име: Велибор
презиме: Требињац
име оца: И.
место: Пожега
општина: Пожега
година рођења: 1878.
година смрти:
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Велибор је рођен у Ужичкој Пожеги 23. марта 1878. године. Свршио је шест разреда гимназије у Крагујевцу а затим се уписује на Војну академију коју је завршио 2. августа 1898. године и произведен у чин пешадијског потпоручника. Као одличан питомац, имајући нарочиту љубав за војнички позив, определио се за пешадију, како је сам говорио, најглавнији род оружја. Затим је отишао у ђенералштабну службу за коју се одмах припремао. Као водни официр VII пешадијског пука Дунавске дивизије пред сами рат имао је прилике да се војнички образује, па је затим одређен за водног официра у I пешадијској чети Краљеве гарде. Одатле је отишао на вишу школу Војне академије, коју је као и раније школе завршио с одличним успехом. Није имао среће с ђенералштабном струком па се целим своим бићем посвећује пешадији. Још као млад официр учествује у стручним комисијама, командује пешадијском четом и митраљеским одељењем и једном стрељачком четом у Пешадијској школи гађања. У тој школи ће касније постати наставник и командант те школе на тој дужности га и рат затиче. Велибор се није могао задовољити знањем које је добио у домаћим школама. Проучава немачки језик и њихову литературу, а потом је једно време боравио у Немачкој ради усавршавања језика и учествује на маневрима у Саксонској.
Тек у ратовима Велибор је могао показати сву своју спрему и чврстину карактера као и све остале особине доброг официра.
Одмах у почетку рата с Турском 1912. године Велибор у недостатку ђенералштабних официра, одређен је за помоћника начелника штаба Тимочке дивизије I позива и с њом учествује у борбама на Ћустендилу, Кривој Паланци, Црном Врху, а затим у борби за Једрене.
После овог рата распоређен је да ради у штабу маћедонско-косовских трупа где заступа начелника штаба Вардарске дивизијске области као његов помоћник. Кад је албанска побуна угушена Велибор је одређен за председника комисије за разграничења између краљевина Србије и Црне Горе. Као млад потпуковник остаје на овој дужности све до почетка I светског рата.
Тај рат га је затекао на положају начелника штаба команде трупа Нових области, али је на том положају остао врло кратко па прелази за помоћника начелника Штаба ужичке војске. С том војском учествује у нападу на Вишеград а после повлачења на гранични фронт одатле поново напада и заузима Вишеград и напредује све до Хан Пијеска. Одатле је хитно позван и упућен за начелника Штаба браничевског одреда који је био тек формиран од трупа III позива.
Потом је Велибор већ у септембру 1914. као одличан познавалац тамошњих прилика одређен за начелника штаба трупа Нових области, на ком положају остаје у најтежим тренуцима живота и рада тих трупа. Са њима одступа преко Албаније, затим је одређен у мисију официра који ће у Русији формирати Прву, а затим Другу добровољачку дивизију и читави корпус. Тамо Велибор командује Четвртим пешадијским пуком. За време борби на Добруџи IV пук је имао неколико оштрих борби на Кокарџи када је тај пук једним јуришем натерао знатно јаче Бугаре у бекство. На челу свога пука код Амзаче рањен је у десну руку али је остао у строју. Од те ране није имао тежих последица.
При одласку на солунски фронт Велиборов пук улази у састав другог ешелона друге бригаде Прве добровољачке дивизије. То је био веома дуг пут, с југа Русије преко Сибира и Манцурије, Суеца и Александрије до Солуна. Одмах по доласку у Солун пук је упућен на фронт, када је преименован у други пук Југословенске дивизије којим Велибор командује до 10. јуна 1918. године. Тада је одређен за помоћника начелника штаба Друге армије код војводе Степе Степановића и на том положају остаје до конца 1918. године.
По завршетку рата Велибор је одређен за нечелника ђенералштаба Вардарске дивизијске области одатле је указом назначен за команданта бригаде прво Босанске, а потом Шумадијске. Међутим, због прилика у Македонији није ни примио ове дужности. Касније је био командант подрињских трупа а затим командант левог одсека према Албанији када је под својом командом имао четири пука пешадије, три брдска и два пољска дивизиона артиљерије. Касније је учествовао у разграничењима према Албанији.
Према себи, Велибор је био неумољиво строг, али је и од својих потчињених тражио службу на првом месту. Залажући се у свим приликама да своје дужности обави на најбољи могући начин, Велибор је за те заслуге много пута одликован. Носио је две Карађорђеве звезде са мачевима четвртог реда и два Бела орла с мачевима трећег реда. Одликован је готово свим нашим одличјима, а Персија, Црна Гора, Русија, Румунија и Енглеска га одликују својим високим одличјима.
Чим је после рата наша војска прешла у мирнодопско стање Велибор је простудирао и израдио план по коме би се организовала пешадијска школа гађања и по коме би се у њој изводила обука. Тек после великих тешкоћа у сваком поглелу приступило се формирању школе и за првог њеног команданта одређен је Велибор, а сам је предавао тактику у тој школи. Све знање и све умне и физике способности Велибор улаже да би школу формирао и у њој изводио наставу онако како је он замислио. И од наставника и од слушалаца тражио је много, али није ни себе штедео. Огроман обим послова и велика брига и старања око напретка школе, исцрпили су његову снагу, тако да није дочекао завршетак ни I класе овог његовог мезимчета, преминуо је. По својој нарави био је тих, одмерен и миран, али веома чврстог карактера и поносан на своју војничку дужност и официреку част. Достојно је ожаљен од својих колега и слушалаца. Пренесен је из Сарајева у Крагујевац – у срце Шумадије коју је тако неизмерно волео.
Лист „Ратник“ је опширно писао о смрти Велибора Требињца из пера генерала Владимира Белића. Потанко је говорено о Велиборовим вапредним заслугама за војску и за отаџбину. Иако је имао максимално војно-стручно образовање Велибор је своју војничку каријеру завршио као пешадијски пуковник и командант Пешадијске школе гађања. Трајно је остао у сећању својих добровољаца које је водио у боју на Добруџи и које је преко целог Истока превео на солунски фронт.
