Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
Радовишко-струмичка група бугарске 4. армије (2. тракијска дивизија и 3. бригада 7. рилске дивизије – укупно 32 батаљона пешадије, 14 батерија артиљерије и 5 ескадрона коњице) требало је да широким фронтом избије у долину Вардара, заузме Удово и Криволак и пресече непосредну везу између српске и грче војске. За извршење тога задатка, командант 2. тракијске дивизије генерал Гешов формирао је три нападне колоне и наредио им:
– десној колони (9. и 21. пук, са 6 пољских и 2 брдске батерије – укупно 8 батаљона пешадије и 32 артиљеријска оруђа) пуковника Серафимова да 30. јуна у зору пређе у напад, заузме Криволак и, пошто остави 1 до 2 батаљона за обезбеђење железничке станице Струмице, “очисти простор између Вардара и Брегалнице”;
– средњој колони (27. и 28. пук, са три пољске и две брдске батерије – укупно 8 батаљона пешадије и 20 артиљеријских оруђа) пуковника Ценкова да 30. јуна у раним јутарњим часовима пређе у напад и преко с. Конче избије у долину Вардара, заузме Удово и мост на Вардару западно од с. Градец;
– левој колони (49. и 50. пук 3. бригаде 7. рилске дивизије) да, наступајући преко с. Баракли, Чепели и Валандово, садејствује са средњом колоном у заузимању Удова, а резерви (39. пук) да се прикупи у рејону с. Тополнице.
Пред том бугарском групом налазила се Тимочка дивизија II позива, ојачана са две пољске и једном брдском батеријом, развучена на фронту широком преко 30 километара. Њене главне снаге (13. и 15. пук, пољски артиљеријски дивизион и пионирски полубатаљон) биле су прикупљене на положајима између с. Драгова и Хаџи Реџеплиа, са плитким предстражним распоредом дуж леве обале Криве Лакавице, од с. Копче до Брегалнице. Један батаљон 14. пука са митраљеским одељењем налазио се на линији с. Баракли – Реброво – Фурка, ради заштите железничке станице Струмице, док су се остала три батаљона налазила у покрету кроз Демир-капију ка Криволаку. На крајњем десном крилу српске одбрамбене линије два батаљона 5. пука III позива бранили су Ђевђелију, са мостом на Вардару, и одржавали везу са грчком војском.
Када је добио обавештење о нападу Бугара на Дринску дивизију I позива, командант Тимочке дивизије II позива пуковник Драгутин Милутиновић одлучио је да са дивизијом нападне у леви бок бугарске штипске групе. У том циљу формирао је две колоне: леву – помоћну (2 батаљона пешадије и 3 артиљеријске батерије) да с положаја код с. Драгова наступа ка Штипу, и десну – главну (3 батаљона 15. и 1 батаљон 13. пука) да наступа према с. Љуботену и Дољанима.” Међутим, пре него је завршено формирање борбеног поретка за напад, добио је извештај (у 8,10 часова) да су Бугари напали Гарвански одред и принудили га на повлачење према с. Бруснику. Због тога је, и поред примљеног телефонског наређења од 3. армије да пређе у напад ради пружања помоћи притешњеној Дринској дивизији I позива, одустао од намераваног маневра према Штипу и одлучио: да 15. пук, пошто остави један батаљон на положајима код с. Селца за обезбеђење свог левог бока, нападне гребеном планине Серте у десни бок бугарских снага које су потискивале Гарвански одред; 13. пук, без два батаљона, да остане и даље на положајима код с. Драгова ради заштите левог дивизијског крила, а дивизијска резерва (3. батаљон 13. пука и две батерије Дринског дивизиона II позива) да одмаршује на десно крило дивизијског положаја, у рејон Орла Бајира код Криволака; 14. пук да форсира покрет према Пепелишту и Криволаку.
У међувремену, десна колона 2. тракијске дивизије прешла је у 3.30 часова у напад и, користећи винограде, житом обрасле њиве, шумарке, жбуње и друге природне маске, несметано избила на гребен Серте. Већина српских мртвих стража била је заробљена или ликвидирана хладним оружјем, а потпорница код Лесковице растерана, пре него што је дала сигнале за узбуну.
