а) Бој код с. Конатица (први дан боја)
Командант Комбинованог корпуса авизирао је 29 дивизији, која је била упућена у напад на с. Конатице, да ће је појачати са 4 батаљона 71 пешадиске бригаде (из корпусне резерве) што је било довољно за успешно дејство против слабијих српских снага (Коњичке дивизије).
У току ноћи 21/22 новембра 29 дивизија је пребацила 7 батаљона 58 пешадиске бригаде западно од с. Конатица преко доњег Пештана, који су имали задатак да овладају висовима северно и јужно од тог села. А 42 пешадиски пук 57 пешадиске бригаде исте дивизије, који је при прелазу нешто закаснио, стигао је у подне на доњи ток Пештана, јужније од 58 бригаде, где је наишао на један непорушени мост, који је стављен под јаку ватру српске посаде са јужног дела с. Конатица, као и посаде саме речне обале. Тек када су два топа привучена у стрељачки строј њихово је дејство знатно допринело да 42 пешадиски пук крене на јуриш. Село Конатице било је на тај начин заузето још пре но што су тамо пристигли 58 бригада, која је заостала у нападу, и 92 пешадиски пук 57 бригаде који је наступао ка јужном делу села. При овом нападу је десно крило 42 пешадиског пука избило на косу Бељевине (јужни део с. Конатица).
Да би спречио даље ширење непријатељског успеха, командант десног отсека Коњичке дивизије наредио је поседање главне линије одбране конатичког положаја Разбигуз (к 180) – Мартин Брег – к 225, па косом југоисточно од к 225, везујући се са трупама левог отсека, које су држале положај Брекиња – с. Степојевац.
б) Бој на Човки (трећи дан боја)
Противнапад, који су 21 новембра споразумно предвидели команданти Моравске I и Тимочке II позива, почео је 22 новембра у 5.30. Десна колона Тимочке II (14 пук II позива) и овог је пута врло споро наступала, због мрака и слабог нижег старешинског кадра. У 7 часова је десна колона поврнула назад. Лева колона исте дивизије (15 пук II позива) наступала је такође споро, јер је била обасута врло јаком непријатељском ватром. Па и поред тога она је постепено напредовала до 7 часова. Али, кад је десна колона почела да отступа, и она је надмоћнијим непријатељским снагама потиснута назад, тако да се задржала на јужној ивици Врачег Брда, где се почела утврђивати.
Артиљерија Моравске I и Дринске II која је требала да припреми и подржи овај напад, а нарочито да неутралише непријатељску артиљеријску групу код с. Пепељевца, била је исувише слаба за тај задатак. С друге стране, непријатељска пешадија на Врачем Брду имала је солидне стрељачке заклоне против којих дејство овако слабе српске артиљерије није дало очекиване резултате.
У 7.30 је командант Моравске I обуставио противнапад и наредио прелаз у одбрану због неуспеха десне колоне Тимочке II. Команданту Тимочке II, који је захтевао продужење напада, саопштио је да може повући назад своје пукове. Командант Моравске I носио се мишљу да понова изврши ноћни противнапад 22/23 новембра, али је командант II армије, бојећи се великих губитака од непријатељске јаке унакрсне артиљериске ватре, одустао од противнапада и вратио Тимочку II у састав III армије.
Тимочка II се прикупила 22 новембра код с. Брајковца, где је добила наређење команданта III армије да се у току 23 и 24 новембра пребаци на лево крило III армије и поседне за одбрану отсек Љига између Брестова Потока и р. Качера.
Од свих жаришта уводне фазе Колубарске битке (с. Конатице, Човка, Миловац и Баћинац) Човка је била главно, јер су око ње највише крвариле обе противничке стране. Разумљиво је што се непрнјатељ напрезао да овлада Човком. Она се, као јако истакнути лакат у кључу између Колубаре н Љига, који се могао ставити под снажну концентричну и унакрсну ватру артиљериских група са леве обале Колубаре (Лајковац) и Љига (с. Пепељевац), просто подметала и нудила нападачу који је тежио да што пре избије на гребен између р. Пештана и р. Оњега. Овај гребен је пружао најповољније услове за продирање ка Арађеловцу, јер доминира друмом Лазаревац – Аранђеловац. Међутим, неразумљиво је зашто је српска Врховна команда придавала онако велики значај Човки и инсистирала на њеном држању „по сваку цену”. Штавише, својом упорношћу она је утицала и на команданта II армије, те је и ои прихватио исто гледиште и настојао да се Човка одржи без обзира на жртве. Резултат таквог схватања значаја Човке био је: огромни излишни губици, који су поред осталог настали и као последица нагомилавања 10 пешадиских пукова (4 пука Моравске I, 2 пука Тимочке I, 3 пука Тимочке II и 4 пук I позива из армиске резерве) на отсеку Моравске I позива, од којих су 21 и 22 новембра изјутра 4 пука узела учешћа у противнападу са линије Човка – с. Жупањац.
Противнапади са Човке и од с. Жупањца били су скопчани са највећим губицима и унапред осуђени на неуспех, те их није ни требало предузимати. Све доклегод су јаке непријатељске артиљериске групе са леве обале Колубаре и Љига биле у могућности да Човку, Враче Брдо и приступе ка Врачем Брду са Човке и од с. Жупањца држе под убиственом концентричном ватром, услова за наш противнапад у правцу Врачег Брда није било. Једино би се после неутралисања поменутих непријатељских артиљериских група могло рачунати на евентуалан успех у противнападу. То је било тешко, с једне стране, због тога што је српска артиљерија била принуђена да против њих дејствује ексцентрично, а с друге, што је јако оскудевала у артиљериској муницији.
Међутим, и када би се непријатељ збацио са Врачег Брда, успех би био само локалног значаја; Човка и Враче Брдо и даље би били изложени концентричној артиљериској ватри са леве обале Колубаре и Љига, што би стално увећавало губитке и све више растројавало српске снаге на њима. Због тога је било правилније гледиште команданта Моравске I да се Човка напусти, а одбрана Моравске I пренесе на Вис (тт 385, код с. Стубице) и Кременицу. Тиме би се избегло јако концентрично дејство непријатељске артиљерије од с. Пепељевца и с. Лајковца, које је јако деморалисало трупе те дивизије.
Овако је Моравска I била бесциљно трошена у борбама на јако изложеним тачкама: Врачем Брду, Ћелиској Коси и Човки, што је довело до слабљења борбене вредности елитних трупа ове дивизије и неспокојства њеног команданта који је тражио да се смени.
Човка би се могла држати успешно само под условом да је била утврђена у типу сталне фортификације, тј. да је њена посада била у солидним бетонским објектима, заштићеним од непријатељске артиљериске ватре.
в) Подилажење 15 корпуса горњем Љигу, а 16 Сувоборско-маљенској греди
Командант 15 корпуса је 22 новембра упутио: 40 дивизију да напада положај код с. Мораваца, 48 против положаја с обе стране Драгобиљске Реке, а 1-ву (у вези са Комбинованом дивизијом 16 корпуса) против Сувоборске греде. Командант 16 корпуса упутио је 22 новембра 50 дивизију у напад на Маљен, а 18-тој је наредио да наступа друмом преко Косјерића према српском положају код с. Ражане, стим да по могућству допре до Косјерића.
15. корпус је избио 22 новембра на обронке на левој обали Љига према с. Моравцима, као и на напуштени српски положај Медник – Вис. Осма брдска бригада која је привучена ка Мионици, требала је да уђе у састав 1 дивизије која је била одређена у резерву 15 корпуса. Али, пошто је та дивизија била ангажована на правцу Сувобора, то се она није могла извући са планинског земљишта ради образовања корпусне резерве.
Због јаких снага српске I армије на делу положаја Бобија – Палеж – Проструга, командант 15 корпуса није могао предузети намеравано дејство преко Љига у циљу олакшања напада 13 корпуса, доклегод 16 корпус не овлада Простругом. У току овога дана је 1 дивизија 15 корпуса, заједно са Комбинованом дивизијом 16 корпуса, гонила трупе Дунавске II у правцу Шиљкове Косе, северно од Сувобора. Главнина 9 брдске бригаде 1 дивизије и 14 брдска бригада Комбиноване дивизије заузеле су 22 новембра јуришем предњи положај Маљена: Јељак – Узуновац. И 50 дивизија, која је наступала позади Комбиноване, допрла је 22 новембра до с. Брежђа, а 18 дивизија је, после напорних маршева својих бочних колона, избила до мрака 22 новембра на Букове, с обе стране друма за Косјерић.
