име: Владимир
презиме: Милићев
име оца: М.
место: Нови Сад
општина: Нови Сад
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Доктор Владимир Милићев је докторирао медицинске науке на Медицинском факултету у Берлину и био један од пионира на пољу социјалне медицине и здравственог просвећивања становништва Војводине. Био је дуго година истакнути члан Научног друштва за историју здравствене културе Југославије, бавио се антрополошким проучавањем становништва Војводине и био дугогодишњи сарадник „Дневника“ у којем је објавио низ запажених радова из области историје медицине и медицинске мисли.
Био је резервни пуковник и познати радник на унапређењу здравствене службе у армији и грађанству.
Носилац је Ордена Карађорђеве звезде са мечавима официрског реда, Октобарске награде Новог Сада и других мирнодобских и ратних одличја и признања.
Новосађанима је остао у сећању светао лик лекара, просветитеља и познатог витеза и добровољца. Готово до краја живота предавао је на медицинском факултету у Новоме Саду. Када је одржао последње предавање предложио је студентима да прекине предавање јер није могао говорити, они су га замолили да говори како може, полако и тако су студенти новосадског Медицинског факултета у највећој тишини одслушали последње предавање свог вољеног професора Владимира Милићева.
Но, о научним, и стручним радовима и о људским квалитетима Владимира Милићева могло би се дуго говорити, али овде нам је циљ да пре осталог осветлимо његов лик као витеза и добровољца. Да не би делили само епитете определили смо се за неколико аутентичних сведочења из војевања добровољца и витеза Владимира Милићева. Наредба број 5888 гласи:
„Командант првог батаљона овог пука са актом својим број 2075 доставио је заповест којом је похвалио водника треће чете првог батаљона резервног пешадијског поруника господина Владимира М. Милићева и предложио га да се похвали наредбом виших претпостављених старешина за следеће учињено похвално дело:
Поручник Г. Милићев при нападу на Безимену косу другог септембра текуће године кренуо је у 5,30 часова са својим водом на јуриш упркос пушчане, артиљеријске и бомбашке ватре, с борбом прса у прса ускочио је у непријатељски ров и са бомбама и ножевима побио је већи део посаде, која је још увек давала отпор и није хтела да се преда. Иако је одмах изгубио десетаре, ипак је у највећем реду продужио напредовање на непријатеља под врло јаком непријатељском ватром. По заузећу и треће линије прошао је кроз папрат и опколио мали шумарак који је служио непријатељу као јака отпорна тачка; овде се отворила огорчена борба, које се свршила с тим да је п. поручник Г. Милићев на челу свог вода кренуо на јуриш и непријатеља немилосрдно побио. У том моменту непријатељски митраљез са гребена отворио је јаку ватру дуж нашег фронта. Потпоручник г. Милићев бацио је ракету да да знак нашој артиљерији да продужи даљину, али у том часу буде тешко рањен. У борби се показао необично храбар, хладан и поуздан и својим радом допринео је много општем успеху.
Усвајајући предлог команданта батаљона за напред изложено храбро и похвално дело ПОХВАЉУЈЕМ водника треће чете првог батаљона овог пука – резервног пешадијског потпоручника г. Владимира М. Милићева и предложићу га да буде похваљен наредбом виших претпостављених старешина.
21, септембра 1918. године.
Командант пуковник Ћира Даскаловић, с. р.“
У оцени о раду Владимира Милићева, поред осталог, стоји да је у 1917. години службу вршио врло добро, да је владања и понашања примерног, да је као економ одличан, да је врло добре опште спреме и способности и врло добре стручне спреме. Такође је констатовано да заслужује препоруку у положају и звању.
Владимир Милићев је решењем министарства војске и морнарице Краљевине Југославије – ђенералштабно одељење-добровољачка секција ЂД. бр. 11494/931 године од 24. августа 1931. године признат за добровољца борца. У заоставштини покојног Милићева стоји уверење да је потпоручник Милићев учествовао у рату у редовима српске војске од месеца јула 1917. до маја 1919. године.
