Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
Офанзивна група 1. армије, заморена од тешких борби које је претходног дана водила на Дренку и Кали, није 2. јула журила са нападом на Рајчански рид. Томе је допринела и непрецизно формулисана заповест команданта 1. армије, у којој нису били одређени правци, односно зоне напада дивизија нити, пак, одсеци противничког положаја на које је свака од њих имала да напада, већ је то питање остављено да га договорно регулишу команданти дивизија. Осим тога, пре почетка напада на Рајчански рид, који је бранила 7. рилска дивизија ојачана 2. бригадом 4. преславске дивизије, требало је очистити терен на десној обали Злетовске реке од бугарске 2. бригаде, која је држала Озрен и висове јужно од Ратавице (8. пук са две брзометне батерије) и положаје код с. Калништа (31. пук са две пољске батерије).
Напад Моравске дивизије II позива на те положаје отпочео је 2. јула ујутру. После снажне концентричне ватре српских батерија са положаја код Дренка и Горуна, која је дезорганизовала противничку одбрану, 4. прекобројни пук (тога дана је ушао у састав Моравске дивизије II позива) напао је Озрен и принудио бугарски 8. пук да се у нереду повуче преко Злетовске реке. Повлачећи се под снажном артиљеријском ватром, тај бугарски пук се по деловима прикупио на положајима између с. Буњеша и Рударе, пошто је и даље оставио три чете у камењару западно од Злетова, а једну код с. Ратавице. У исто време, 1. и 2. пук Моравске дивизије II позива одбацили су бугарски 31. пук преко Злетовске реке у рејон с. Свиланова, где је образовао покретну резерву 7. рилске дивизије, али је и он оставио део снага на положајима северозападно од Злетова. Ти остављени бугарски делови веома успешно су извршили свој задатак, јер је Моравска дивизија II позива, тога дана ојачана 4. прекобројним пуком и једном црногорском бригадом, изгубила цео дан на чишћењу терена на десној обали Злетовске реке. Значајнији успех постигао је само 3. пук ојачан са две брдске батерије. Иако потпуно усамљен, без тактичке везе са осталим трупама своје дивизије, тај пук је предузео један ризичан обухватни маневар и – наступајући са Банковог чукара преко Курмине, а затим гребеном између Велине и Злетовске реке, са откривеним левим боком – успео да продре до с. Пашаџикова, образује ослонац за пребацивање осталих трупа Моравске дивизије II позива на леву обалу Злетовске реке и обухвати десни бок и позадину бугарских трупа на Рајчанском риду. Због слабе активности осталих трупа Моравске дивизије II позива, тај успех није искоришћен тога дана, када је, будући да бугарска одбрана на Рајчанском риду још није била консолидована, могао дати значајне резултате.
Шумадијска дивизија I позива, која је, према постигнутом договору између команданата дивизија, имала задатак да нападне противника на фронту Рајчански рид – Голак, отпочела је наступањем тек у поподневним часовима у две колоне: десном, главном колоном (10. и 12. пук са пет пољских батерија), гребеном Лезовског рида преко с. Лепопелца ка Голку, и левом, помоћном колоном (19. пук са три пољске батерије), правцем Бучиште – Трипотанци – Рајчански рид; дивизијска резерва (11. пук са једном пољском батеријом) наступила је иза десне колоне, док је дивизијски коњички пук дејствовао правцем Лепопелци – Ново Село – Сколарци – Спанчево ради заштите десног дивизијског крила и одржавања сигурне везе са 3. армијом. Иако је лева колона отпочела наступање знатно касније, њен први борбени ред избио је у сумрак на десну обалу Злетовске реке и на предњим косама Лезовског рида, Ерваника, Ридогова и Ораха посео полазне положаје за напад на Рајчански рид и пребацио своје предње делове на леву обалу Злетовске реке.
