Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
Очување status quo-а на Балкану било је додирна тачка у којој су се 1912. године подударали опречни интереси Беча, Берлина, Рима, Париза, Лондона и Петрограда у балканском питању. Таквом политиком велике силе су подржавале и чувале сурово национално и политичко угњетавање балканских народа који су били под влашћу феудалне Турске, спречавајући њихово национално и социјално ослобоћење. На последице такве политике по балканске народе указала је Социјалдемократска Партија Србије у писму Интернационалном социјалистичком бироу, који је тражио њено мишљење о средствима и начинима за спречавање рата на Балкану: “Очување status quo-а значи упропашћавање Балкана; и кад против овога стања устају, па чак када су по форми агресивни у офанзиви, када они први започињу – Балканци у ствари не нападају него се бране, не провоцирају него штите своје животне интересе, не руше културу него за себе траже културу, не шире варварство него хоће да униште варварство у својим областима” Иако су у то време и Социјалдемократска партија Србије и Партија тесних социјалиста Бугарске устајале против рата, оне су биле одлучни противници политике status quo-а на Балкану, стојећи на становишту да је једини исправан пут ослобоћења Балкана од турског јарма у народној револуцији која би обухватила и Турску и друге балканске земље. У једном меморандуму упућеном Копенхагенском конгресу Интернационале, августа 1910. године, оне истичу да младотурци “ама баш ни једно од својих обећања нису испунили” и да уопште не мисле на аграрну или неку другу крајње неопходну реформу, указујући на нечувено дивљачку тиранију младотурака према поробљеном хришћанском становништву у Албанији, Македонији и Старој Србији, која по својим злочинима и насиљима далеко премашује стари Абдул-Хамидов режим, показујући сву апсурдност политике status quo-а на Балкану.
Међутим, велике силе, пошто нису могле да се споразумеју око поделе турских поседа у Европи, покушале су појединачном и заједничком дипломатском акцијом, па чак и претњама, да спрече рат и очувају status quo на Балкану. Да би предухитрила балканске савезнике и створила погодан терен за своје политичке комбинације на Балкану, бечка влада је, августа 1912, предложила великим силама да саветују Порти “политику прогресивне децентрализације”, која би хришћанским народима дала јемство које они с правом могу тражити, и да се код балканских држава учини корак да сачекају резултате те политике. Обавештена о бројним инцидентима дуж црногорско-турске границе, руска влада је, почетком августа 1912. године, упозорила Србију, Бугарску и Грчку да она сматра “потпуно неопортуном” акцију Балканског савеза против Турске и да је због тога неће подржати. Истовремено, она је упорно настојала да убеди Турску да може избећи катастрофу само уколико споразумно реши гранична питања са Црном Гором, казни турске војнике и официре који су одговорни за покољ у Кочанима, и постави хришћане на важније административне положаје у Македонији, тј. уколико одмах приступи увођењу једног прихватљивог програма реформи у својим европским провинцијама. Пошто се уверила да балкански савезници прелазе оквире њених планова и да је изгубила контролу над бугарском спољном политиком, руска влада је 19. септембра 1912. године, преко свог посланика у Београду, ставила до знања српској влади да са себе скида сваку одговорност за последице рата, још једном упозоривши балканске владе да не могу рачунати на помоћ Русије. Истовремено је захтевала од српске владе да предупреди Бугарску категоричним упозорењем да је Србији, у таквим приликама, “немогуће поћи за њом у ту, по мишљењу руске владе, погибељну авантуру, против које је императорска влада не једанпут опомињала.”
Француска дипломатија је такоће сматрала да нема “ништа да добије приликом мењања балканске карте, већ само да изгуби”. Због тога је председник француске владе Поенкаре био исто тако оштар и категоричан. Упозоравајући српског посланика у Паризу на опасне последице које рат може донети Србији он је, поред осталог, рекао: “Будите уверени да су силе чврсто решиле да очувају мир. Ако се Србија да увући од Бугара у рат, она ће се уплести у најопаснију пустоловину”.
