име: Ђуро
презиме: Вуксановић
име оца: Милисав
место: Туларе
општина: Медвеђа
година рођења: 1876.
година смрти: 1917.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Као што је напред речено са Лакићем се договорих да биографију његовога оца Ђура напишем ја.
Ђуро Вуксановић рођен је 1876. године у Ровцима код Колашина у селу Андријеву од оца Милисава Вуксановића-Влаховића. Када су се после Берлинског конгреса владе Србије и Црне Горе споразумеле да Србија прихвати већи број црногорских породица, претежно брђана, и да им омогући насељавање на подручју Топличког округа, углавном дуж новоустановљене границе између Србије и Турске, и породице Вуксана Влаховића запутиле су се према Србији. Иако су из старог краја кренули с јесени 1889. године, на нова станишта су стигли тек у пролеће 1890. године. По преласку у Србију породица мења старо презиме и од тада носи ново – Вуксановић.
Ђуро је рано остао без оца. Тек му је била година кад му је отац погинуо на Морачи 1877. године. Мајка Милуша се привила уз малога Ђура подигла га и однеговала, уз добре девере и јетрве и сретна била у старости поред пуне куће унучади.
У периоду од 1896. до 1908. године Ђуро је служио као активни граничар на караулама Лисица и Мутивода на граници српско-турској према Косову. Ова граница је у то време била крајње немирна и обиловала свакодневним сукобима и погибијама, али је у исто време служила и као својеврсни полигон за каљење изврсних ратника. Из овог периода потиче још једна промена презимена Ђура Вуксановића. Наиме, уз дату реч, како се то у том крају говорило уз дату „бесу“, патроле српске и турске су се сусретале и разговарале. Тако се Ђуро сусретао са једним вођом турске патроле са којим се са границе познавао и када му је Турчин затражио да промене пушке, Ђуро је одговорио да је то нова српска брзометка и да као војник никако не сме да је отуђи. Турчин му је сасвим озбиљно рекао: „Даћеш, Ђуро, и пушку и главу“. Знајући да се Турчин не шали Ђуро га је сачекао у заседи и по обичају изишао из грма и јавио му се да не пуца подмукло, рекавши: Ево, ти Турчине, српске брзометке! Ђуро је опалио само један метак и вратио се на своју дужност оставивши Турчина и не скинувши његову пушку. Због овог инцидента и измењених нота између српске и турске владе Ђуро је повучен са границе и по свом оцу добио ново презиме Милисављевић. Нико од Вуксановића, па ни Ђурови потомци, нису носили ово презиме. Ђуро је Карађорђевом звездом са мачевима одликован под именом Ђуро Милисављевић мада је Ђуро у свом крају и даље био познат као Вуксановић и погинуо је и сахрањен под именом Ђуро Вуксановић. Да невоља буде већа у Указу није написано презиме чак ни Милисављевић него Милосављевић. Ову неправду решио је својим решењем тек 1938. године министар војске и морнарице Краљевине Југославије доделивши награду Карађорђеве звезде Ђуровој супрузи Сави по основу тога што је њен супруг не ни Милисављевић ни Милосављевић него Ђуро Вуксановић одликован војничким сребрним орденом Карађорђеве звезде са мачевима.
Пошто је 1908. године због поменутог инцидента Ђуро повучен са границе, активно се укључио у политички живот. Припадао је Демократској странки и био један од запаженијих чланова ове странке у Јабланичком срезу. На изборима за општинску власт 1910. године изабран је на листи демократа за кмета села Тулара, на којој га је дужности затекао рат противу Турака 1912. године. По овом основу, а и због тога што је био јединац у мајке, био је по ондашњим прописима ослобођен војне обавезе. Ослобођење од војне обавезе у општенародном заносу пред одавно очекивани ослободилачки рат 1912. године Ђуро није могао да прихвати, као ни десетине хиљада других Срба са сличним статусом, па се добровољно пријавио штабу Моравске дивизије другог позива почетком октобра 1912. која се припремала за напад према Косову из рејона Куршумлије. Распоређен је у четврту чету трећег батаљона другог пешадијског пука. Командир чете, капетан Ковачевић распоредио га је за десетара у воду којим је командовао Јагош Николић из Тулара.