Мада додир са противниковом пешадијом нигде није успостављен (Бугари су се ограничили искључиво на дејство артиљеријом), пошто Моравска дивизија II позива још увек није била очистила терен на десној обали Злетовске реке од заосталих бугарских делова, начелник штаба 1. армије генерал Петар Бојовић наредио је да се напад на Рајчински рид одложи док се под његовим руководством не изврши детаљно рекогносцирање, и да се ради тога Шумадијска дивизија I позива повуче на своје првобитне положаје, а да на Злетовској реци остави само предње делове. Тако је пропуштена веома повољна прилика да се Рајчански рид, стратегијски кључ целокупног попришта брегалничке битке, заузме пре него што се противник прибере и среди. Командант 7. рилске дивизије у почетку није уочио изузетан значај Рајчанског рида, па га 2. јула није намеравао озбиљније бранити. То се јасно види из чињенице што је најважнији део тог положаја био поседнут слабим и, услед великих губитака од претходног дана, деморалисаним снагама, које су нестрпљиво очекивале наређење за повлачење. О томе је командант бугарског 22. пука у свом извештају, између осталог, писао: “Очекивало се наређење за повлачење. Командант бригаде налазио се код пука и стално говорио да је време за повлачење. У 14 часова отишао је у позадину. Око 18,30 часова наредио сам повлачење ка Спанчеву. Када је повлачење отпочело, добио сам наређење да пук остане (на дотадашњем положају) пошто непријатељ не врши притисак”. Задоцнели напад Шумадијске I и Моравске дивизије II позива пружио је, дакле, Бугарима могућност да уоче и исправе грешке у почетном распореду снага на Рајчанском риду. Будући да тога дана на фронту Дунавске I и Дунавске дивизије II позива није било већих борби (бугарска 5. армија је посела полазне положаје за напад тек око 16 часова, па је њен командант одложио планирани напад на криворечком правцу за 3. јули), офанзивна група српске 1. армије могла је приступити енергичном освајању Рајчанског рида без бојазни за свој леви бок и позадину.
Сутрадан, 3. јула, 1. армија је наставила напад на Рајчански рид са 32 батаљона и 15 батерија, док је 3. пук Моравске дивизије II позива са две брдске батерије наступао гребеном Осогова у десни бок бугарских трупа на Рајчанском риду. Батаљони првог борбеног реда Шумадијске дивизије I позива, која је наступила у распореду од претходног дана, прешли су, око 14 часова, Злетовску реку под јаком шрапнелском ватром бугарских батерија, а затим отпочели наступање уз западне падине Рајчанског рида. Подржан снажном ватром дивизијске артиљерије, први борбени ред је избио на гребен који се пружа дуж леве обале Злетовске реке, где је дочекан добро организованом пешадијском и артиљеријском ватром бугарског 26. пука и заустављен. Наступање је настављено тек по пристизању батаљона друге линије. Енергичним обухватним нападом, 19. пук је у сумрак заузео гребен који се од Рајчанског рида спушта ка с. Бунешу, одбацујући десно крило бугарског 26. пука на теме Рајчанског рида. Иако је наишла на жилав отпор противника, десна колона је, пребацујући се постепено с косе на косу, око 20 часова на јуриш заузела бугарске предње положаје, изузев Голака, на коме је противник успео да се одржи упркос узастопним нападима 11. пука I позива. Деморалисане трупе бугарске 7. дивизије повукле су се на гребен Рајчанског рида и М. Божурњака, и на косу која се од М. Божурњака постепено спушта ка с. Сколарцима, тј. на главну одбрамбену линију.
