а) Осврт на повлачење са ваљевских положаја
Јак притисак аустроугарске 6 армије правцима с. Каменица – Ваљево и с. Ставе – Ваљево, у току 13 и 14 новембра, осујетио је намеру војводе Путника да и 14 новембра задржи своје три армије на ваљевским положајима, да би се на тај начин омогућило пребацивање колонских возова преко Колубаре и Љига, као и преко планинске греде Сувобор – Маљен. Повлачење трупа III и I армије морало је отпочети још у току поподнева 14 новембра.
Повлачење са ваљевских положаја на десну обалу Колубаре извођено је под веома тешким околностима. Пре свега, морал трупа био је осетно поколебан, а то је била последица ранијих догађаја. У тежњи да после битке на Дрини спречи непријатељу дубље продирање у Србију, као и да би добила што више у времену док, с једне стране, не стигне артиљериска муниција из Француске, а са друге, не падне решење на Галициском фронту, где су Руси изводили одлучне операције, српска Врховна команда наређивала је поседање широких одбранбених положаја на узастопним линијама између Дрине и Колубаре. Тежња да се бране овако широки фронтови превазилазила је снаге проређене српске војске и слабила њен отпор на главним правцима. Широки фронтови армија, дивизија и одреда, и тежња да се сви правци затворе, онемогућавали су стварање резерви. „Онде, где се чак и успело да се створе какве резерве, употребљаване су да се поједине тачке или споредни угрожени правци огарантују. Ангажујући на тај начин постепено трупе, снага се увлачила у прве борбене редове, а распоред је постајао све тањи и слабији. Прва јача навала концентрисаног и ојачаног непријатеља раскинула је овај танак ланац; резерава није било да се удар парира; трупе на појединим тачкама на фронту дивизија попуштале су; дивизије су принуђене да се повлаче, а са отступањем појединих дивизија натеране су поједине армије да мењају своје фронтове и да се повлаче.”
Повлачење I армије изазвало је и повлачење осталих армија, те цела операција од Дрине до Колубаре носи печат почесних неуспеха и повлачења. Ни тежња Врховне команде „за прелаз у офанзиву свом снагом, чим ово прилике допусте” ни покушаји да се непријатељ задржи, нису могли успети. „Неуспеси су се непрекидно низали, а повлачење је продужавано под најнеповољнијим тактичким, економским, топографским и атмосферским приликама”. Ионако уздрмани морал непрекидном ватром непријатељске артиљерије у току битке на Дрини и у Мачви, на коју је српска артиљерија, због оскудице у муницији, једва могла одговорити, још је више попустио у току непрекидног повлачења српске војс ке ка Колубари. Тешкоће су се повећале још и нагомилавањем избеглица и њихових кола која су закрчавала преоптерећене блатњаве путеве северо-западне Србије, препуне војних возова. Ова се тешка ситуација све више погоршавала стицањем комуникација ка Ваљеву, где је дошло до формалног загушивања саобраћаја.
Поред изложене тактичке ситуације у погледу моралног стања, опадања бројних ефектива и попуштања борбеног елана српских трупа, повлачење главних српских снага са ваљевских положаја на десну обалу Колубаре имало се извршити и под врло тешким стратегиско-оперативним и тактичким условима. Због неповољног правца протезања главне комуникације Ваљево – с. Дивци – с. Словац, која је водила бочно и непосредно позади фронта Караула – Близански Висови – Јаутина и служила за повлачење III и делом I армије, тим је армијама претстојало извршење отступно-бочног марша на малом удаљењу, једва 10 – 15 км од 9, 36, 42 и 40 непријатељске дивизије које су у то време предузеле снажан напад на означени део фронта. А што је било још теже, друм Ваљево – с. Дивци био је закрчен не само возовима III и I армије већ и избегличким возовима. Тако је настао прави хаос који је могао довести до катастрофе, да је непријатељ енергичније гонио. Нарочито би било катастрофално његово дејство преко Карауле и Близанских Висова ка с. Словцу и с. Дивцима.
Према поменутој директиви Врховне команде Обр. 6253 од 11 новембра, којом је било регулисано опште повлачење од Ваљева на десну обалу Колубаре, II армија, чије је лево крило (Моравска I) држало Караулу и Близанске Висове, требала је да послужи као наслон за повлачење III и I армије. Другим речима, она је требало да одигра улогу бочног обезбеђења у односу на повлачење III и I армије. Поред тога, наређењем Врховне команде Обр. 6292 од 14 новембра у 18.20, команданту II армије било је стављено у дужност „да повлачење своје армије подешава по III армији, с тим да трупе размештене на фронту Караула – Близански Висови пређу Колубару тако, да мост код с. Словца користи и III армија”.
Мора се имати у виду и то да је и ситуација II армије била тешка. И њеном левом крилу (Моравској I) на Близанским Висовима и Караули претстојао је отступно-бочни марш ка мосту код с. Лајковца, док је позади осталог дела њеног фронта била набујала Колубара, прелазна само на ограниченом броју мостова. Сем тога, непријатељ је 14 новембра већ подилазио доњој Колубари, те је дејством у десни бок и позадину могао отсећи II армију од мостова на Колубари. Све је ово могло довести II армију у врло тешку кризу да је и 15 новембра остала на својим положајима. Разумљиво је онда што командант II армије, пред таквом перспективом, није желео да изгуби ноћ 14/15 новембра; хтео је да своје трупе пребаци преко Колубаре под што повољнијим условима.У претераној бризи да армија не доживи евентуалну катастрофу, он је прешао преко дужних обзира солидарности у погледу садејства суседној III армији – није поступио по наређењу Врховне команде Обр. 6292, већ је у току ноћи 14/15 новембра повукао целу своју армију на десну обалу Колубаре. Тим повлачењем је II армија открила десни бок и позадину III армије, док се ова још налазила западно од Ваљева. Усто су и аустроугарске трупе са Карауле биле ближе мостовима код с. Словца и с. Диваца, него трупе III армије које су имале да преко њих пређу. Кад се притом има у виду хаос који је владао на друму Ваљево – с. Словац, лако је замислити у каквој би се катастрофалној ситуацији нашле трупе III армије, као и возови III и I армије на том друму, да су аустроугарске трупе са Карауле стварно предузеле дејство ка поменутим мостовима. Али, благодарећи потпуној неактивности непријатеља, III и I армија пребродиле су тешку кризу и скоро се неузнемиравано пребациле на десну обалу Колубаре.
