а) Слаба активност 5 армије и покрети јединица 6 армије
Очекујући мостови трен за прелаз преко надошле доње Колубаре, доњег Пештана и Лукавице, Комбиновани корпус се уздржао 20 новембра од акције. У току овога дана 21 ландверска дивизија 8 корпуса нашла се у прилично тешкој ситуацији – трпела је губитке од бочне артиљериске ватре Шумадиске I са десне обале р. Пештана, а мочварно земљиште у њеној позадини отежавало је дотур муниције и хране. Девета пешадиска дивизија се углавном ограничила на концентрације артиљериске ватре против делова Моравске I на Човки, а нарочито западног дела Врачег Брда, у чему јој је садејствовала и артиљерија 36 дивизије 13 корпуса. Што се тиче противнапада Тимочке II на Човку, он није могао почети 20 новембра у 7 часова, како је било наређено, јер „због напорног марша и страховитог пута, 14 пук је имао прикупљен један слаб батаљон, а 15 пук три врло слаба батаљона.” Поводом тога је командант II армије наредио око 10.30 команданту Моравске I да се споразуме са командантом Тимочке II.
Аустроугарске трупе нису могле напредовати 20 новембра не само на правцу Човке, већ ни на правцу с. Дудовице. Међутим, командант 83 бригаде (42 домобранске дивизије 13 корпуса) стигао је са својим 26 пешадиским пуком и артиљериским пуком 42 дивизије на Мрамор баш у моменту када су четири батаљона Моравске II вршила напад на извиђачки одред 36 дивизије. Одбацивши ове српске делове 26 пук је заузео Миловац. На висовима с оне стране Љига виделе су се јаке српске снаге са артиљеријом, спремне да дочекају напад. А даље на југу извиђачки одред 42 дивизије изгубио је, после упорне борбе уз велике губитке, вис Баћинац. Сада је и команданту 13 корпуса било јасно да је посреди одлучна борба. Због тога је донео одлуку да сачека долазак 15 корпуса.
Стање 13 корпуса било је врло тешко. Пошто је још од 6 новембра био у непрекидном наступању и борбама, овај корпус је био исцрпен, те је његов командант молио тродневни одмор. Поћорек му то није могао одобрити, због потребе хитног отварања железничке пруге Обреновац – Ваљево. Колонски возови комора 15 и 16 корпуса налазили су се 19 новембра још између Лознице и с. Завлаке, а ту велику раздаљину између трупа и колонске коморе нису могле савладати брдске трупне и бојне коморе. Оно што су трупне коморе могле донети било је једва довољно да се допуне залихе створене реквизицијом. Артиљериска муниција још није била дотурена. Иако је за 20 новембар наређено пребацивање дотура на друмове: Шабац – Осечина и Шабац – Коцељево – Ваљево, није се, због веома лошег стања путева, очекивало велико побољшање. Зато је Поћорек сву наду полагао у железничку пругу Обреновац – Ваљево.
Ни трупе 15 корпуса нису, и поред тродневног одмора код Ваљева, успеле да се попуне и снабдеју потребама, јер за то време није из позадине могла стићи ни храна ни муниција у довољној количини. А 15 корпус је морао кренути из околине Ваљева у помоћ 13 кор- пусу. Пре него што би се могао ангажовати на ЈБигу (на фронту 13 корпуса), требало је протерати делове Дунавске I и II са положаја Медник – Вис (к 707) – Баћинац – Руда – Клик (к 712). Због тога је 20 новембра наређено да дивизије 15 корпуса изврше покрет, и то: 48 дивизија преко Мионице и с. Г. Топлице, у циљу фронталног напада на положај Баћинац – Медник; 1 дивизија од Церовог Брда (к 348) преко с. Брежђа за напад на лево крило положаја Руда – Клик (к 712), а 40 хонведска дивизија да дође у с. Г. Топлицу и образује корпусну резерву. Покрет је требало да почне сутрадан (21 новембра) пре подне.
У току 20 новембра су и дивизије 16 корпуса, и то: Комбинована и 50 дивизија код Ваљева, а 18 дивизија код с. Тубравића, вршиле припреме за покрет.
б) Врховна команда захтева да српска III армија изврши напад преко доњег Љига
У 20.55 часова 20 новембра су из Врховне -команде телефоном питали команданта III армије да ли је извршен напад у правцу с. Пепељевца. Овај је понова изнео разлоге против предузимања таквог напада, известивши да је место тога упућена армиска резерва (два пука Тимочке II) да у садејству са резервом Моравске I нападне десни бок непријатеља који је подилазио Човки. Међутим, из Врховне команде је одговорено: „Војвода жели да цела армија нападне у правцу с. Пепељевца.” На то је из штаба III армије одговорено да је Љиг сада непрелазан, да су мостови порушени, а артиљерија са положаја III армије може се скидати само далеким обиласком уназад, где су путеви такође скоро непролазни. Тада је војвода Путник телефоном наредио да се напада преко Страже у правцу с. Пепељевца, нашта је командант III армије тражио да се остави времена за припрему напада и подизање мостова. На основу овог телефонског наређења војводе Путника, командант III армије је у 3 часа 21 новембра наредио да одмах отпочну припреме за прелазак преко Љига које су требале да се заврше до зоре 22 новембра када је III армија вероватно требала прећи у напад.
в) Борбе на Баћинцу и Миловцу
У циљу подизања морала трупа, командант I армије наредио је да се у току 20. новембра предузму делимични напади, и то: Дунавска II да нападне извиђачки одред 42 дивизије који је још држао лево крило Баћинца, а (3-ћи) претстражарски пук Моравске II на Миловцу да нападне извиђачки одред 36 дивизије на Орловцу. По заузећу Орловца, пук је имао ту да се задржи, не излажући се бочном дејству оних делова 42 дивизије који су били запажени код с. Г. Латковића. Нападу 3 пука II позива са Миловца имао је да садејствује и батаљон са претстраже Дунавске I на Јовића Бари.
Напад на Баћинац отпочео је око 7 часова и после кратке борбе завршио се успешно. Извиђачки је одред 42 дивизије, претрпевши велике губитке, одбачен ка Мионици. Гонећи непријатеља, предњи су делови Дунавске II избили на Локву и Говеђе Брдо, не истичући се даље због појаве једне непријатељске колоне (извиђачки одред 1 дивизије 15 корпуса) која је наступала од с. Брежђа ка Руди. Приликом гоњења непријатеља заробљено је око 100 војника, 1 лекар и батаљонско превијалиште. Овај делимични успех подигао је мало морал трупа Дунавске II који је, као што смо видели, био прилично опао. У томе моменту ни на осталим деловима фронта Дунавске II стање није било рђаво. Пошто се време пролепшало, Маљенски одред је понова изишао на Маљен (из с. Планинице). Пред фронтом овог одреда тек су се почели појављивати непријатељски делови. Једна слабија колона (извиђачки одред Комбиноване дивизије 16 корпуса) запажена је у покрету од Крчмарске Реке преко Шевуље ка Маљену. На тај је начин стање на левом крилу I армије, на фронту Дунавске II, до подне 20 новембра било, уопште узев, повољно.
На десном крилу I армије, напад претстражарског пука Моравске II са Миловца и батаљона Дунавске I са Јовића Баре почео је око 9 часова. Али, успешно започети напад са Миловца у правцу Орловца (на извиђачки одред 36 дивизије) био је заустављен изненадном појавом 26 пешадиског пука 83 бригаде (42 домобранске дивизије) који је стигао са артиљериским пуком исте дивизије. Противнападом са Орловца и Мрамора, подржаним снажном артиљериском ватром, непријатељ је потиснуо претстражарски пук Моравске II ка Миловцу, а затим га је и одатле збацио и око 17 часова овладао Миловцем. Претстражарски пук Моравске II отступио је тада у правцу с. Гукоша, пребацивши се на десну обалу Љига.