Моравска дивизија II позива, ојачана 1. бригадом Црногорске дивизије, отпочела је 3. јула око подне напад у три колоне: десном (1. пук) у правцу с. Рајчане, средњом (2. пук са једном брдском батеријом) ка Св. Пантелију и левом (3. пук са две брдске батерије) према с. Пашаџикову. Четврти прекобројни пук кретао се иза десне, а црногорска бригада иза средње колоне. Пошто су уништиле или заробиле две заостале бугарске чете у клисури Злетовске реке, десна и средња колона су без сметње прешле Злетовску реку и, уз снажну подршку артиљерије, отпочеле надирање ка Бунешу и Св. Пантелеју. Десна колона је, око 17,30 часова, потиснула делове бугарског 26. пука са положаја испред с. Бунеша и створила повољне услове за обухват левог крила 2. бригаде бугарске 4. дивизије. Чим се уверио да му је леви бок откривен, командант бугарског 8. пука је затражио одобрење за повлачење на свој главни положај. Командант бригаде у почетку није одобрио овај захтев, већ је тај пук ојачао са три пешадијске чете и наредио му да остане на дотадашњим положајима. Тек пошто се уверио “да је даљи опстанак на предњим положајима немогућ”, наредио је команданту пука да се повуче на линију Рајчански рид – Манастир Св. Пантелеј, тј. на главни положај. У исто време, обавестио је команданта 7. рилске дивизије “да располаже само са пет батаљона чије се бројно стање после претрпљених губитака (око 2000 људи), јако смањило; да земљиште не дозвољава употребу артиљерије и да, с обзиром на то да ће упорна одбрана главног положаја бити тешка, моли за наређење куда да се повуче у случају потребе”. Средња колона Моравске дивизије II позива заузела је Злетово, избила на линију Козјак – Големи рујен и образовала фронт према главном бугарском положају испред Св. Пантелеја. Лева колона је, 3. јула изјутра, напала бугарске положаје код с. Пашаџикова. које је држала 1. ополченска бригада, са четири брдска и једном пољском батеријом. После доста јаке артиљеријске припреме отпочело је наступање пешадије гребеном који спаја Поникву са центром бугарског положаја. Наступање је вршено поступно – у скоковима, јер су Бугари одмах реаговали снажном пушчаном, митраљеском и артиљеријском ватром и зауставили наступање првог борбеног реда, а затим, уводећи у борбу свеже снаге, осујетили покушај 4. батаљона да обухвати њихово десно крило, и принудили леву нападну колону да се повуче на полазни положај, тј. на Поникву, где је заноћила у блиском додиру са противником. Иако усамљен и одвојен од осталих снага своје дивизије, 3. пук II позива, дејствујући на правцу осетљивом за противника, везао је тога дана за себе целу 1. ополченску бригаду; тиме је знатно олакшао прелаз Моравске дивизије II позива преко Злетовске реке и онемогућио генерала Генева да овом бригадом потпомогне одбрану 7. рилске дивизије на Рајчанском риду. Дејство усамљеног 3. пука II позива било је, дакле, и овога дана веома успешно.
Коњичка дивизија, која је 3. јула придата 3. армији, није учествовала у нападу на Рајчански рид, већ се, налазећи се на споју унутрашњих крила 1. и 3. армије, припремала да после пробоја бугарског фронта предузме енергично гоњење долином Брегалнице у правцу Кочана.
Иако главна одбрамбена линија 7. рилске дивизије и 2. бригаде 4. преславеке дивизије, од Манастира Св. Пантелеја до с. Сколараца, у току 3. јула није била ни такнута, борбени морал тих, у дотадашњим борбама десеткованих бугарских јединица, био је веома пољуљан. О томе речито говори паника која је око поноћи захватила бугарске снаге на Рајчанском риду. На неколико случајно испаљених хитаца са српске стране, трупе бугарског 13. пука насумице су отвориле жестоку паљбу и тиме проузроковале неред и панику, коју је још више увећала шрапнелска ватра једне батерије. Војници су напустили своје положаје и дали се у бекство, преносећи панику и на друге јединице. Обавештен “да је 1. бригада до ногу потучена и заробљена”, да је командант бригаде погинуо и да се Срби налазе испред Спанчева, командант 2. бригаде је наредио својим трупама да отпочну повлачење у правцу Кочана. Захваћен паником, командант 7. рилске дивизије упутио је генералу Ковачеву следећу депешу:
“Непријатељ је предузео жесток напад на целом фронту. Наше снаге нису издржале напад и повлаче се. Губици су изванредно велики. Спремам наређење за поседање положаја код Кочана”.