Аустроугарске трупе нису искористиле онако тешку ситуацију главних снага српске војске зато што су и саме биле преморене.
О тешкој ситуацији аустроугарских трупа пред Колубаром, командант аустроугарског Комбинованог корпуса пише:
„На Колубари се понова наметнула мисао, како су људи могли доћи на идеју, да Србију нападну баш овим најнеповољнијим правцем. Сада смо стајали пред најтежом препреком Србије. Морали смо у свом наступању стално попречке сећи најбоље путеве и држати се најгорих сеоских путева: штавише, читаве дивизије морале су данима маршевати без путева. Пошто су трупе узалуд расипале снагу по овим очајним путевима, и пошто су се коморе свуда заглибљивале и упропастиле многе коње, нашли смо се сада пред Колубаром. И као за казну, провиђење нам је баш у критичном времену послало јаку кишу. Командант 36 дивизије питао ме је касније – сасвим запањен – зашто је његова дивизија морала данима наступати без пута, пресецајући попречке све боље путеве. Нисам му могао дати прави одговор. Трупе су се могле само споро и једва кретати по расквашеном земљишту.”
б) Осврт на распоред Ужичке војске по завршеном повлачењу
По завршеном повлачењу са горње Дрине (према раније поменутој директиви Врховне команде Обр. 6475 од 15 новембра) Ужичка је војска била распарчана по деловима, што је доцније отежало њено активније учествовање у догађајима. У тешкој стратегиско-оперативној ситуацији у којој су се нашле главне снаге српске војске после повлачења са ваљевских положаја на десну обалу Колубаре и Љига, као и на линију Медник – Баћинац – Маљен, одбрана Ужица била је од споредног значаја. Од много је већег стратегиско-оперативног значаја било осигурање врло осетљивог и непријатељском обухвату изложеног левог крила (на Маљену) и левог бока новог одбранбеног положаја главних српских снага. А за то се могла згодно искористити Ужичка војска са својим одморнијим и мање исцрпеним јединицама. У том циљу је главнину Ужичке војске требало одмах груписати у околини Косјерића, а не растурати је по разним положајима, као што је то било урађено.
Груписана у околини Косјерића и ешелонирана позади и улево од осетљивог левог крила главнине српске војске (на Маљену), Ужичка би војска уствари образовала левокрилну групу стратегиске резерве, погодно распоређене за офанзивна дејства (дејство у десни бок и позадину оних непријатељских снага које би од Ваљева подилазиле Маљену ради обухвата левог крила I армије на Маљену). Поред тога, Ужичка би војска својим офанзивним дејством из околине Косјерића најбоље могла заштитити како леви бок I армије, тако и правце ка Чачку и даље долином Западне Мораве, који воде у дубљу позадину главних српских снага на фронту Колубара – Љиг – Баћинац – Маљен.
За одбрану праваца од Дебелог Брда и Рогачице, којима је оперисала 4 самостална брдска бригада, довољно је било оставити само Ужичку бригаду. Од Бајине Баште и Мокре Горе није било озбиљне опасности, те је та два правца, заједно са оним од Чајетине, требало само осматрати.
Међутим, због свог разбацаног распореда, Ужичка је војска задржала за све време и уводне и одбранбене фазе Колубарске битке само тактичку улогу, бранећи саму себе и вршећи на разним правцима одвојене акције веће или мање тактичке важности.
На онакво погрешно груписање Ужичке војске навела је њеног команданта поменута директива Врховне команде Обр. 6475 од 15 новембра. Уместо да је привуче ближе левом крилу главних снага и одреди јој офанзивну улогу, Врховна команда поменутом директивом удаљује Ужичку војску од I армије, дајући јој пасивну улогу „одбране Ужица правцима од с. Кремне и Бајине Баште”. Својим наглашавањем да Ужичка војска обрати пажњу на правац Ваљево – с. Ражана – Косјерић – Ужице (односно Пожега) „ради безбедности своје позадине са те стране” Врховна је команда јасно показала да је и по њеном схватању Ужичка војска требала да држи положаје западно од друма Ваљево – Косјерић – Ужице, а ти су положаји могли бити само у висини линије: Јелова Гора – Кадињача – Буља – Поникве – Бранова Глава – Главица, тј. тамо где је главна снага Ужичке војске (Шумадиска II) стварно и заузела распоред у духу поменуте директиве Врховне команде. И тако се главна снага Ужичке војске – без стварне потребе, а на штету одбране главних снага – развила за одбрану Ужица на правцима од Бајине Баште и с. Кремне, иако је непријатељ на тим правцима располагао минималним снагама (слаба група Шњарића развучена на широком фронту за одбрану горње Дрине).
Стицајем прилика, „ужичка опасност” која је била онако фатална за Поћорека у Церској операцији, одразила се овог пута у обрнутом смислу – фасцинирала је толико српску Врховну команду, да је преценила важност овог правца.