име: Петар
презиме: Карађорђевић
име оца: Александар
место: Београд
општина: Београд
година рођења: 1844.
година смрти: 1921.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Оснивач Ордена и витез Карађорђеве звезде са мачевима
Иако је у последњем рату положај врховног команданта препустио сину престолонаследнику када је год било критично, стари краљ се нашао међу својим војницима у првим борбеним редовима. Тако је било и у оном најтрагичнијем тренутку када је требало напустити земљу и кренути на голготу преко Албаније.
,,Повлачење наших савезника Срба, у околностима под којима је извршено, превазилази по страхотама све што је у историји до сада најтрагнчније забележено”, записао је француски маршал Жофр. Нека ова оцена, овом приликом остане као једино сведочанство о нестанку преко 100.000 Срба, који су од гдади и зиме од заседа одметника од Есад-паше (прим. грешка аутора) и опште изнемоглости, посејали своје кости у албанским планинама.
Многи старци – трећепозивци и последња одбрана, оценивши да не могу поднетн овај сурови пут, као и у другим приликама, учиниди су оно што могу. Пружили су тако снажан отпор непријатељу, тако да се стекао утисак да је то последњи отпор српских трупа. Они који нису погинули заробљени су а они најсрећнији пробили су се кроз непријатељске редове и вратили својим кућама. Да ли је овај отпор заварао искусног војника заповедника немачких трупа да обавести своју владу и немачку врховну команду да се коменикеји с Балканског ратишта више неће слати – да је српска војска уништена и разбијена – да она више не постоји – да постоје само њени бедни остаци који су се разбегли по албанским планинама, где ће наћи смрт од глади и зиме.
Ево неколико првих стихова из подуже песме Француза Едмонда Роетана, коју је препевао Милутин Бојић:
“То је Петар први, из Србије старе
Одлази седећи на остатку каре,
Волови вуку кола та.
Краљ Петар иде, јер ићи мора
Преко бусења, стења и гора.
Тајанствен пред њим стоји пут.
Са штапом, само у свом мундиру,
Он иде мору, изгнанству, миру.
Иде у бајке вечни кут.
Четири вола, с јармом у луку,
Раоник славе, херојства вуку.
Но унук Карађорђа, лав,
Да се са бојног поља ишчупа
Четири вола морају скупа
Да употребе напор сав.
Србин тај песник, ратник што створи
Да земља пева, да барут збори
Да Петра Првог, борца тог
Осветли душу, створи за њега
Та кола, спојив остатак сцрега
С остатком задњим топа свог…”
Ф. Ж. Дега у књизи “Источна војска у светском рату 1915-1918,” поред осталог пише: “… Јужније од Скадра један други одред од шездесетак хиљада људи стигао је у Драч, повлачећи се преко Елбасана и Тиране, заједно с краљем Петром. Стари краљ је издржао повлачење једним отвореним воловским колима. Затим, кад више није било путева, узео је штап и полако се пењао стазама Албаније. Нама, Французима је врло пријатно да овде поздравимо једног несрећног, али неукротивог јунака.
Краљ Петар је унук једног српског сељака – Карађорђа (Ђорђа Црног), који је био шеф побуне против отоманске тираније, оснивач слободне Србије. У својој младости је упознао изгнанство. Улази у Сен-Сирску академију, бори се 1870. у француској војсци под именом ,,поручник Кара”; заробљен он бежи, препливава Лоару усред зиме, враћа се у борбу и пролива своју крв за Француску. У борби код Вирелсексела одликован је Легијом части. То је једини шеф државе који је икада добио орден храбрих на бојном пољу…
Стигавши у Драч, краљ одбија да напусти своју војску, већ одлази једним италијанским торпиљером у Валону где генерал де Мондезир има част да му окачи, на храбре груди, Ратни крст који му шаље Француска…”
О том сусрету де Мондезир пише: “… У заказано време затичем краља великог у униформи како седи за једним баштенским сточићем. Показујем писмо и Ратни крст. Због реуматизма краљ се тешко подиже. Прикачињем одликовање и, пошто сам му мачем лако додирнуо раме, грлим га. Он плаче…” (Додиривање рамена мачем је ритуал када одређена личност у име председника Француске Републике ратника проглашава витезом).
Претпоставља се да је нешто преко 150.000 Срба превезено на Крф, Видо и у Бизерту.
Док су се једни на Крфу, у удобним шаторима, јаком храном и медитеранском климом брзо опорављали, дотле су други на острву Виду због исцрпљености и јаке хране брзо, а неки и изненадно растајали с животом. Убрзо је нестало места за сахрањивање, па је тела умрлих српских војника почела да прима “плава гробница”. Њихова тела су барком одвожена и спуштена у море. Када је ,,Галеб” пловио овим водама, посада је постројавана а застава спуштена на поздрав, док је маршал Тито подагао венац на таласе “плаве гробнице”. Никада није утврђено нити је то могуће утврдити колико је војника прогутала ова гробница.
Песма Милутина Бојића ,,Плава гробница” засенила је све друге песме на ову тему. Због тога ће се овде цитирати две песме Јелисија Андрића:
I
Тужан иде спровод, док ветрови гоне
Облаке по влажном смраченоме своду,
И док у ноћ јунак мученика тоне,
Тужаи спровод иде кроз блато и воду.
Полако без гласа кроз ноћ црну гази
Уским путем, тешко крећући због таме,
И низ стрму страну мору хучно силази,
И ћутећи стиже до обале саме.
И не плаче нико, нити звона звоне
Нит’ се чује песма из тужна опела;
Далеко од својих и од земље оне,
За коју су дали своје крви врела,
На дно мора јунак за јунаком тоне.
II
Свиће. По мору дрхте зраци
На каменом, исплаканом жалу
Згрчени леже умрли јунаци
Целу ноћ, лађу чекајући малу,
Која ће да их на пучину баци…
О браћо драга кад би мајке знале
Какав вам покров црни удес спрема,
Никад вас оне не би мору дале…
Ал’ за вас овде, за вас места нема;
Острво мало, морате на вале.
Збогом, о збогом. Из влажних дубина
Скривени телом нечујнога мора
Нећете чути вапај из даљина
Из наших поља из пустих гора
Кад мајка буде свог тражила сина.
Нећете чути и нећете знати.
Али мајке ваше? Шта ћемо им рећи,
Кад нам их време с домовином врати?
Ко ће им смети бол да зада већи,
Ко ће им од вас задњи поздрав дати,
Ко ће им рећи – где сте закопани.
Као што је речено, док су једни заувек одлазили, други су се под маслинама брзо опоравили. Само после два месеца, одевени у француске и енглеске униформе, наоружани најсавременијим оружјем, гледајући муниционе сандуке на којима је писало “Не штеди муницију” ови људи су поново подсећали на оне страшне јунаке с Куманова, Битоља, Скадра, Једрена, Брегалнице, Цера, Дрине и Колубаре.
Поново су се вила кола и певале песме. Нове песме: “Тамо далеко…”, “Лађа се креће француска” и многе друге. Један ратник из околиие Чачка, Ђорђе Оцокољић који, како у писму пише “бије 94. годину”, обавештен да се пише књига о витезовима и добровољцима, поздравио нас је и послао једну песму која се певала на Солуну:
,,Хеј, гласниче са севера,
Што долазиш с наших гора,
Долазиш ли да нам јавиш,
Је ли близу наша зора.
Ил’ долазиш да утешиш,
Измучену децу своју,
И над њима да пролијеш,
Невидљиву сузу коју.
Ах, како те жудно чеках,
Бодлих груди, тешких ваја,
Не би ли нам поздрав дао,
Из милога завичаја.”
Француски инструктори – артиљерци у својим извештајима су наводили да ови српски сељаци много спретније рукују њиховим топовима и боље гађају од њихових школованих артиљераца.
Стари суверен Србије Петар Први Карађорђевић је доживео да српске трупе види на Солунском фронту, да прати прву офанзиву 1916. године на Црној реци и Кајмакчалану, Солунску рововску војну 1916- 1918, пробој Солунског фронта и коначно ослобођење и уједињење.
Постао је Први краљ Срба, Хрвата и Словеиаца, иако је сву власт практичио пренео на престолонаследника – регента Александра.
Године 1921 . краљ Петар Први је умро у своме летњиковцу, где се о њему бринуо старији син принц Ђорђе. Уз највише војне почасти сахрањен је у свом Маузолеју на Опленцу – испред олтара поред свога деде Карађорђа.
Војислав Илић Млађи
КОМАД ХЛЕБА
Новембарска студен. Хучи Дрим у ноћи.
И док јата врана круже у висини,
Млад коњаник један, остављен без моћи,
Лежи украј пута, врху на планини.
Полусмрзнут, гладан, усред снега ледна,
Равнодушно чека да га смрт покоси.
Из снега му вирн само рука једна,
К’о да кору хлеба умирући проси.
Ратници… јунаци… к’о на пратњи кобној,
Корачају тешко у бескрајном низу.
Снуждени и мразни, у тишини гробној…
Један од њих само приђе сасвим близу.
Кад виде младића, он узбуђен стаде,
Двапут је у сумњи, тужно главом ма’но.
“Синко, ево хлеба!” рече му и даде.
Па још већма снужден, прође полагано…
И док снег албански провејава лако,
Завејани дечко, усред снега густа,
Држи хлеб у руци, и почива тако,
Немоћан да руку принесе до уста.
Ратници промичу, не чује се гласак,
Газе као сенке, сви уморног лика…
Један ратник само застаде за часак
Кад виде крај пута згрченог војника.
Изнурен од глади, ближе с пута сиђе,
Пред оком му трепти црвен сјај светлаца…
“Гле мртвог војника!” – помисли и приђе –
,,Хајд’ да узмем хлеба из руке мртваца!”
И сегну… ал’ мртвац стиште комад брже,
И прошапта тужно: ,,Не дирај ми, роде!”
Посрамљен се ратник к’о опарен трже
И рекав “Опрости!” с војницима оде.
Док сваки њин корак један леш бележи
И док звезде трепте на албанском небу,
Осмехнути дечко још и даље лежи,
И умире, тако, с погледом на хлебу…
Коњи и јунаци, по цичи, хладноћи,
Пролазе крај момка, врху на планини;
Снег веје ли, веје… Хучи Дрим у ноћи…
А гаврани гладни гракћу у висини…