Улажући велике напоре, официри су ипак успели да заведу некакав ред и врате јединице на напуштене положаје. Међутим, простор између М. Божурњака и с. Сколараца остао је потпуно непоседнут. У тим тренуцима и слабији напад са српске стране могао је да доведе до пада бугарске главне одбрамбене линије. Тиме би се уштедели каснији напори, време и жртве. Пасивност српских трупа омогућила је Бугарима да до сванућа консолидују одбрану Рајчанског рида.
Напад Шумадијске дивизије I позива настављен је тек сутрадан, 4. јула, изјутра. Снажна ватра српских батерија са положаја код с. Бунеша, Ерваника, Лезовског рида, Дренка и Стрмоша обасула је не само фронт већ и дубину бугарског положаја на Рајчанском риду. Гранате су збрисале неке ровове и бугарску пешадију нагнале у бекство. Тада су батаљони прве линије прешли у напад. Бугари нису издржали, већ су у нереду почели да напуштају своје положаје. Узалудни су били сви покушаји официра да их задрже и организују отпор. Око 10 часова, два батаљона 12. пука 1 позива избили су на гребен јужно од Рајчанског рида, одбацили делове 26. и 31. пука 7. рилске дивизије са овог гребена и угрозили леви бок 13. пука. Управо у то време, 1. и 4. батаљон 19. пука I позива у силовитом јуришу заузели су теме Рајчанског рида (к. 860), кључ противникове главне одбрамбене линије и целе битачне просторије. Разбијене трупе бугарског 13. пука разбежале су се без икаквог реда.
Обавештен о кризи у коју је запала 7. рилска дивизија, генерал Ковачев је одлучио да је ојача 24. пуком, ради упорне одбране Рајчанског рида, али је све било узалуд. Слом десног крила 4. армије био је већ узео велике размере. Око 12,40 часова командант 7. рилске дивизије је извештавао: “да се положај неће моћи одржати, да су јединице до краја физички изнурене, да је њихово бројно стање изванредно смањено (у батаљонима нема више од 500 људи), да је због огромне бројне надмоћности противника морал војника пао, па би их ради тога требало заменити свежим снагама”. У ствари, трупе бугарске 7. дивизије биле су већ напустиле Рајчански рид и увелико одступале ка Кочанима. Први борбени ред Шумадијске дивизије I позива избио је на теме Рајчанског рида око 10 часова и ту се почео утврђивати, не предузимајући гоњење растројеног противника.
Моравска дивизија II позива ни 4. јула није журила са нападом на већ поколебане трупе 2. бригаде бугарске 4. дивизије, иако је у свом саставу, после пристизања 3. црногорске бригаде (3. јула предвече), имала 16 српских и 8 црногорских батаљона. Тек када су трупе Шумадијске дивизије избиле на Рајчански рид и отпочеле да туку снажном артиљеријском ватром леви бок бугарске 2. бригаде, десно крило Моравске дивизије II позива (1. пук и 3. црногорска бригада) прешло је у напад и заузело бугарске положаје код с. Рајчана, али је у даљем наступању задржано фронталном и бочном ватром бугарске артиљерије. Тада је ступило у дејство и лево дивизијско крило (2. пук и 1. црногорска бригада) и обухватним нападом принудило Бугаре да отпочну повлачење на положаје код манастира Св. Пантелеја. Међутим, управо у то време стигао је из Горње Џумије један батаљон 31. пука, којим је командант бугарске 2. бригаде покушао да парира обухватни маневар левог крила Моравске дивизије II позива, али у томе није успео. Око 16 часова бугарске трупе су отпочеле опште повлачење ка Кочанима. По избијању на седло између Рајчанског рида и планине Слугајевца, Моравска дивизија II позива предузела је гоњење растројеног непријатеља у правцу с. Ораховца и Горанца. Њен 3. пук је поново покушао да обухватним нападом заузме бугарске положаје код с. Пашаџикова. Мада у томе није успео, он је и 4. јула одиграо значајну улогу, јер је привукао на себе јаке противничке снаге (1. бригаду Македонско-једренског ополчења) и тиме олакшао осталим снагама Моравске дивизије II позива да избију на бугарске положаје северно од Рајчанског рида. Пошто су одбили његов напад, Бугари су са знатно надмоћнијим снагама прешли у противнапад, али је 3. пук ипак успео да се одржи на свом положају, водећи оштру борбу током целе ноћи. У недостатку пионирског алата, његови војници су се укопавали ножевима и порцијама.