Команданти 15 и 16 корпуса, који су са својим штабовима били још у Ваљеву, гледали су с поуздањем у даље догађаје. Командант 15 корпуса се надао да ће већ 23 новембра по подне – после избијања Комбиноване дивизије на Простругу – моћи да предузме напад преко Љига. Командант 16 корпуса означио је Комбинованој дивизији као циљ вис Голубац (к 496), северно од с. Бољковца, а 50 дивизији Галич, западно од с. Такова. Исто тако 18 дивизија је требала да двема бригадама наступа до пута с. Дружетићи – с. Г. Добриња, а једном бригадом преко Косјерића на Црнокос, дакле, да достигне циљеве које је Поћорек означио за 23 новембар.
На српској страни је 22 новембра по сванућу отпочело повлачење центра и левог крила I армије на нову линију Бобија – Буква – Палеж – Проструга – Рајац – Сувобор, са наслоном лево на Маљен, а десно на гукошки положај (скица 1 и 3). На десном крилу армије пешадија Моравске II била је, у току ноћи 21/22 новембра, смењена пристиглим деловима Дринске I – само је 3 пук II позива био задржан на Главици (западном делу Гукоша) до 9.50 часова. Повлачење центра и левог крила као и смена трупа на десном крилу извршена је без узнемиравања. На новој одбранбеној линији био је овакав распоред јединица:
Дринска I позива, са артиљеријом Моравске II, на отсеку између р. Качера и Драгобиљске Реке поседајући положај Осоје – Доње Брдо – Спасојевина. Услед великих теренских тешкоћа њена је артијељерија остала још на десној обали р. Качера, на отсеку III армије.
Моравска II позива на отсеку Бобија – Палеж, и то: једним пуком на Бобији, једним батаљоном на Букви – Лисини, са два пука и једном брдском батеријом на Палежу, а једном пољском и једном брдском батеријом на Прострузи. Остатак артиљерије на гукошком положају.
Дунавска I позива једним батаљоном на истакнутом положају Грађеник, а главнином на положају Честе Букве – к 746 – Рајац – Шиљкова Коса.
Дунавска II позива на положају Сувобор – Мујов Гроб – Игриште. Резерва јужно од Сувобора.
Због јаког притиска гонећих одреда 1-ве дивизије (15 корпуса) и Комбиноване дивизије (16 корпуса) правцима: Руда – Цугуљ – Шиљкова Коса и Орловача (код с. Планинице) – Игриште, као и због избијања 9 брдске бригаде 1 дивизије и 14 брдске бригаде Комбиноване дивизије на Јељак – Узуновац, командант I армије наредио је у 18 часова команданту Дунавске I да на Сувобор упути два батаљона 9 пука II позива као појачање Дунавској II позива.
Према десном крилу (Дринска I) и центру (Моравска II и Дунавска I) непријатељ није показивао 22 новембра никакву активност.
г) Нападне намере Врховне команде и команданта I армије
Кад је обавештена о тешкој ситуацији I армије, Врховна команда се одлучила 22 новембра да јој помогне преласком у напад осталим двема армијама и делом Ужичке војске, и у том је циљу издала у 13 часова директиву Обр. 6887, ове садржине:
Пошто непријатељ групише главну масу своје снаге према I армији и на њено лево крило чини јак притисак са делимичним успехом на појединим тачкама, потребно је да се општим прелазом у напад олакша и поправи ситуација код I армије, као и општа ситуација на бојишту и непријатељ потисне уназад. Наређујем:
1. – I армија држи се упорне одбране на садањој браничкој линији и одржава везу са III армијом.
2. – II армија прелази Колубару на своме фронту и напада непријатеља на линији: Уб – Словац…
3. – III армија прелази на своме фронту Љиг и напада непријатеља на линији: Колубара – Мионица …
4. – Командант Ужичке војске упутиће Шумадиску дивизију II позива правцем: с. Ражана – Дивчибаре – Стражара (к 1000) за дејство у десни бок и позадину непријатеља, који напада лево крило I армије…
6. – Припрему за напад извршити што пре, па чим буде готова известити Врховну команду.
