоком” имало положај државне емисионе банке.
Експанзионистичка политика италијанског империјализма према Црној Гори обележена је још 1896. године венчањем италијанског престолонаследника Виктора Емануела са црногорском принцезом Јеленом. Од тога времена италијански капитал је освајао једну по једну привредну грану у Црној Гори искоришћавајући њену неповољну економску ситуацију: у мају 1903. године једно трговачко друштво из Венеције успоставило је монопол дувана; “Банка комерцијале италијана” финансирала је изградњу луке, електричне централе и хотела у Бару, а добила је и концесију за грађење и експлоатацију железничке пруге од Бара до Вирпазара, као и право организовања паробродске службе на Скадарском језеру; италијанске фирме добиле су и концесију да изврше мелиорацију Улцињског поља, али их је у томе спречио рат.
Тежње италијанског империјализма да од Албаније створи природни мост за продирање на Балкан, а од Отрантских врата свој Гибралтар, као и претензије на Трентино, јужни Тирол, Истру и Далмацију, довеле су до оштрог супарништва измећу Италије и њене савезнице Аустро-Угарске око превласти на Јадранском мору. Упоредо са порастом италијанских претензија на Балкан, у војним и дворским круговима Аустро-Угарске развијала се мисао о неизбежности “благовременог” обрачуна са “неверним” савезником. “Наша је будућност на Балкану, наша сметња – Италија. (Због тога) пре свега морамо пречистити рачуне са Италијом” – говорио је начелник аустроугарског генералштаба Конрад фон Хецендорф цару Фрањи Јосифу. Међутим, шеф аустроугарске дипломатије Ерентал је сматрао да за сваку евентуалност треба извршити припреме, али да се, при томе, не сме учинити ниједан корак који би Италија могла схватити као провокацију, и није хтео ни да чује о неком превентивном рату против Италије. Италијански владајући кругови зазирали су од освајачких планова Аустро-Угарске да се учврсти у северној Албанији и претвори је у своју стратегијску базу одакле би могла загосподарити целим западним делом Балканског полуострва и угрозити њене интересе у Отранту. Проблем се усложавао грчким претензијама на јужни део Албаније. На Балкану су се, дакле, укрштали главни правци освајачке политике поменутих земаља. Мећутим, због супарништва са Русијом, коме није смела додати још и отворено супарништво Италије, бечка влада је била спремна на компромис. Тако је сепаратним споразумима измећу Аустро-Угарске и Италије из 1901. и 1909. године дошло до поделе интересних сфера у Албанији: северна Албанија ушла је у аустријску, а јужна Албанија у италијанску интересну сферу. Ови споразуми су били интегрални део уговора о Тројном савезу и њихова важност временски се поклапала са његовим трајањем. Чланом 7. овог уговора обе земље су се обавезале да се претходно споразумеју о променама које намеравају извршити на Балкану, и да, уколико једна од њих повећа своју територију, друга добије компензацију на некој другој страни.
Италија се противила даљем продирању Аустро-Угарске преко Балкана ка Солуну, а нарочито њеном учвршћењу у Албанији. Због тога је римска “Трибуна” у јуну 1913. године писала: “За нашу спољну политику балкански рат био је повољан, јер је пресекао “Drang nach osten”. Италија се противила и аустроугарским плановима о економском потчињавању Србије и Црне Горе путем стварања царинске уније са њима, јер би то значило губљење сировинске базе на Балкану и затварање црногорског и српског тржишта за италијанску робу. Због тога је подржавала Србију у царинском рату и у сузбијању аустроугарских тежњи у Санџаку, а на захтев Русије декларативно је у Ракониђију признала право самоопредељења на Балкану. Међутим, Италији је био преко потребан аустро-немачки савез као противтежа Француској и Енглеској у Средоземљу и Русије на Балкану. Наиме, италијанско-турски рат 1911. године, у коме је Италија посела Триполис, Киренаику и Егејска острва, изазвао је велико узбуђење у Француској и Енглеској. Њима није ишло у рачун да се Италија учврсти у базену Средоземног мора, угрози њихове поморске комуникације и постане такмац на тржиштима Мале Азије и Балкана. Околност да су енглеска и француска флота могле ефикасно да блокирају увоз угља, памука, пшенице и меса у Италију и тиме изазову тешке унутрашње политичке последице, – све је више утицала да се италијанска спољна политика веже за Титонијев програм: “Непоколебљива верност Тројном савезу (с једне) и искрено пријатељство са Француском и Енглеском”, с друге стране. То је била политика лавирања између два империјалистичка блока, која је изазвала велико незадовољство у владајућим круговима хабзбуршке монархије.
Италији није ишао у рачун ни савез балканских држава Србије, Бугарске, Црне Горе и Грчке, јер је он могао да послужи и као брана италијанским експанзионистичким плановима на источној обали Јадрана, чије је уклањање управо и био један од циљева Тројног савеза. Римска “Трибуна” је јуна 1913. године о томе писала: “Са Црном Гором, која је неколико километара преко мора, Словенство долази на Јадран, а одмах иза леђа Албаније стоји готово са својом иредентом не само против Босне и Херцеговине, него и против Далмације, Истре и Трста”. Италијански посланик у Бечу убеђивао је свог министра иностраних послова да је за Италију опаснији противник Србија него Аустро-Угарска. Због тога су настојања Аустро-Угарске да спречи јачање јужнословенских снага у западном делу Балкана наилазила на подршку Рима. Сан Ђулијано је сматрао да је за Италију много корисније да као суседа има јаку Аустро-Угарску “него да се на Балкану учврсти чисто словенска групација, која би могла да има одраза и на покрајине Монархије које су у суседству Италије”, тј. на које је претендовала Италија. У разговору са грофом Берхтолдом, априла 1914. године, он је истакао “да би Италија без подршке Аустро-Угарске дигла руке од јуришања словенске бујице”. Само у светлости тих чињеница може се разумети и негативан став италијанске владе према акцији Балканског савеза против Турске 1912. године. Она је, наиме, иако се налазила у рату са Турском, упозорила балканске савезнице да не одобрава њихову акцију против Турске; затим, управо онога дана када је почео први балкански рат, она је у Ушију потписала прелиминарни мир са Турском, спасавајући на тај начин свога непријатеља од рата на два фронта. Иако су се главни правци италијанске и аустроугарске економске и политичке експанзије на Балкану директно укрштали, разбијање Балканског савеза је био њихов заједнички циљ, њихова додирна тачка, јер је овај савез представљао озбиљну препреку за реализацију њихове освајачке политике. “Ма колико да су били различити интереси бечке и римске владе у балканском питању”, – истиче Прибрам, – “оне су се ипак у нечему слагале, а то је да спрече хегемонију Словена у подручју Јадранског мора”.