име: Живан
презиме: Радојковић
име оца: Милош
место: Београд, рођен у Бадњевцу (Крагујевац)
општина: Београд
година рођења: 1887.
година смрти: 1984.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Учитељ, витез и потпуковник
Живан Радојковић је рођен 24. септембра 1887. године у селу Бадњевцу, општина Крагујевац, као седмо дете оца Милоша и мајке Стаменије. Завршио је одличним успехом учитељску школу у Алексинцу 1906. године. Учитељским позивом бавио се до 1941. године.
Учествовао је у ратовима од 1912. до 1918. године и то: у балканском рату као водник 2. чете 4. батаљона 11. пешадијског пука „Карађорђе“. У првом светском рату, као командир 4. чете 2. батаљона прешао је Албанију (Призрен – Љеш) и с Крфа упућен на Солунски фронт, где се борио на Ветернику.
За осведочену личну храброст и пожртвовање на бојном пољу у рату 1914-1918. године, одликован је орденом Карађорђеве звезде са мачевима, „Албанском споменицом“, „Белим орлом с мачевима“, Француским ратним крстом са палмама и руским орденом „Св. Ђорђе“.
У својој Наредби бр. 95. која је саопштена целој Другој армији, Војвода Степа Степановић је истакао да је резервни пешадијски капетан Живан Радојковић у пробоју солунског фронта на Ветернику имао најтежи задатак, да је наишао на најјачи отпор и сломио га и јединствено извршио задатак. „Неустрашив официр, командир за углед, са јединственим моралом, омиљен код људи, повео је своју чету и отворио капију наше отаџбине“.
Из првог светског рата Живан Радојковић је изашао као капетан прве класе, а потом био унапређен у чин мајора, односно потпуковника у резерви.
Оставши веран своме учитељском позиву изабрао је другу мукотрпну борбу, борбу за просвећивање недовољно писменог народа. Поред просветне активности у школи, радио је на образовању одраслих и на развијању земљорадниког задругарства. Учитељевао је у разним местима Македоније и Србије, а од 1930. године до пензионисања у Београду. Био је управник основних школа „Старина Новак“ и „Свети Сава“ у Београду. За овај свој рад одликован је орденом „Југословенске круне“ и два пута орденом „Свети Сава“.
Други светски рат провео је као ратни заробљеник у Немачкој. Заробљен је код Карловца 11. априла 1941. године и одведен у заробљеништво (бр. 2530, Офлаг VI Б, касније Офлаг XIII Б Нирнберг). У заробљеништву није потписао Недићев апел официрима да се врате у земљу и боре против НОВ. Ослобођен је заробљеништва из Офлага XIII Б 6. априла 1945. године од стране америчке војске и 2. јуна 1945. године стигао у Београд.
Због оронулог здравља, као последице рањавања и дугогодишњег заробљеништва, исцрпљујуће болести, прихватио је крајем 1945. године пензију. Умро је 23. маја 1984. године у Београду.