7. – Почетак нападне акције треба да је једновремен, стога ће Врховна команда наредити почетак, чим се добију извешћа да је спрема готова…
Пошто прелаз у напад није био дефинитивно наређен, већ само авизиран, командант I армије је истог дана у 16,45 телефоном тражио обавештење од својих суседа о времену почетка напада. Командант III армије није могао прецизирати време извршења наређеног напада, изјављујући да његов рад зависи од акције II армије. Ни командант Ужичке војске, који је иначе био потпуно сагласан са командантом I армије да пројектовани напад треба отпочети што пре, није могао обећати да ће сутрадан (23 новембра) моћи да упути целу Шумадиску II наређеним правцем.
После обавештења суседних јединица о немогућ- ности брзог преласка у напад, команданту I армије изгледало је неоправдано чекати непријатељски напад, који је био очевидан и сасвим близак (циљ овог напада био је да раздвоји и изолује Маљенску групу, како би се што пре дочепао Маљена). Пасивно чекање је било утолико ризичније што је овај испресецани планински терен био стално под густом маглом, која је нападачу омогућавала да изненада напада уморне, рђаво опремљене и непоуздане трупе I армије. Командант I армије, генерал Мишић, сматрао је да ће у оваквој ситуацији боље огарантовати држање поседнутих положаја, ако својом армијом пређе у противнапад. Стога се око 21 час одлучује да ојачаном Сувоборском групом (обе Дунавске дивизије) под непосредном командом команданта Дунавске II, пређе у противнапад у правцу с. Планинице, а да се на центру, на линији Грађеник – Црни Врх, као и на десном крилу (гукошки положај – Бобија), држи упорне одбране. Сматрао је да би противнапад требало отпочети пре но што би непријатељ својим нападом приковао трупе I армије за њихове положаје. У духу овог плана командант I армије издао је у 22 часа заповест Обр. 2988 за груписање снага, стим да покрети трупа ка полазним положајима отпочну 23 новембра у зору.
д) Наступање одреда потпуковника Филиповића ка Дивчибарама
Одред који је упућен преко В. Козомора и Дивчибара ради дејства у леви бок и позадину непријатеља који напада I армију, извршио је наступање у току 22 новембра правцем с. Росићи – М. и В. Козомор – Дивчибаре, где је стигао око 16 часова.
У то време је на Букове већ избила 18 дивизија 16 корпуса. Извиђањем утврђено је да се непријатељски делови налазе и на положају В. Брдо (к 1075) – Вуковића Ливаде, као и на Краљевом Столу. То су били делови 50 дивизије 16 корпуса.
У духу изнете директиве Врховне команде Обр. 6887 за прелаз у напад, командант Ужичке војске наредио је 22 новембра увече команданту Шумадиске II: да командант одреда, потпуковник Филиповић, ступи у везу са левим крилом I армије и 23 новембра предузме напад преко Краљевог Стола ка Стражари (к 1000), обезбеђујући леви бок са праваца од с. Крчмара и Вуковића Ливаде, а да командант Шумадиске II са остала два батаљона и брдском артиљеријом похита ка В. Козомору ради сједињења снага и дејства у десни бок и позадину непријатеља који напада лево крило I армије.
Према овом наређењу и добивеним извештајима о местима на којима се непријатељ налази, командант Шумадиске II је – у циљу напада на Краљев Сто и даље – издао наређење да одред потпуковника Филиповића, као лева колона, од Дивчибара нападне Краљев Сто, осигуравајући се јачом побочницом правцем Голубовац – Вуковића Ливаде, а десна колона (остатак Шумадиске II), да наступа преко Дивнића Поља на Краљев Сто и, по његовом заузећу, продужи преко Зебалца и Узуновца ка Стражари.
Догађаји од 21 новембра убедили су већину команданата корпуса Балканске војске да нису више посреди заштитничке борбе, већ да се на Колубари и Љигу води велика битка. Међутим, још пре но што су у штаб Балканске војске пристигли вечерњи извештаји с фронта, Поћорек се (због премештаја свог штаба из Тузле у Ковиљачу) налазио на путу за Ковиљачу, где је стигао тек 22 новембра увече, те је тако 24 часа био ван ситуације. Поћорекови потчињени команданти су, без његовог утицаја, започели 22 новембра велику битку на целом фронту од Обреновца до косјерићког друма, о којој је Поћорек сазнао тек при крају тог дана.