Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
Русија је ступила на пут капиталистичког развитка много касније од других великих европских земаља, па је због тога њен удео у привреди и финансијама балканских земаља био незнатан у поређењу са Француском, Енглеском, Немачком и Аустро-Угарском. Русија није имала економских проблема у Турској. Није с њом имала трговачких веза, ни акције у њеном националном дугу, нити пак ниједне најобичније железничке концесије. Слично је било и у другим балканским земљама, иако је, нарочито после Берлинског конгреса, руски капитал показивао веће интересовање за ово подручје. Покушај руских капиталиста да добију концесију за изградњу железничке пруге Русе-Софија завршио се неуспешно. Исту судбину доживели су и планови изградње дунавско-јадранске железничке пруге, мада су у току више година стављани на дневни ред. Још од 80-тих година XIX века Русија је била заинтересована за пловидбу Дунавом. У неколико махова руски капиталисти су покушавали да организују експлоатацију рудних богатстава у Србији. Једно одеско друштво за пловидбу и трговину било је закупило рудник мрког угља у Добри, али, пре него што је отпочела експлоатација, рудник је прешао у руке француских капиталиста. И први зајам који је Србија припремајући се за рат против Турске, закључила 1867. године са руском владом, у износу од 2.350.000 динара у злату, имао је више политички него економски карактер. Од другог зајма који је, 1876. године, српска влада закључила са три руске приватне банке, у износу од 3.750.000 рубаља, под доста повољним условима, остварено је свега 2.130.000 рубаља, јер је пласирање овога зајма ишло веома споро и веома тешко. Први трговински уговор између Србије и Русије склопљен је тек 1892. године, али је и после тога обим трговинске размене у оба правца био незнатан, чак и у време царинског рата: 1907. године Русија је учествовала у српском извозу са свега 3,82%, а у увозу са 0,50%. Руска спољна трговина са Бугарском стално је стагнирала: 1910. године је износила свега 7 милиона Златних лева.
Политика царске Русије према Турској била је супротна политици Француске и Енглеске. Док су ове настојале да продуже и одрже живот феудалне Турске у периоду када је њихов капитал на турском подручју био доминантан, Русија је радила на ликвидацији Турске. “Ви хоћете да исцрпите Турску, а ми желимо да је она способна за миран живот и чак њен опоравак у Азији” – рекао је представник француског Министарства спољних послова Палеолог руском амбасадору Извољском.
Мореузи Босфор и Дарданели, који су били у рукама Турске, имали су прворазредан значај за руску трговину и привреду, па им је руска дипломатија посвећивала посебну пажњу. Традиционалну тежњу Русије за мореузима снажно је појачало немачко економско продирање у Турској, које је угрожавало животне интересе Русије. Руски владајући кругови су сматрали да ни по коју цену не смеју допустити да мореузи, у случају распада Турске, прећу у руке Немачке или неке друге велике силе. Уступити мореузе Немачкој “значило би потчинити целокупни привредни живот јужне Русије поменутој држави” – реферисао је руски министар спољних послова Сазонов цару Николи II децембра 1913. године. Мореузи нису само затварали излазак руских бродова из Црног у Средоземно море, већ су паралисали и кретање бродова из јужних лука у Балтичко море и на Далеки исток и обратно. Извоз украјинског жита и кавкаске нафте умногоме је зависио од пловидбе кроз мореузе, јер је копнени транспорт био 25 пута скупљи од поморског. Петнаестодневно затварање мореуза од стране Турака, априла 1912, против очекиваног италијанског напада, толико се негативно одразило на руску трговину да је руска буржоазија сматрала да се питање мореуза мора неодложно решити.
Желећи да источно питање реши што пре у своју корист и да бар посредно, преко слободних словенских држава на Балкану, изађе на Средоземно море, Русија је помагала ослободилачке покрете на Балкану, настојећи, разуме се, да их искористи као оруће своје политике и против Турске и против Аустро-Угарске и Немачке. Мећутим, ова политика је имала колебања и узмака, који су отежавали ослободилачку борбу балканских иарода. Тако, на пример, почетком XX века царска Русија – истрошена у тешком рату с Јапаном, потресена трогодишњом револуцијом, свесна својих слабости и заостајања за великим силама Запада и у војном потенцијалу – била је принућена да Европи, а нарочито свом најопаснијем супарнику на Балкану Аустро-Угарској, наметне гледиште о потреби очувања status quo-а, односно поштовања одредби аустро-руских споразума закључених 1897. и 1903. године. Руска влада је, наиме, рачунала да ће једино тако успети да сачува свој ранији утицај на овом делу европског континента, до боље прилике.
