Ђерић Л. Данило

Ђерић Л. Данило
Ђерић Л. Данило

 

 

име: Данило
презиме: Ђерић
име оца: Лука
место: Ужице
општина: Ужице
година рођења: 1882.
година смрти: 1919.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.

 

Пешадијски потпуковник

Рођен 15. фебруара 1882. год. у Ужицу окр. ужички од оца Луке и мајке Јованке.

У Нижу школу Војне академије ступио по завршеном 6. резреду ужичке реалке.

Као новопроизведени официр одређен је за водника XVII пешад. пука. Доцније је преведен у IV пешадијски пук у коме је био прво водник, затим ађутант.

У рат 1912. ушао је као ађутант IV пешад. пука I позива и на том положају учествовао је у борбама које је водио IV пук код Куманова, на Бабуни, код Бакарног гувна и код Битоља.

У рату 1913. год. на истом положају учествовао је у борбама.

У арнаутској побуни 1913. год. учествовао је са IV пешад. пуком и борио се код Дебра.

Рат 1914. год. затекао га је на положају ађутанта IV пешад. пука и на том положају ушао је у рат. Ускоро потом одређен је за командира чете а затим за команданта батаљона у истом пуку.

Са тим, IV пуком, храбро се борио код Вишеграда. А кад је пук пребачен на фронт код Лознице и Крупња, Данило се неустрашиво борио са својим батаљоном на Рожњу, Милетини и Мачковом камену. У тој страшној борби он је 6. септембра 1914. год. био врло тешко рањен пушчаним зрном „дум-дум“ у десну руку и плећку. Зрно дум-дум створило је велику рану, размрскана је плећка. Услед тога боловао је и лечио се по болницама годину дана. Тек после годину дана поново је дошао на фронт и пошто се и после толиког лечења, није био још сасвим опоравио, одређен је у прво време за ађутанта команде одбране Београда, затим кратко време био је начелник штаба Грочанског одреда па је примио батаљон у VII пуку III позива. Њиме је командовао при повлачењу до Драча, а одатле до Крфа водио је цео VII пук III позива.

На Крфу после реорганизације Српске војске одређен је за команданта батаљона у XIII пешад. пуку. Са тим батаљоном храбро се борио при одбијању офанзиве бугарско-немачке око Битоља. У тим борбама 9. августа 1916. год. по други пут је рањен, опет тешко, прошло му пушчано зрно кроз десну страну вилице и кроз врат. Са лечењем те ране ишло је споро и тешко, морала се вадити вилица и метати вештачка.

После опорављања примио је батаљон у X пуку и са њиме учествовао у пробоју Солунског фронта.

Почетком 1919. год. премештен је за команданта батаљона VI пешад. пука. На том положају, а услед тешких рана и ратних штрапаца 26. маја 1919. год. умро је у Батасеку у Барањи и ту је сахрањен.

За собом је оставио жену Катарину рођ. Јеремић и ћерку Бранку.

Одликован је: Споменицом Краља Петра I, из ратова 1912. и 1913. год, Златном медаљом за храброст, Златном медаљом за ревносну службу, Белим орлом са мачевима V степена, Карађорђевом звездом са мачевима IV степена и руским орденом Св. Станислава са мачевима.

(Споменица XXXII класе)

Данилова кћи Бранка је обавестила да је посмртне остатке свога оца 50 година после његове смрти пренела и сахранила на Новом гробљу у Београду. Такође је према договору послала одломке из необјављеног Дневника свога оца. Бранка Вучковић-Ђерић, савесно врши своју дужност, као и већина кћери и унука витезова Карађорђеве звезде са мачевима.

Слични чланци: