Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
После повлачења бугарских трупа из долине Тимока на гранични гребен, обе стране су се ограничиле на извиђачку активност, тако да све до 14. јула на тимочком војишту није било значајнијих промена. Међутим, већ 13. јула општа ситуација на српско-бугарском ратишту битно се изменила, јер је румунска војска прешла Дунав и упала у Добруџу, а турске трупе, искористивши тежак положај у коме се нашла Бугарска, прешле су линију Енос – Мидија и отпочеле наступање према Једрену. Сутрадан, 14. јула, главне румунске снаге (четири корпуса и две коњичке дивизије), груписане на линији Бекет – Карабија – Турну Могуреле, отпочеле су форсирање Дунава, не наилазећи ни на какав отпор. У току 15. и 16. јула, на десну обалу реке прешли су три корпуса и две коњичке дивизије, од којих су образоване две јаке групе: једна код Орјахова, а друга код Гигена (на ушћу Искра), које су 17. јула избиле на линију Алтимир – Ставерци – Староселце, где је требало да сачекају пристизање осталих снага, да би потом предузимале наступање ка Софији.
Прелазак румунске војске преко Дунава и њено наступање ка Врацима принудило је бугарску 9. дивизију да се хитно повлачи ка Софији. Она се, 16. јула, усиљеним маршем упутила ка Фердинандову (Михаиловграду) да поседне и брани Петрохански превој на планини Балкану, али је уз пут добила наређење да Румунима не даје никакав отпор, већ да се одмах преко Софије упути у Самоков и уђе у састав 2. армије. Међутим, њена 2. бригада се, 18. јула, побунила у биваку јужно од Фердинандова и предала румунској 1. коњичкој дивизији. Побуна се проширила и на друге пукове, тако да је дивизија спала на свега осам батаљона од којих је формирана “Здружена бригада”, која је одмах упућена у Самоков за операције против Грка. Румунска 1. коњичка дивизија је без отпора, 22. јула, заузела Берковицу и са предњим деловима избила на Петрохански превој.
После повлачења 9. плевенске дивизије, у бугарском Подунављу остао је само један одред, формиран од делова те дивизије и ополченских трупа, за одбрану Белоградчика, и Видински гарнизон да одсудно брани Видин.
У таквој ситуацији, српска Врховна команда је издала директиву Тимочкој војсци да одмах пређе у наступање према Кули, Белоградчику и Видину. У духу те директиве, њено наступање је почело 19. јула после подне, у две колоне: десном (2, 8. и 13. пук III позива са два коњичка ескадрона и шест батерија) преко Вршке чуке и с. Кула ка Белоградчику, а левом (7. пук III позива са једном пољском батеријом) преко Рајковог савата и с. Гулманова ка Видину. У исто време, по наређењу Врховне команде, 3. прекобројни пук 2. армије, који је у међувремену заузео Светониколски превој, наступао је преко Чупрена ка Белоградчику. По преласку границе, десна колона је наишла на бугарске заштитничке делове и, после краће борбе, принудила их на повлачење, пред вече је заузела Кулу и ту заноћила. Ни лева колона није наишла на јачи отпор, тако да је до пада мрака избила у висину с. Гулманова, где се зауставила.
Сутрадан, 20. јула, обе колоне су наставиле наступање дивергентним правцима: десна преко с. Бранковаца и Рибише ка Белоградчику, а лева преко с. Војнице ка Видину. Не наилазећи на јачи отпор, десна колона је тога дана заузела с. Рибишу, где је заноћила. Њен коњички дивизион је искидао телефонске и телеграфске везе између Видина и Белоградчика. Лева колона је, међутим, наишла на снажан отпор бугарских снага на положајима код с. Војнице, које је заузела тек после оштрије четворочасовне борбе у којој је изгубила 70 људи. Због тога јој је наређено да се не упушта у озбиљније окршаје и не компромитује дотадашњи успех; колона је заноћила код с. Војнице.
Изјутра 21. јула, десна колона и 3. прекобројни пук, који је наступао од Св. Николе, напали су Белоградчик концентрично са две стране. После снажне артиљеријске припреме, пешадија је енергично кренула напред, али су њени стрељачки стројеви дочекани жестоком пешадијском и артиљеријском ватром и заустављени на 600 – 800 метара испред бугарских утврђења. Сви покушаји српских трупа да тога дана заузму Белоградчик били су узалудни. Међутим, пошто је претходног дана претрпела велике губитке и утрошила скоро сву артиљеријску муницију, посада Белоградчика је искористила ноћ да се повуче ка Видину, оставивши сву артиљерију на напуштеним положајима. Иако се повлачило без притиска српских снага, на путу за Видин дошло је до расула. Један део ополченаца напустио је своје јединице, док се други упутио према Лом Паланци, где су их разоружале румунске трупе. Остали су стигли у Видин и ојачали његову посаду. Десна колона Тимочке војске ушла је 22. јула у напуштени Белоградчик, где је оставила само један пук последње одбране, а са осталим снагама похитала ка Видину. У исто време, 3. прекобројни пук упућен је натраг за Пирот.
Лева колона Тимочке војске избила је, 21. јула, на положаје код с. Беле Раде, где је задржана појачаним бугарским отпором. Приметивши да Бугари покушавају да обухвате његово десно крило, командант колоне потпуковник Сретен Ристић, затражио је појачање за спречавање тог маневра. Одмах је на десно крило упућен један батаљон 1. комбинованог пука III позива. Бугари су, међутим, сутрадан ујутру најјаче напали српско лево крило. Оштра борба вођена је до 15 часова, уз обострано знатне губитке (Срби су изгубили око 130 људи). Бугарски напад је одбијен када је српско лево крило појачано једним батаљоном и двема пољским батеријама.