Пошто су овладале гребеном Серте на одсеку Чанак тепе – Патрик, главне снаге бугарске 1. бригаде (десна дивизијска колона) наставиле су енергично наступање ка Криволаку у две колоне, форсирајући посебно леву колону правцем Чанак тепе – Брусник – Пепелиште – Криволак. За обезбеђење десног бока ангажоване су две чете 2. батаљона 9. пука, један коњички ескадрон и митраљеско одељење. Командант Гарванског одреда мајор Светислав Маринковић покушао је да на положајима северно од с. Брусника задржи наступање бугарског 21. пука до пристизања 14. пука II позива, који је усиљеним маршем хитао кроз Демир Капију ка Криволаку, али без успеха. Међутим, изломљене и испресецане косе које се са гребена Серте лепезасто спуштају према Кривом Долу, Пештерници и Бруснику, успоравале су кретање бугарских стрељачких стројева и чиниле оно што Гарванском одреду није пошло за руком.
После избијања на гребен Серте у рејону Патрика, десна колона бугарске 1. бригаде (9. пук) ојачала је делом снага бочно обезбеђење, а са главнином наставила напад према Криволаку, али је тај напад убрзо заустављен због неповољног развоја ситуације на десном крилу. Тамо је, наиме, после дужег колебања, командант српског 15. пука потпуковник Никола Николић послао два батаљона у напад према Патрику. Левокрилни 2. батаљон је кренуо гребеном Серте према вису Голошац, али се, дочекан фронталном пешадијском и бочном артиљеријском ватром, убрзо зауставио. Деснокрилни 3. батаљон, ојачан једном четом 1. батаљона, наступајући западном косом темена Серте, доспео је на 700 метара испред бугарских положаја на Голошцу, где је заустављен снажним отпором Бугара. Обавештен о недовољно енергичном нападу 15. пука, командант Тимочке дивизије II позива наредио је потпуковнику Николићу да свим снагама, а не само са два батаљона, “рашчисти ситуацију у правцу Патрика”. Тако су у борби ангажована и преостала два батаљона (1. батаљон 15. и 1. батаљон 13. пука). Међутим, док су та два батаљона вршила обухват бугарског левог крила испресецаним и теже проходним земљиштем, изгубљено је драгоцено време, које су Бугари искористили за рокирање снага према угроженом десном крилу. Ојачана бочна обезбеђења на Голошцу и Патрику осујетила су нови покушај 15. пука да овлада тим објектима. Њихову одбрану помагале су и две пољске батерије из долине Криве Лакавице, тукући ефикасном ватром леви бок 15. пука. Пошто се и последњи покушај заузимања Патрика завршио неуспешно, 15. пук се, око 17 часова, повукао делом на караулу Шеобу, а делом на положаје код с. Драгова.
Иако се завршио неуспешно, противнапад 15. пука је имао значајан утицај на развој оперативне ситуације на том делу франта, па и шире. Већ око 9,40 часова, командант 9. пука, извештен од деснокрилног обезбеђења “да му на бок и позадину нападају три батаљона са коњицом и да расположивим снагама не може да заустави тај напад”, наредио је 4. батаљону да обустави покрет према Криволаку и помогне деснокрилно обезбеђење.
Будући да је 4. батаљон био доста удаљен, ситуација на десном боку бугарског 9. пука постајала је све критичнија. Када је 15. пук II позива предузео напад свим расположивим снагама, и командант деснокрилног обезбеђења 9. пука известио “да је положај критичан и да ће Срби прећи у борбу ножем”, командант 1. бригаде је, око 13,30 часова, увео у борбу две чете из бригадне резерве и наредио команданту 21. пука да остави један батаљон, са једном брдском батеријом, према железничкој станици Криволак, а да са осталим деловима хитно крене ка караули Шеоби и дејствује у бок и позадину противника, који напада десну колону. У исто време, обавестио је команданта дивизије о тешком положају 9. пука и тражио интервенцију армијске резерве. Извештавајући о томе, командант 4. армије генерал Гешов је истицао: “Преко је потребно да 1. бригада 3. балканске дивизије упути јединице према Драгову да би олакшале кретање 1. бригаде 2. тракијске дивизије”. Тако је, управо у тренутку када је командант 8. тунџанске дивизије тражио да 2. тракијска дивизија делом снага помогне напад његових трупа, командант 4. армије био принуђен да један пук из армијске резерве, који је већ био стављен на располагање 8. тунџанској дивизији, упути према с. Драгову. Пожурујући покрет тога пука, командант 2. тракијске дивизије је истицао: “Ситуација 1. бригаде прилично је тешка, те је преко потребан брз покрет, без задржавања, путем Драгово – Шеоба у циљу напада на крило и позадину противника.” Као што се види, тек тада је генерал Гешов увидео да су његове главне снаге удариле погрешним правцима и да је главнина Тимочке дивизије II позива остала ван њиховог домашаја.