По налогу своје владе, енглески посланик у Београду Пеџет је 23. септембра саопштио српској влади “да своје држање подеси како не би изазвала рат с Турском који би сигурно довео до упада Аустро-Угарске у Србију”. На питање: шта је прави разлог због чега се не допушта балканским државама да саме с Турском расправе питања која се тичу њихове будућности, Пеџет је одговорио: “Русија није спремна, ви треба да чекате и ваши захтеви ће за две године бити задовољени.”
Пошто појединачна упозорења нису дала жељене резултате, велике силе су се сагласиле да заједнички изврше енергичан притисак у Софији, Београду, Атини и Цетињу, у циљу спречавања балканских савезника да наруше територијалну неприкосновеност Турске, и да истовремено саветују Турској да одмах и неодложно приступи реформама које би хришћанском становништву осигурале личну и имовинску безбедност, једнакост пред законом као и учешће у државној организацији и управи. Мећутим, после турских покоља у Кочанима, Беранама и Сјеници и новог устанка албанског становништва, развој догађаја на Балкану се кретао вртоглавом брзином у правцу рата. Уједињене балканске државе су се отеле испод контроле империјалистичке Европе, због тога се готово и нису обзирале на њена упозорења. Покољи извршени над хришћанским становништвом повећали су иначе велико узбућење које је владало у балканским државама. На црногорској граници нису престајали оружани инциденти. “Јужна Бугарска налазила се у стању кључалог узбућења, стављени су отворени захтеви да се Турској објави рат”. Узбућење народних маса у Србији и Грчкој нагло је расло, поред осталог и услед изазивања Турске, која је укинула већ издате дозволе Србији за превоз војног материјала, узаптила десетине грчких бродова који су са товарима жита пловили из руских пристаништа и најзад, под изговором да врши маневре у области Једрена, 23. септембра наредила мобилизацију своје европске војске. Једини одговор балканских савезника, који је дошао 30. септембра, био је проглас о мобилизацији, пропраћен масовним одушевљењем и манифестацијама у свим државама Балканског савеза. Чим је мобилизација објављена, на улицама Београда појавиле су се дуге поворке манифестаната. Српска народна скупштина, сазвана 5. октобра на ванредно заседање, одговорила је на краљеву беседу адресом: “… Народна скупштина, прожета братским осећањима према својим напаћеним сународницима, а уверена у победу правде и идеала човечности, вршиће са самопрегоревањем све своје дужности и одговориће очекивањима целог српског народа”. Слична је била ситуација и у другим балканским престоницама.
Увиђајући да је рат неизбежан, велике силе су прихватиле предлог Русије о локализацији рата, али су и даље вршиле притисак на балканске државе, да би у последњем часу спречиле сукоб и очувале своје економске и политичке ннтересе у европском делу Турске. Енглеска влада је упорно понављала да она, као и остале велике силе, жели мир и очување status quo-а на Балкану и најозбиљније саветовала Србији да не ступа у авантуру која би по њу могла имати кобне последице. Француски министар иностраних послова позвао је 3. октобра српског посланика у Паризу и изразио велико негодовање због закључења Балканског савеза, који је имао за циљ поделу Турске без знања великих сила, и саветовао да се не иде у рат против воље читаве Европе. Сазонов је 31. септембра поново упозорио српску владу да је јако узнемирен вестима из Београда и Софије да балканске државе пошто-пото хоће рат, наглашавајући да су погрешне рачунице балканских савезника о увлачењу Русије у рат, и да Русија неће интервенисати чак и ако се Аустро-Угарска, што је вероватно, умеша и нападне Србију. Најзад, 8. октобра, пошто је Црна Гора већ била објавила рат Турској, велике силе су учиниле демарш, преко Аустро-Угарске и Русије као мандатора Европе, изјављујући балканским државама и Турској “да се енергично противе свакој акцији која може да изазове нарушавање мира, да, ако ипак избије рат измећу Порте и балканских држава, велике силе неће допустити, по завршетку сукоба, никакве измене садашњег територијалног status quo-а на Балкану.” Оне су том приликом обећале да ће узети у своје руке остварење реформи у европској Турској, водећи при томе рачуна “да поменуте реформе не наруше територијалну неприкосновеност турске империје”.
Аустро-руски демарш је изазвао незадовољство свих савезничких балканских влада. Приликом предаје демарша Гешов је изјавио да се Бугарска увек с поштовањем односила према саветима великих сила, али се он боји да је сада постало немогуће оно што је за бугарску владу пре десет дана било могуће, изразивши сумњу како у ефикасност контроле великих сила у спровоћењу пројектованих реформи, тако и у добру вољу Турске. Сличан одговор дао је Пашић Хартвигу и Угрону у Београду, изјавивши да је концентрација војске из основа изменила ситуацију и да он више иза себе не осећа снагу ауторитета која би могла да спречи судбоносан исход. У разговору са дописником “Њујорк хералда” Пашић је изјавио да је акција великих сила дошла касно, јер се питање о коме је реч не налази више у рукама дипломата, већ у рукама војника. Грчки министар иностраних послова Коромилас је са призвуком ироније поставио питање руском и аустроугарском посланику у Атини: “Учествује ли и Италија у поменутом кораку, пошто је у изјави речено да предложене реформе не треба да посегну на територијалну неприкосновеност Отоманске империје?” Он их је подсетио да је Италија већ нарушила ту неприкосновеност и да велике силе нису предузеле никакве мере да спрече припајање Триполиса и Киренаике Италији, изразивши чућење зашто су онда оне одлучиле да спрече мале балканске земље да ратују с Турском у циљу припајања територија у којима живе њихови сународници.
Тако је и овај последњи покушај великих сила да спрече рат остао без успеха, јер, како је с разлогом писао у свом извештају енглескм посланик у Софији, “ни Бугарска ни Србија нису могле да верују да ће Русија одустати од политике коју је столећима водила на Балкану, и да ће, у случају ако се будући рат окрене против савезника, она отказати да им пружи своју активну подршку. Заједничка акција Русије и Аустро-Угарске на спречавању рата објективно је омогућила његову локализацију, тј. онемогућила Аустро-Угарску да се активно умеша. С друге стране, према извештајима енглеског посланика у Београду Пеџета, Хартвиг је званично преносио инструкције руске владе усмерене на спречавање рата, а приватно подстицао српске владајуће кругове уверавајући их да у предстојећем рату могу рачунати на руске симпатије.
Савезници су 13. октобра одговорили силама да имају поверења у њихове добре намере, али не и у турска обећања и да због тога “сматрају за своју дужност да се сами постарају да добију радикалније и одрећеније реформе за сгварно побољшање зле судбине хришћанских националности”. Истога дана Србија, Бугарска и Грчка упутиле су заједнички захтев Турској да на основу 23. члана Берлинског уговора, под контролом великих сила и посланика балканских држава у Цариграду, спроведе радикалне реформе у вилајетима у којима живи хришћанско становништво. Захтев балканских земаља да се реформе, набројене у девет тачака у меморандуму, спроводе под надзором њихових представника у Цариграду био је неприхватљив за турску владу, па је војни проглас трупама био једини султанов одговор.
Турска је 15. октобра прекинула дипломатске односе са Бугарском, Србијом и Грчком. Као одговор на тај корак, балканске савезнице су изјавиле “да су на своју велику жалост присиљене да прибегну оружју”, и 17. октобра Србија и Бугарска су објавиле рат Турској, а сутрадан, 18. октобра, и Грчка. Пошто нису успеле да спрече рат, велике силе су изјавиле “да задржавају себи право да споразумно мећу собом расправе она питања која би потицала из рата, а задирала у њихове државне интересе.”
Одлука Аустро-Угарске да пристане на руски предлог о локализацији рата произашла је из погрешне процене да ће балкански савезници бити сигурно побећени и да ће тај пораз решити јужнословенско питање у корист Хабзбурговаца. Рачунало се такоће и на могућност избијања сукоба мећу савезницима око поделе ослобоћених територија. Да није било таквих уверења, Аустро-Угарска и Немачка би се тешко приволеле да остану неутралне, чиме су управо против своје воље потпомогле ликвидацију status quo-а на Балкану. Русија је страховала да ће балкански савезници изазвати мећународни конфликт и да ће бити поражени од Турске, па је – још неспремна за рат – упорно инсистирала на неприкосновености територијалног status quo-а на Балкану.