Насупрот балканској политици Немачке и Аустро-Угарске, усмереној на распиривање шовинизма и националне мржње међу балканским народима, Русија је тежила да од ослобођених и уједињених балканских држава створи моћну препреку аустроугарском и немачком надирању на Балкан и даље на исток, што се објективно подударало са националноослободилачким тежњама балканских народа. Руска дипломатија је настојала да ликвидира турски и аустроугарски коридор у Санџаку, на Косову и у Метохији и тако обезбеди спајање и уједињење Србије и Црне Горе. “За нас је од прворазредног значаја да се границе Србије и Црне Горе непосредно додирују” – упозоравао је Сазонов свога посланика у Лондону, 20. децембра 1912. године. И ова настојања руске дипломатије подударала су се са вековним тежњама српског и црногорског народа за уједињење у јединствену државу. Царска влада се није могла одрећи пружања подршке ослободилачким покретима на Балкану и због руског јавног мнења. Мећутим, она је у више прилика правила компромисе са другим великим силама на штету балканских народа. Тадашњи њен министар иностраних послова Извољски је на пример, склопио са Еренталом, 1908. године, усмени споразум по коме се Аустро-Угарска обавезала “да се неће противити отварању Мореуза за руске ратне бродове; у замену за то Русија је пристала на анексију Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске”.
Припремајући се за први светски рат, руска дипломатија је радила на стварању Балканског савеза, који је могао да послужи и као одбрана од аустро-немачког надирања на исток и као офанзивно јужно крило према Аустро-Угарској. У Петрограду су, мећутим, постојале две концепције Балканског савеза: Прва је предвићала обавезно учешће Турске у савезу чија би оштрица била уперена искључиво против Аустро-Угарске и Немачке (поборник ове концепције био је руски амбасадор у Цариграду Чариков); друга је заступала тезу образовања балканског савеза од хришћанских држава Балканског полуострва чија би оштрица била уперена не само против Аустро-Угарске и Немачке већ и против Турске. Најистакнутији заступник ове концепције био је руски посланик у Београду Хартвиг. Плашећи се Русије и тих истих балканских држава “које јој је руска дипломатија припремала за савезнике”, Турска се све више удаљавала од њих и приближавала Тројном савезу, па је Чариковљева концепција губила реалну подлогу. Руска влада се окренула Хартвиговој замисли Балканског савеза, али је, при томе, нарочито инсистирала на његовој антиаустријској оштрици. Када је сазнао да је Балкански савез створен, Сазонов је узвикнуо: “Ово је савршено. Пет стотина хиљада бајонета чуваће Балкан – ово ће заувек препречити пут немачкој пенетрацији и аустроугарској инвазији”. Према томе, руска дипломатија је Балканском савезу наменила првенствено дефанзивну улогу против политике “Drang nach Osten”. Рачунало се, наравно, да ће руска арбитража, предвићена у одредбама српско-бугарског уговора, ојачати политички утицај Русије на Балкану и омогућити јој да Балкански савез држи под својом контролом и спречи његову самосталну акцију која не би одговарала руским интересима. Иако је желела да што пре уништи отоманску империју, руска влада није одобравала планове балканских држава да поведу офанзивни рат против Турске, јер се плашила да би тај рат могао довести до европског сукоба и дати повода другим великим силама да у мореузе уведу своје поморске снаге пре него Русија изврши све потребне припреме за рат. Страховала је, такоће, да би турска војска, коју су обучавали немачки инструктори, могла победити балканске савезнике, а зазирала је и од аустро-немачке интервенције против Србије и Црне Горе. Због тога је Сазонов, обавештен о припремама балканских савезника за рат, упозорио владе Србије и Бугарске на катастрофалне последице ако отпочну ратне операције против Турске. Међутим, због руског јавног мнења, руска влада није могла окренути леђа словенским народима на Балкану. Пошто покушај отклањања рата није успео, она је настојала да сукоб локализује, односно да спречи интервенцију Немачке и Аустро-Угарске, а када су балканске савезнице извојевале брзе и крупне победе над Турском, она се одрекла политике status quo-а и подржала њихове територијалне захтеве на мировним преговорима у Лондону.
Борба великих сила за превласт на Балканском полуострву видно се одразила на целокупан историјски развитак и међусобне односе балканских земаља. Све европске империјалистичке силе бориле су се, за своје економске, политичке и војностратегијске интересе на Балкану, не водећи рачуна о интересима, жељама и тежњама балканских народа. Силе Тројног савеза, међутим, тежиле су директном поробљавању балканских народа, због чега је основна девиза њихове политике на Балкану била “подели па владај”. Пошто нису могле да се нагоде око поделе Турске, велике силе су се споразумеле да очувају status quo на Балкану, односно да одржавају трули феудални турски систем – највећу кочницу прогресивних историјских токова на Балканском полуострву. Димитрије Туцовић је с разлогом истицао да је у то време “Турска била рањено место легитимистичке Европе”, које се одржавало и трулело на систему “европске равнотеже”, црпући животне сокове балканских народа.