У почетку напада, генерал Гешов се није много обазирао на своје десно крило, већ је форсирао обилазни маневар леве колоне 1. бригаде према Криволаку. Око 11 часова, командант 21. пука је добио наређење да у садејству са 1. батаљоном 9. пука изврши одлучан напад и што пре заузме неоштећени понтонски мост на Вардару код Криволака. По пријему тог наређења, пук је преко виса Ћелије отпочео наступање према Пепелишту. Али, баш када се први борбени ред приближио Пепелишту, на Пепелишко поље је избио први ешелон 14. пука II позива и одмах ступио у борбу. Маршујући форсирано по великој врућини слабим сеоским путем, који је кроз Демир капију био тешко пролазан, 14. пук II позива превалио је преко 40 километара и око 14,30 часова његов први ешелон је стигао на Пепелишко поље и одмах ступио у борбу. Две челне чете 2. батаљона скренуле су удесно и из маршевског поретка развиле се за борбу, на узвишици јужно од села, док су преостале две чете, пребачене на десну обалу Вардара, наставиле марш према Криволаку. Ове снаге су успеле да пушчаном ватром задрже први ешелон бугарског 21. пука на Пепелишком пољу и тиме послужиле као бочно обезбеђење осталим деловима 14. пука, који су по мери пристизања увођени у борбу. Око 16 часова стигао је 4. батаљон, који је маршевао у другом ешелону, прошао кроз Пепелиште и развио се лево од поменутих чета 2. батаљона, помажући им да одбију нов снажан налет Бугара на Пепелиште и Криволак. Када је борба била у највећем јеку, стигао је и 3. батаљон и, са велике окуке Вардара јужно од Пепелишта, извршио напад у леви бок бугарског 21. пука, доводећи у критичну ситуацију његов левокрилни батаљон и митраљеску чету. Само захваљујући паду мрака ове бугарске јединице успеле су да се извуку. У току ноћи извукао се цео 21. пук на положаје између с. Брусника и Пештернице.
Тако је напад главне колоне бугарске 1. бригаде био заустављен испред Криволака захваљујући великој издржљивости и пожртвовању војника и официра 14. пука II позива. Обострани губици били су велики. Сва три команданта батаљона 14. пука (Радоје Обрадовић, Мојсило Мурић и Јован Ракелић) била су рањена.
Снажан притисак Бугара на десно крило Тимочке дивизије II позива присилио је пуковника Милутиновића да уведе у борбу дивизијску резерву и, око 14,30 часова, обавести штаб 3. армије да због критичне ситуације на десном крилу не може помоћи одбрану Дринске дивизије I позива, предузимањем пројектованог напада према Штипу. Иако му је Врховна команда још раније саопштила да рачуна само са сопственим снагама, пуковник Милутиновић је тражио од команданта 3. армије појачање од једног пука. Пошто је добио одговор да му се “помоћ нема од куда послати”, и пошто се напад 15. пука према Патрику завршио неуспешно, он је коначно одустао од планираног напада према Штипу и издао наређење за поседање нове одбрамбене линије дуж гребена: Крст (к. 494) – Штиркаљево (тт 710) – карауле Шеоба (к. 360) – Орла баир (тт 535) – Пепелиште. Прибегао је, дакле, чисто дефанзивним мерама. У исто време, командант бугарске 2. дивизије наредио је да се напад на Криволак одгоди за следећи дан и да јединице 1. бригаде остану на заузетим положајима: 9. пук западно од Патрика, а 21. пук код с. Брусника и Пештернице.