Коњичка дивизија је 4. јула заузела важан ослонац бугарских снага Горицу (к. 392) и успешно штитила десни бок Шумадијске дивизије I позива, али је пропустила веома повољну прилику да, после заузимања Рајчанског рида, енергичним гоњењем разбијених противничких трупа, још истог дана заузме Кочане и нанесе Бугарима знатно веће губитке. По заузимању Горице, гоњење је предузела само 2. коњичка бригада, коју су Бугари брзо зауставили фронталном и бочном артиљеријском ватром. Прва коњичка бригада прешла је у гоњење знатно касније равницом између Рајчанског рида и Брегалнице, али је, потпавши под фронталну ватру бугарске батерије постављене иза с. Спанчева и под бочну ватру артиљерије са леве обале Брегалнице, принуђена да се зау стави са главним снагама код с. Сколарци и једним ескадроном код Спанчева. Дакле, уместо да одмах после пробоја противничког фронта предузме енергично гоњење свим расположивим снагама, Коњичка дивизија је своје пукове ангажовала поступно, дајући на тај начин могућност разбијеним бугарским трупама да се готово без сметње повуку са изгубљених положаја и да се на линији Градиште – Тракање – Д. Подлог среде и припреме за одбрану.
Трупе офанзивне групе српске 1. армије зауставиле су се, 4. јула увече, на линији Сколарци – Спанчево – Градилиште — манастир Св. Пантелеја.
На криворечком правцу, 4. дивизија бугарска 5. армија вршила је, у току ноћи 3/4. јула, локалне нападе на одсеку Калин камен – Света вода, који су држали трупе Дунавске дивизије I позива. Ови напади су имали за циљ побољшање полазних положаја за напад на Царев врх, 4. јула ујутру. Међутим, услед слабе видљивости (ноћ је била мрачна и падала је ситна киша) и тешког терена, у јединицама бугарског 7. пука дошло је до забуне и панике. Српске трупе су то искористиле и са својих доминирајућих положаја обасуле бугарске стрељачке стројеве снажном артиљеријском ватром, нанели им осетне губитке (том приликом избачено је из строја 157 бугарских војника, подофицира и официра) и принудили их да се повуку на полазне положаје. У рејону Свете воде противник је изненадним нападом постигао известан успех, који је убрзо париран. Око два сата ноћу, бугарска 4. дивизија је добила наређења “да се задржи на достигнутој линији и одложи планирани напад на Царев врх”. Пошто је у исто време и Македонско-једренском оплочењу, које је требало да садејствује с 4. дивизијом у нападу на Царев врх, наређено “да се не упушта у озбиљнија офанзивна дејства” и пошто је пажња ополчења током 4. јула била усредсређена искључиво на брегалнички правац, на фронту српског Осоговског одреда владало је релативно затишје. То је команданту тог одреда омогућавало да са јачим снагама помогне 3. пук Моравске дивизије II позива. Али, иако је у том смислу, још 3. јула увече, добио и наређење од команданта 1. армије, он је тек 5. јула упутио само један батаљон као појачање левој колони Моравске дивизије II позива, која је код с. Пашаџикова водила огорчене борбе са надмоћнијим бугарским снагама.