Ово је донекле пореметило намеру команданта I армије за прелаз у напад десном групом (Моравском II и Дунавском I). Наиме, кад је у подне 20 новембра (после успеха на Баћинцу и поправљене ситуације на Маљену) ситуација I армије изгледала повољна, генерал Мишић је намеравао да се 21 новембра пређе у напад десном групом (Моравском II позива и Дунавском I) на непријатеља који подилази линији с. Гукоши – Баћинац. Да трупе десне групе не би при нападу морале прелазити набујали Љиг под врло неповољним условима, као и да би се имао јачи ослонац за напад, требало је по сваку цену одржати положај Миловац – Пландиште са кога је, у вези дејства са Јовића Бара, напад имао више изгледа на успех. Због тога је командант I армије наредио команданту Моравске II да Миловац по сваку цену одржи и да претстражарски пук на Миловцу по потреби ојача још једним пуком и једном батеријом. Командант Моравске II је према овоме наредио покрет појачања ка Миловцу. Међутим, до извршења покрета није дошло јер су до тог времена, као што смо изнели, већ и последњи делови претстражарског пука са Миловца били напустили чак и прихватни (резервни) положај и отступили у приличном нереду и са доста губитака на десну обалу Љига код с. Гукоша.
Међутим, командант I армије, остајући и даље при намери да сутрадан нападне десном групом, проучавао је могућност да се у току ноћи 20/21 новембра, препадом и уз помоћ левог крила III армије, преотме Миловац који му је био јако потребан као ослонац за напад десне групе. У том циљу се командант I армије споразумео са командантом III армије, а у исто време је и коман- данту Моравске II изнео ову своју идеју и наредио му да размисли о њеном остварењу. Али, за непун сат по завршетку ових телефонских разговора, командант I армије је примио најпре извештај команданта Дунавске II да је непријатељ заузео Стражару на правцу Маљена и отпочео подилажење Јељаку и Узуновцу, са његовим мишљењем да се непријатељ јачим снагама групише према левом крилу армије. Он је потом добио обавештење о ситуацији као и мишљење команданта Моравске II да би пребацивање делова или целе Моравске II преко Љига у циљу планираног преотимања Миловца било сувише смело, тим пре што је у току дана утврђено да на том правцу и у непосредној околини непријатељ има 4 брдске бригаде (појава 15 корпуса). Најзад, ни из III армије није добијено тражено обећање за учешће у преотимању Миловца.
На основу оваквог стања је командант I армије одустао од намераваног напада за 21 новембар па је, с обзиром на добијене извештаје, наредио: да Моравска II повуче претстражарски пук у дивизиску резерву позади гукошког положаја, остављајући два батаљона на левој обали Љига од утока п. Жеравице до према утоку р. Качера; да Дунавска II ојача Маљенски одред ради ефикасније одбране Маљена, а по могућству и ради офанзивног дејства у правцу Узуновца и Стражаре, да Дунавска I са своја два батаљона ојача десно крило Дунавске II на Баћинцу.
Најзад, у току ноћи 20/21 новембра командант I армије учинио је и по други пут претставку Врховној команди да се у састав I армије упути обећана дивизија из III армије, пошто изгледа да ће се 21 новембра појавити јаче непријатељске снаге према левом крилу I армије.
Према Ужичкој војсци непријатељ у току 20 новембра није испољавао јачу активност. Да би сазнао право стање и протерао непријатељске слабије делове који су се са гребена Повлен – Маљен спуштали ка Косјерићу командант Косјерићког одреда (Шумадиска II) кренуо је ка северу две колоне: десну (1 1/2 батаљон, 1 топ и 2 митраљеза) правцем Косјерић – с. Ражана, ка отсеку Глоговац – Стојићки Рид, и леву (2 батаљона, 3 митраљеза и 2 брдска топа) правцем Цикоте – с. Сјеча Река – с. Годљево – с. Радановци у циљу протеривања непријатељских делова на том правцу и садејства десној колони у нападу на Стојићки Рид. По заузећу линије положаја Глоговац – Стојићки Рид, трупе обеју колона имале су се утврдити и извиђати у правцу севера.