Друга бригада 2. тракијске дивизије, која је образовала средњу колону, наступала је: 28. пук преко с. Конче, главним снагама ка Удову, а помоћним према Демир капији; 27. пук преко Доњег Липовика и с. Баракли, такође, према Удову. Ка Удову је наступала и лева колона (3. бригада 7. рилске дивизије). Пред тим бугарским снагама налазио се само 1. батаљон 14. пука II позива, са једним митраљеским одељењем, који је 30. јуна у 7 часова добио наређење “да у садејству са Ђевђелијским одредом одсудно брани железничку станицу Струмицу и поступа према ситуацији”. Овај батаљон је био сувише слаб да би могао зауставити 14 бугарских батаљона или им пружити озбиљнији отпор.
После једночасовне борбе, 28. пук је збацио српске предстражне делове са положаја између Конче и Лубнице, наставио наступање и увече стигао у Градец, док је 27. пук, без великих тешкоћа, савладао отпор српске одбране код с. Ђулети и заузео Удово. У исто време, 3. бригада 7. рилске дивизије наступала је у три колоне преко с. Баракли, Чепели и Костурино, савладала је слабији отпор српских предстражних делова на положају код с. Чепели и ушла у Удово, које је већ био заузео 27. пук 2. тракијске дивизије. Под притиском вишеструко надмоћнијих непријатељевих снага, командант 1. батаљона 14. пука II позива мајор Јеврем Илић пребацио је свој батаљон преко железничког моста на десну обалу Вардара и преко Маријанских планина и Кавадараца одмаршевао за Градско, где је 4. јула ушао у састав Тимочке дивизије II позива. У борбама за Удово изгубио је око 230 људи.
Резерва 2. тракијске дивизије задржала се у рејону Тополнице све до 16 часова, када је добила наређење да крене према Штипу и стави се на располагање команданту армије. Њено учешће на тежишту напада могло је да дође у обзир тек сутрадан.
Трећа бригада 3. балканске дивизије, која је дејствовала на десном крилу 2. армије, после вишечасовне неравне борбе са два батаљона 5. пука III позива (око 1.500 људи), наоружаних спорометним берданкама, без митраљеза и топова око 18 часова заузела је мост на Вардару и варош Ђевђелију. Батаљони 5. пука III позива повукли су се делом ка с. Кара Синанци на грчку територију (око 500 људи), а делом преко Маријанских планина, где су их заробиле бугарске комите.
Радовишко-струмичка група бугарске 4. армије ударила је, дакле, у празно. Придајући сувише велики значај пресецању непосредне везе између српске и грчке војске, команда 4. армије упутила је према Удову, које је бранио само један батаљон II позива, две комплетне бригаде. Из истих разлога, и главне снаге 1. бригаде 2. тракијске дивизије, које су вршиле обилазни маневар према Криволаку, удариле су погрешним правцем, јер је главнина Тимочке дивизије II позива, груписана на положајима северно од Криволака, остала ван њиховог домашаја. Истина, Бугари су овладали долином Вардара на фронту од Ђевђелије до Криволака и раздвојили српску и грчку војску, али је тај успех био несразмерно мали у односу на ангажоване снаге. Уосталом, српска Врховна команда је, да би на тежишту одбране имала што јаче снаге и избегла кордонски распоред, одлучила да на десном крилу остави само незнатан део снага, свесна чињенице да ће већ у почетку борбених дејстава веза са грчком војском бити прекинута. Ако се овоме дода да бугарске снаге нису успеле да заузму Криволак, који је у конкретној ситуацији био много важнији од Удова или Ђевђелије, онда се може рећи да је основна идеја команданта 4. армије о употреби радовишко-струмичке групе првога дана рата потпуно промашила. Покушај да се ова крупна оперативно-тактичка грешка делимично исправи рокирањем снага према десном крилу и тежишту напада, учињен је сувише касно (рокирање је почело тек 30. јуна увече), јер је управо у периоду док је вршено то рокирање на Овчем пољу дошло до преокрета на штету Бугара.
Према томе, Тимочка дивизија II позива, развучена на фронту од преко 30 километара, изложена нападу двоструко надмоћнијих бугарских снага, успела је да активним дејствима веже за себе целу 2. тракијску дивизију и 3. бригаду 7. рилске дивизије и тиме успешно изврши свој задатак.