Бугарска 12. дивизија напала је, у свануће 4. јула, центар веома развученог положаја Дунавске дивизије II позива и у првом налету, извршеном управо у тренутку смењивања српских предстража, заузела Мерћез (к. 1199) и нанела велике губитке 8. пуку II позива (избачено је из строја 207 војника и 3 официра). Изгледало је да ће фронт те дивизије бити пробијен. Бугари су се, међутим, зауставили јер је 12. дивизија још пре заузимања Мерћеза добила армијску заповест “да се задржи на достигнутим положајима на којима ће се јединице појачати и добро утврдити.” Неактивност Бугара омогућила је команданту Дунавске дивизије II позива генералу Михаилу Рашићу да прикупи своје трупе на десној обали р. Дубровнице и припреми се за одсудну одбрану. У међувремену, командант Дунавске дивизије I позива генерал Павле Јуришић Штурм упутио је два батаљона 9. пука II позива са митраљеским одељењем преко Криве реке ради напада на Жедиловску косу, односно у леви бок бугарских трупа које су нападале према Киселици. После веома напорног марша, батаљони су око 17 часова избили на Жедиловску косу, готово без икаквог отпора. Услед тога, као и услед снажног дејства српске артиљерије са Киселице, Бугари су били принуђени да у току ноћи 4/5. јула напусте Мерћез. Према томе, Дунавска I и Дунавска дивизија II позива успешно су извршиле задатак који им је поставила Врховна команда и, држећи сигурно гранични фронт у својим рукама, обезбедиле бок и позадину главних снага 1. армије, које су тога дана сломиле десно крило бугарске 4. армије на Рајчанском риду.
Заузимањем Рајчанског рида, српска 1. армија је постигла стратегијски успех – пробила фронт бугарске 4. армије и отворила пут ка Црвеном Селу и Горњој Џумаји, тј. у дубоку позадину 4. и 2. армије. Трупе 7. рилске дивизије, Македонско-једренског ополчења и 2. бригаде 4. преславске дивизије (укупно 37 батаљона и 27 батерија) претпреле су тежак пораз и у нереду се повукле према Кочанима. Само 7. рилска дивизија је изгубила преко 4.000 људи. Њен командант генерал Тодоров, под чију је команду стављена и 2. бригада 4. преславске дивизије, обавестио је команданта 4. армије да су све његове јединице до крајности физички исцрпљене, да је њихово бројно стање драстично смањено и да је морал војника пао, те их – истицао је он – ради тога треба заменити свежим снагама. Пошто је до тог времена грчка војска потукла бугарску 2. армију у бојевима код Кукуша, Калинова, Лахне и Дојрана, указала се веома повољна прилика да се, енергичним надирањем српских трупа преко Кочана ка Церовом Селу и грчких долином Струме ка Горњој Џумаји, изврши стратегијско опкољавање бугарске 2. и 4. армије на простору између Брегалнице и Струме.
Сламањем десног крила бугарске 4. армије на Рајчанском риду, српска 1. армија је, дакле, постигла пресудан успех. Међутим, импресионирана поразом који је управо тога дана претрпела Тимочка дивизија II позива у боју код Криволака и карауле Шеобе, српска Врховна команда није одмах схватила пресудан значај заузимања Рајчанског рида за даљи ток битке, па је главну пажњу усмерила према десном крилу 3. армије и тиме умањила замах и ударну снагу своје офанзивне групе у тренутку када је бугарској 4. армији требало задати поражавајући ударац. Иако је 4. јула увече била обавештена о великој победи грчке војске код Кукуша и српске 1. армије на Рајчанском риду, она је, уместо да нареди енергично гоњење ради експлоатације већ добијене битке, упутила команданту 1. армије следећу депешу:
“Због рђаве ситуације код Тимочке дивизије упутите одмах, усиљеним маршем, Шумадијску дивизију I позива у правцу (села) Арбасинци и Хадрифакли и ставите је на располагање команданту 3. армије. На опредељење треба да стигне до зоре, а марш нека изврши у највећој тајности, обезбеђујући се према Штипу. На Рајчанском риду оставити Моравску дивизију II позива и Црногорце и ту добро да се утврде. Ако непријатељ продужи одступање из Лескаје, нека га гони један део трупа и Коњичка дивизија. У противном случају држати се одбране на Рајчанском риду.”
