Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
Ревидирање српско-бугарског уговора почело је непосредно после његовог закључења, јер се потписивањем уговора о савезу ни српски ни бугарски владајући кругови нису одрекли права на целу Македонију, већ су рачунали да ће, после победоносног рата против Турске, наћи начина да македонско питање реше у своју корист мимо и против уговорних обавеза.
Пошто су сматрале да су склапањем споразума о подели Македоније обезбедиле за себе одређене територије у овом подручју, и српска и бугарска влада су настојале да своја освајања усмере према западу, односно истоку. Зато су бугарски представници на првом састанку начелника генералштабова, који је одржан у Евксинограду код Варне од 29. јуна до 3. јула, покретањем питања о приоритету вардарског или маричког војишта, покушали да Бугарску разреше уговором примљене обавезе да на вардарско војиште упути 100.000 војника, како би све своје расположиве снаге могла употребити за што већа освајања на истоку и југу. Пошто је начелник српског генералштаба генерал Путник одлучно остао при свом становишту, први споразум начелника генералштабова није унео никакве измене у српско-бугарски уговор, који је потпуно саображен Војној конвенцији. Мећутим, на другом састанку, у Београду од 31. августа до 5. септембра, који је одржан измећу генерала Фичева, начелника бугарског генералштаба, и пуковника Мишића, заменика начелника српског генералштаба, бугарски представник је поново изнео мишљење свога генералштаба да ће у предстојећем рату маричко војиште бити главно, следствено томе Бугарска неће бити у могућности да на вардарско бојиште упути своје три дивизије, у духу 4. члана Војне конвенције и 3. тачке првог споразума начелника генералштабова. Због тога ни на овом састанку није могао да се постигне споразум о изради општег ратног плана.
Мада није дошло да дефинитивног споразума, због намере српског генералштаба да после ослобоћења Македоније своја освајања усмери према Албанији и обалама Јадрана, Фичев је успео да бугарску армију разреши раније примљених обавеза јер је српски генералштаб начелно пристао да Бугарска на вардарско војиште, уместо три, пошаље само једну дивизију. На основу другог споразума начелника генералштабова, који је потписан 28. септембра, два дана пре објаве мобилизације, бугарски генералштаб је успео да се углавном ослободи вардарског војишта следећом одредбом споразума: “Ако српска главна војска одбаци Турке са линије Скопље-Велес-Штип и буде напредовала ка југу, Бугари ће моћи да употребе своју дивизију за ојачање војске на Маричком војишту пошто буду оставили ополченце на македонској граници”. И заиста, када су почела ратна дејства, бугарски генералштаб је главне снаге 7. рилске дивизије упутио долином реке Струме ка Серезу, у намери да пре Грка заузме Серез, а по могућности и Солун. Као што се види, ревидирање српско-бугарског уговора почело је управо онога дана када је потписан. Измене које је у српско-бугарски уговор унео други споразум начелника генералштабова – српска влада ће доцније искористити као правну основу да затражи ревизију повучене граничне линије у Македонији.