др Милићев М. Владимир

др Милићев М. Владимир
др Милићев М. Владимир

 

 

име: Владимир
презиме: Милићев
име оца: М.
место: Нови Сад
општина: Нови Сад
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.

 

Доктор Владимир Милићев је докторирао медицинске науке на Медицинском факултету у Берлину и био један од пионира на пољу социјалне медицине и здравственог просвећивања становништва Војводине. Био је дуго година истакнути члан Научног друштва за историју здравствене културе Југославије, бавио се антрополошким проучавањем становништва Војводине и био дугогодишњи сарадник „Дневника“ у којем је објавио низ запажених радова из области историје медицине и медицинске мисли.

Био је резервни пуковник и познати радник на унапређењу здравствене службе у армији и грађанству.

Носилац је Ордена Карађорђеве звезде са мечавима официрског реда, Октобарске награде Новог Сада и других мирнодобских и ратних одличја и признања.

Новосађанима је остао у сећању светао лик лекара, просветитеља и познатог витеза и добровољца. Готово до краја живота предавао је на медицинском факултету у Новоме Саду. Када је одржао последње предавање предложио је студентима да прекине предавање јер није могао говорити, они су га замолили да говори како може, полако и тако су студенти новосадског Медицинског факултета у највећој тишини одслушали последње предавање свог вољеног професора Владимира Милићева.

Но, о научним, и стручним радовима и о људским квалитетима Владимира Милићева могло би се дуго говорити, али овде нам је циљ да пре осталог осветлимо његов лик као витеза и добровољца. Да не би делили само епитете определили смо се за неколико аутентичних сведочења из војевања добровољца и витеза Владимира Милићева. Наредба број 5888 гласи:

„Командант првог батаљона овог пука са актом својим број 2075 доставио је заповест којом је похвалио водника треће чете првог батаљона резервног пешадијског поруника господина Владимира М. Милићева и предложио га да се похвали наредбом виших претпостављених старешина за следеће учињено похвално дело:
Поручник Г. Милићев при нападу на Безимену косу другог септембра текуће године кренуо је у 5,30 часова са својим водом на јуриш упркос пушчане, артиљеријске и бомбашке ватре, с борбом прса у прса ускочио је у непријатељски ров и са бомбама и ножевима побио је већи део посаде, која је још увек давала отпор и није хтела да се преда. Иако је одмах изгубио десетаре, ипак је у највећем реду продужио напредовање на непријатеља под врло јаком непријатељском ватром. По заузећу и треће линије прошао је кроз папрат и опколио мали шумарак који је служио непријатељу као јака отпорна тачка; овде се отворила огорчена борба, које се свршила с тим да је п. поручник Г. Милићев на челу свог вода кренуо на јуриш и непријатеља немилосрдно побио. У том моменту непријатељски митраљез са гребена отворио је јаку ватру дуж нашег фронта. Потпоручник г. Милићев бацио је ракету да да знак нашој артиљерији да продужи даљину, али у том часу буде тешко рањен. У борби се показао необично храбар, хладан и поуздан и својим радом допринео је много општем успеху.
Усвајајући предлог команданта батаљона за напред изложено храбро и похвално дело ПОХВАЉУЈЕМ водника треће чете првог батаљона овог пука – резервног пешадијског потпоручника г. Владимира М. Милићева и предложићу га да буде похваљен наредбом виших претпостављених старешина.
21, септембра 1918. године.
Командант пуковник Ћира Даскаловић, с. р.“

У оцени о раду Владимира Милићева, поред осталог, стоји да је у 1917. години службу вршио врло добро, да је владања и понашања примерног, да је као економ одличан, да је врло добре опште спреме и способности и врло добре стручне спреме. Такође је констатовано да заслужује препоруку у положају и звању.

Владимир Милићев је решењем министарства војске и морнарице Краљевине Југославије – ђенералштабно одељење-добровољачка секција ЂД. бр. 11494/931 године од 24. августа 1931. године признат за добровољца борца. У заоставштини покојног Милићева стоји уверење да је потпоручник Милићев учествовао у рату у редовима српске војске од месеца јула 1917. до маја 1919. године.

Слични чланци:

Ловрић Лујо

Ловрић Лујо

„Мајко! Немој да плачу очи твоје за очи моје кад не плачем ја. Немој да се бојиш за будућност моју кад се не бојим ја. Јер, знај, будућност је моја у будућности уједињеног народа нашег. У његовој срећи, биће и моја срећа…”

Прочитај више »