име: Арсен
презиме: Карађорђевић
име оца: Александар
место:
општина:
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988, википедија
Арсен је Карађорђев унук, рођени брат краља Петра Првог Карађорђевића и отац принца намесника Павла Карађорђевића.
Принц Арсен је био армијски ђенерал. За време балканских ратова као пуковник је командовао Коњичком дивизијом. Ова дивизија је на Куманову 1912. године подбацила у извиђању и није била обавештена да су Срби на Куманову добили одлучујућу битку, што је проузроковало опрезно напредовање Прве армије према Овчем пољу где се очекивала главна битка те је дивизија принца Арсена подбацила и у гоњењу разбијеног непријатеља код Куманова.
Због слабог рада Коњичке дивизије за време битке код Куманова краљ Петар није свога брата Арсена унапредио у чин ђенерала као и остале пуковнике Мишића, Бојводића, Гојковића и остале, него је то учинио посебним указом.
Додатни подаци са википедије:
Арсеније Карађорђевић – Арсен (Темишвар, 4/16. април 1859 – Париз, 19. октобар 1938) био је син кнеза Александра Карађорђевића и кнегиње Персиде (рођене Ненадовић), рођени брат краља Петра I.
Школовао се у Паризу и Петрограду где је и добио високо војничко образовање, на Константинској официрској академији. Академију је заврио са чином коњичког потпоручника 1877. године после чега је служио у Руској војсци.
Од 1883. до 1885. године служио је као официр француске војне експедиције у Тонкину. Током борби био је рањаван али је показао изванредну храброст о којој је писала тадашња француска штампа. Четири наредне године проводи у Петровграду а онда ступа у Легију странаца. Поред храбрости показао је и изванредно командовање.
Оженио се кнегињом Аурором Павловом Демидов ди Сан Донато 1. маја 1892. године у Кијеву и са њом имао сина Павла. 1895. се развео од кнегиње Ауроре, која је 1905. преминула. Сина Павла поверавају кнезу Петру који је живео у Женеви.
Оженио се по други пут Гитом Генчић која се након пада Обреновића развела од Ђорђа Генчића и по трећи пут удала за брата краља Петра Првог.
У руско-јапанском рату 1905. године командује коњичким пуком. У боју код Мукдена исказује велику храброст и била одликован највишим руским одликовањем – златном сабљом и бива унапређен у чин генерала, начелника кавалериске дивизије.
У мају 1911. приступа организацији “Црна рука”.
У Првом и Другом балканском рату учествовао је као командант коњичке дивизије и борио се, као и увек у првим редовима, у биткама код Куманова, Битоља и Брегалнице. Након показане храбрости био је веома популаран у народу да је чак постао проблем за краља Петра I, који је затражио да му се нареди да оде из Србије. Разочаран одлази у Русију где поново учествује у борбама и то као генерал Царске гарде.
Након октобарске револуције бива ухапшен и суди му се пред совјетски суд грађана и војника. Након ослобађајуће пресуде напушта Русију и остатак живота проводи у Француској. Последњи пут борави у Београду након атентата на краља Александра.
Био је учесник девет ратова и имао је четрнаест двобоја. Од свих официра у српској историји имао је највећи број одликовања.
Након смрти у Паризу, његов син, тада први намесник, уз највише државне почасти сахранио га је у крипти цркве Св. Ђорђа на Опленцу.
Домаћа одликовања
– Орден Карађорђеве звезде, Краљевина Србија
– Орден Карађорђеве звезде са мачевима, Краљевина Србија
– Орден Белог орла, Краљевина Србија
– Орден Југословенске круне, Краљевина Југославија
Медаље и споменице
– Медаља за храброст (1912), (Краљевина Србија)
– Медаља за храброст (1913),(Краљевина Србија)
– Споменица на рат 1913. године, (Краљевина Србија)
Страна одликовања
– Орден светог Владимира, Руско царство
– Орден светог Станислава, Руско царство
– Орден светог Ђорђа, Руско царство
– Златно оружје за заслуге, Руско царство
– Орден Карола I, Краљевина Румунија
– Орден Светог Петра Цетињског, Краљевина Црна Гора
– Споменица руско-јапанског рата, Руско царство
– Споменица другог француско-вијетнамског рата, Трећа Француска Република