После заузимања Белоградчика командант Тимочке војске је одлучио да све расположиве снаге употреби за напад на Видин. У духу те одлуке, издао је заповест командантима колона да одмах отпочну опседање Видина. До 25. јула трупе Тимочке војске (укупно 21 батаљон са 54 топа) примакле су се на линију Дунав – с. Вибдол – Грљане – Бела Рада – Чунгуруз – Дунав, и на тај начин извршиле потпуно опкољавање града. Главна одбрамбена линија Видина, која се налазила испред старе тврђаве на 3 – 4 километра, била је солидно фортификацијски уређена и са оба крила наслоњена на Дунав. Стара тврђава је имала око вароши бастионе терасе са спољним рововима у које се могла пуштати вода из Дунава. Захваљујући томе посада Видина, која је имала 4.200 људи и преко 50 топова, могла је да пружи снажан отпор.
Пре него што је издао заповест за напад, пуковник Арачић је, 27. јула, упутио команданту видинске посаде писмо у коме се, између осталог, каже:
“Пошто имам задатак да Видин освојим, то пре него што бих предузео мере за освајање једног тако утврђеног места као што је Видин, у име хуманости, част ми је предложити вам да ми се варош Видин и ваша посада преда, под условима које бисмо накнадно утврдили. За одговор остављам вам рок до 12 часова. Ако не примите понуђену предају, ја ћу, поред осталих мера, бомбардовати Видин.”
Пошто је командант Видинског гарнизона генерал Маринов одбацио понуду о предаји, пуковник Арачић је одлучио да артиљеријским бомбардовањем принуди бугарску посаду на предају и тако поштеди пешадију од већих губитака. Међутим, 30. јула ујутру добио је наређење Врховне команде које гласи: “Бугари хоће да предају Видин Румунима, стога похитајте са његовим заузимањем.”
У духу тога наређења, општи напад на Видин почео је истога дана у 13 часова, после сиажне артиљеријеке припреме. Али, чим је пешадија кренула напред, дочекана је јаком артиљеријском, митраљеском и пешадијском ватром и принуђена да залегне, а понегде и да се повуче на полазне положаје. Ни други напад који је преузет тога дана на целом фронту није успео, мада је на појединим одсецима дошло до борбе бајонетима. Због тога је наређено да се напад настави сутрадан, 31. јула, још енергичније. Међутим, у тренутку када је пешадија, после двочасовне артиљеријске припреме, кренула у напад, стигао је телеграм из Врховне команде у коме се командант Тимочке војске обавештавао да је на првој пленарној седници Букурешке конференције донета одлука о закључењу петодневног примирја, почев од 31. јула у 12 часова. Пола сата касније, пуковник Арачић је наредио свим јединицама да до 12 часова обуставе дејства и остану на достигнутој линији. Оне су то учиниле, изузев Неготинског одреда, који је дејствовао до 15 часова, пошто није благовремено примио наређење о прекиду ватре. Операције Тимочке војске завршене су, дакле, 31. јула у 15 часова, на периферији Видина.
Мада су њене снаге и по броју и по оперативној вредности биле знатно слабије од трупа бугарске 1. армије које су их напале, Тимочка војска је успешно извршила задатак који је пред њу поставила Врховна команда. Она је најпре зауставила напад десне групе бугарске 1. армије испред јужног сектора Зајечарског утврђеног логора и у Вратарничком теснацу, а затим прешла у противнапад и протерала Бугаре са српске територије. Истина, бугарским трупама је, због наглог погоршавања опште ситуације, већ било авизирано да треба да се повуку иза границе, али то не умањује успех који је постигла Тимочка војска у општим борбама од 5. до 8. јула, у којима је бугарска 1. армија изгубила преко 1.000 људи.
После преласка румунске војске преко Дунава, положај бугарске 1. армије у тесном коридору бугарског западног Подунавља постао је веома критичан, па је због тога била принуђена да се ужурбано повлачи ка Софији, у чему је само делимично успела; њена 2. бригада је заробљена од Румуна. Офанзива бугарске 1. армије према Књажевцу и Зајечару била је лишена дубљег стратегијског смисла, јер – с обзиром на однос снага и изложеност њене позадине румунској офанзиви – није имала изгледа на успех. Било је то, дакле, нецелисходно расипање снага које су недостајале на јужном делу ратишта, које је било одлучујуће за исход рата.
Противофанзива Тимочке војске могла је дати веће резултате да је енергичније вођена. Њене трупе нису благовремено предузеле гоњење бугарских снага, јер им је недостајао способан и искусан командни кадар. Командант Зајечарског утврђеног логора је, на пример, у односном тренутку зауставио наступање својих трупа и повукао их на полазне положаје, омогућавајући на тај начин бугарској 5. дивизији да се без већих губитака повуче преко границе. Тек после преласка румунске војске преко Дунава када су у Подунављу остале само ополченске трупе, Тимочка војска је прешла у офанзиву, заузела Белоградчик и опсела Видин. Жртве које су њене трупе дале у томе периоду операција биле су непотребне и узалудне, јер су убрзо, у духу одлука Букурешке мировне конференције, морале напустити заузету бугарску територију.
Развој оперативне ситуације на српско-бугарском ратишту после брегалничке битке показао је да је одлука српске Врховне команде да тимочко-подунавско војиште брани трупама III позива и последње одбране била правилна.