Ђуро је с другим пуком Моравске дивизије другог позива учествовао у крвавим борбама на Васиљевцу и Мердару од 16. до 20. октобра 1912. године, а потом у борбама приликом освајања Приштине, Урошевца и Кичева. У чувеној бици за Битољ новембра 1912. године Други пук добио је задатак да нападне и заузме Облаковски вис, најзначајнији објекат у систему турске одбране Битоља. Може се замислити какве су тешке борбе вођене на Облакову, ако се пође од неопозиве претпоставке да је за турску врховну команду пад Облакова значио истовремено и губитак Битоља, а тиме и потпуни пораз на овом делу балканског војишта… Облаково, тутњи под треском артиљеријских граната и заглушујућом хуком митраљеских рафала и праском бомби. Смењује се јуриш за јуришем… И тада, у последњем јуришу на врх облаковског виса Ђуро је пао покошен. Брат од стрица Бошко притрчао је и покушао да га подигне али је смртно погођен пао преко тешко рањеног Ђура. Како је страшан овај окршај био говори и чињеница да је комплетна Ђурова десетина била избачена из строја, што рањено што погинуло. Срећом, одмах по паду Облакова пао је и Битољ па је Ђуро са осталим рањеницима брзо пребачен у битољску болницу, где су му успешно, залечене ране… За показану храброст у овом боју одликован је медаљом за храброст.
У краткотрајном, али крвавом рату са Бугарима, после њиховог мучког напада концем јуна 1913. године, Други пук води тешке борбе на Злетовској реци и Рајчанском риду, при чему су поједини положаји и по неколико пута у току дана прелазили из руке у руку. Бугари су најзад били разбијени али уз велике губитке и с једне и с друге стране. Ђуро је и овом приликом био рањен у леву ногу изнад колена и за показану храброст добио је Обилићеву медаљу.
При нападу Аустро-Угарске на Србију 1914. године Ђуро је поново под ратном заставом свог Другог пешадијског пука. Сада је већ као поднаредник и заменик водника. У току најжешћих бојева које је његов пук водио противу Аустро-Угара у историјској церској бици на положају између Лознице и Крупња поново је задобио две озбиљне ране – у десну ногу изнад колена и у десну руку изнад шаке. Нарочито је била тешка рана на руци јер му је кост иза шаке била размрскана. Да би му спасли живот, лекари су хтели да му одсеку повређени део руке са шаком али он на то није пристао. Због тога је дуго лечен у Младеновцу и Нишу. Најзад, лекарска комисија налази да су последице рањавања врло озбиљне и оглашава га привремено неспособним за војну службу, те Ђуро почетком јануара 1915. године напушта своју четврту чету Другог пука и одлази кући утучен и несрећан што је избачен из борбеног строја.
Ђуро Вуксановић поново се у најкритичнијем тренутку враћа у своју јединицу и учествује у последњим одбрамбеним борбама и са српском војском креће на дуго повлачење према Крфу. Ђуро је у том повлачењу поново рањен, сада у десну ногу. Пут за болницу водио га је преко Тулара. Само је свратио кући на преноћиште и пошао даље усред наступања непријатеља. Није стигао ни да подигне покривач са колевке да макар погледа најмлађег сина који му се родио док је он крварио негде између Београда и Прокупља. Журио је да што пре стигне на Косово.
После реорганизације српске војске на солунском фронту Ђуро је распоређен у митраљеску чету Трећег пешадијског пука Моравске дивизије. Августа месеца 1917. године у једној борби с Бугарима који су препадом покушали да заузму ровове које је држао његов батаљон као вођа митраљеског одељења заменио је погинулог нишанџију на митраљезу. Бугари су били у силном налету, решени да освоје српске ровове и у овом љутом окршају Ђуро задобива неколико тешких рана. Упркос томе његов митраљез је просипао ватру по Бугарима. Сав у крви од рана које су тешко крвариле али он не напушта митраљез. Извлачи ваљда и последње атоме снаге. И настаје немогуће – Бугари се повлаче и враћају у своје ровове остављајући на попришту велики број мртвих и рањених. За ово дело Ђуро је похваљен наредбом армијскога ранга и указом регента Александра одликован Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима.
После наведене борбе у којој је задобио више опасних рана Ђуро је пренет у 38. енглеску болницу у Микри код Солуна. Ране су биле исувише тешке, неизлечиве. Умро је трећег дана после рањавања.
Ђуро је сахрањен на српском гробљу у Микри. Сахрани су присуствовали многи његови другови и пријатељи из Јабланице и Топлице, солунски ратници. Гојко Николић, народни посланик за јабланички срез и лини Ђуров пријатељ, одржао је дирљив опроштајни говор. Ратни другови су му подигли веома леп мермерни споменик на гробљу. Када је, према одлуци југословенске владе 1934. године подигнут Маузолеј гробница на Зејтинлику у Солуну, тада су и Ђурове кости пренете у величанствену капелу, где и сада почивају.