Овом одлуком учињена је најкрупнија стратегијска погрешка у руковођењу битком на Брегалници, која је спасла бугарску 4. армију од потпуног уништења. Управо у тренутку када је требало појачати притисак на растројено десно крило бугарске 4. армије и брзим продирањем ка Царевом Селу извршити дубок обухват њених главних снага и опасно угрозити позадину 2. армије, Врховна команда је, под утицајем песимистичких извештаја команданта 3. армије, прибегла рокирању трупа низ Брегалницу, ради пасивне одбране на супротном крилу битачне просторије, и тиме зауставила напад 1. армије уместо да га појача. Али, ваља истаћи да је пре тога 1. армија могла постићи знатно веће резултате да је њен напад био боље организован и умешније вођен. У својој борбеној заповести, команда армије није прецизно одредила зоне напада својих дивизија, већ је то питање препустила командантима дивизија да га споразумно реше, што је, разуме се, успоравало припреме за напад. Чекајући да трупе Моравске дивизије II позива очисте десну обалу Злетовске горе од бугарских заштитничких делова, команда 1. армије је наредила, 2. јула увече, да се Шумадијска дивизија I позива, која је већ била подишла Рајчанском риду, врати на своје полазне положаје. Тиме је испуштена повољна прилика да се овај изузетно значајан положај заузме пре него што се његова одбрана прибере и среди и противник разбије Тимочку дивизију II позива. Томе је, свакако, допринела и одлука команданта 3. армије о обустављању припрема за напад на бугарске штипске положаје и прегруписавању снага према десном армијском крилу, коју је, као што је речено, одобрила и Врховна команда. Захваљујући тим грешкама, кочанска група бугарске 4. армије је успела да измакне гоњењу, да се прибере и среди и на положајима код Кочана поново организује одбрану.
Тако је испуштен повољан тренутак да се, предузимањем координиране офанзиве српске и грчке војске концентрично према Горњој Џумаји, убрза завршетак другог балканског рата, уз далеко мање жртава. Ситуација за такво дејство била је повољна и зато што је у то време рад бугарске Врховне команде био донекле паралисан, јер је, због неуспеха 4. и 2. армије, краљ Фердинанд 3. јула уклонио генерала Михаила Савова са положаја помоћника врховног команданта, а на његово место поставио дотадашњег команданта 3. армије генерала Ратка Димитријева, да би тиме олакшао дипломатску акцију владе усмерену на спречавање Румуније да се умеша у рат на страни бугарских противника. Мада извештаји 4. и 2. армије, који су 3. јула приспели у Врховну команду, још нису били узнемиравајући, генерал Димитријев је сматрао да се неповољан развој оперативне ситуације на фронту 4. и 2. армије може поправити једино координираним дејством целокупне оперативне војске, па је одлучио да ангажује 1. и 3. армију, које су до тада пасивно стајале на тимочком, односно нишавском правцу. Намера му је била да прво потуче српску војску, а потом да ојача 2. армију и порази Грке. Међутим, пошто је пре почетка општег напада на српску и грчку војску требало извршити извесне припреме, Врховна команда је директивом за 4. јули наредила да 2. армија, ојачана 1. бригадом 6. дивизије, “најефикасније обезбеди комуникацијске правце Серез – Дедеагач; Демир Хисар – Горња Џамија и Петрич – Струмица”, не упуштајући се у озбиљније окршаје до даљег наређења; 4. армија, ојачана 1. бригадом 6. дивизије, да се озбиљније не ангажује у борбу док се не изврше потребне припреме за једновремени напад свих армија, већ да што боље обезбеди своје лево крило и комуникацију Штип – Струмица.
Не схватајући сву тежину кризе у коју су запале 2. и 4. армија, бугарска Врховна команда се, очигледно, надала да ће, преласком 1. и 3. армије у напад према Зајечару, Књажевцу, Пироту и Власини, преокренути ситуацију у своју корист. Нови помоћник врховног команданта покушао је, дакле, да исправи крупну грешку свог претходника и ангажује све расположиве снаге. Али, ова одлука је каснила већ пуних пет дана, а за то време ситуација се коренито изменила на штету Бугарске.