а) Рокирање Комбииованог корпуса ка североистоку, а 8 и 13 корпуса ка северу
У духу Поћорекове директиве од 30 новембра за рокирање 5 армије, Комбиновани корпус вршио је 1 децембра покрете у правцу североистока, а 8 и 13 корпус ка северу.
Комбиновани корпус је наступао ка вододелници Колубаре и Топчидерске Реке: с. Остружница – Петров Гроб – Љута Страна – с. Парцани, и то: 104 ландштурмска бригада од с. М. Моштанице ка с. Остружници; 29 пешадиска дивизија, ојачана 71 пешадиском бригадом, од с. Конатица ка с. Мељаку, а 7 пешадиска дивизија од с. Степојевца ка с. Баћевцу.
Пошто је Обреновачки одред отступио ка југоистоку, на сибнички положај, а Коњичка дивизија на леву обалу р. Бељанице, то 104 ландштурмска бригада и 29 пешадиска дивизија нису наишле ни на какав отпор. Једино је 7 пешадиска дивизија, у свом покрету ка с. Баћевцу, дошла у додир са заштитничким деловима Коњичке дивизије код с. Бељине.
Осми корпус је вршио рокирање са отсека између р. Љига и р. Пештана на простор између р. Пештана и р. Бељанице, и то: 21 ландверска дивизија одмаршовала је на простор између р. Турије и р. Бељанице, док се 9 пешадиска дивизија груписала између р. Пештана и р. Турије.
Тринаести корпус је вршио рокирање на север у циљу поседања отсека између р. Љига и р. Пештана, који је раније био посео 8 корпус. По завршеном рокирању посео је отсек између р. Пештана и р. Оњега, са десним крилом 42 домобранске дивизије на Кику јужно од р. Оњега.
Због овог рокирања аустроугарских корпуса – Комбинованог ка североистоку, а 8-ог и 13-ог ка северу – трупе Одбране Београда, Обреновачког одреда и II армије нису биле узнемираване на својим новим положајима, те су 1 децембар искористиле за довршење поседања и утврђивање положаја, као и за попуну и одмор.
Да би ојачала I армију, Врховна команда је нарецила да Обреновачки одред одмах упути 7 пук I позива и 4 дунавску батерију железницом из Младеновца у Чачак. Због овог упућивања учињена је измена у распореду поседања положаја овако ослабљеног Обреновачког одреда. Средњи отсек је припојен левом, који се протезао до к 260, западно од с. Сибнице.
Коњичка дивизија је остала у току 1 децембра на положају к 188 – Врапчије Бр. – к 182 – Окресак – Змијан у висини линије с. Бељина – с. Рожанци – с. Араповац, ради обезбеђења несметаног уређења сибничког положаја од стране Обреновачког одреда, као и ради заштите десног бока II армије.
Командант Петроварадинске посаде фмл Тамаши прикупио је код Земуна већи део својих трупа и формирао одред од 9 батаљона, 1 батерије и 1 ескадрона. У последње време (пре повлачења трупа Одбране Београда) овај је одред имао незнатне борбе са српском посадом на ужем мостобрану на левој обали Саве код железничког моста. Међутим, тек 1 децембра изјутра примећено је да су Срби напустили Београдску тврђаву. Отворена је артиљериска ватра на главне положаје Одбране Београда, али на њу нико није одговарао.
Ноћу 1/2 децембра пребачени су преко Саве први делови Петроварадинског одреда који су без отпора заузели њену десну обалу, после чега је настављено пребацивање осталих снага и поседање Београда.
Због померања 42 домобранске дивизије 13 корпуса ка северу морало је и лево крило 40 хонведске дивизије 15 корпуса проширити своју зону дејства на север до Чикера, тако да је ова дивизија сада дејствовала на отсеку од Чикера до р. Качера. Исто тако је и 48 дивизија 15 корпуса померила своје лево крило до р. Качера, а десно до друма с. Гукоши – с. Бољковци – Г. Милановац (закључно).
У току 1 децембра су предњи делови 40 хонведске дивизије водили борбе са заштитничким деловима Комбиноване дивизије III армије и овладали линијом Чикер – Парлог (Ражовиште), док су предњи делови 48 дивизије избили овог дана на линију Врлаја – Голубац (западно од Козељске Планине) – Голубац (к 496), одбацивши одатле заштитничке делове Тимочке II и Дринске I.
Овога дана је 1 дивизија 15 корпуса остала у рејону с. Гукоши – Дићска Главица, где се одмарала као корпусна резерва.
Дивизије српске III армије, неузнемираване од непријатеља, искористиле су и овај дан за уређење својих положаја, као и за попуну и одмор трупа.
Што се тиче главних снага 16 корпуса, оне су и овог дана продужиле подилажење новој линији положаја I армије испред Г. Милановца у циљу овлађивања линијом Врановица (к 595) – Галич (к 703) одређеном Поћорековом директивом од 30 новембра (скица 1). Међутим, у току тог подилажења наишле су на отпор заштитница српске I армије, за чије су се протеривање морали ангажовати не само предњи делови већ много јаче снаге (читаве бригаде).
Комбинована дивизија 16 корпуса наступала је: 6 брдском бригадом преко Кика (јужно од Бољковаца), 2 брдском бригадом преко Врановице, а 14 брдском бригадом од к 746 преко с. Озрема и с. Д. Бранетића. Шеста бригада је протерала батаљон (из заштитнице Дринске I) са Кика, а 2 бригада батаљон (из заштитнице Моравске II) са к 483 (код с. Д. Бранетића). Наступајући за тим батаљоном, предњи делови 2 бригаде подишле су око 15.30 самом Мрамору (к 475), на коме се налазила претстража Моравске II, те се развила јака ватра с обе стране. У то време су јачи делови 2 брдске бригаде избили на к 446 (Виноградине), али пошто су заустављени артиљериском ватром са Мрамора (к 475), почели су се утврђивати. Четрнаеста брдска бригада која је наступала правцем к 746 – с. Озрем напала је заштитницу Дунавске I на Елдовишту и принудила је на повлачење ка коси код с. Синошевића и ка Таковском Грму. Продужујући наступање ова бригада је предвече подишла предњим деловима главном положају Дунавске I, али у току ноћи није ништа предузимала.
Педесета дивизија подилазила је 3 брдском бригадом положају Столице (к 544), на коме се налазило лево крило Дунавске I, а 16 и 15 брдском бригадом положају Дунавске II: Дреновачко Осоје – Галич – Васкова Главица, и то: 16 бригадом правцем Теочински Крст – с. Брезна, а 15 бригадом правцем: с. Брајићи – с. Теочин – Шукунђед. Бригаде 50 дивизије наступале су споро. Сем слабијег дејства једне српске батерије са Галича и аустроугарске батерије са Записа, друге борбе није било.
б) Одлука команданта I армије за прелаз у напад
Борба заштитница и претстражарских делова омогућила је главнинама дивизија I армије да и 1 децембар искористе за утврђивање положаја, попуну и одмор. Штавише, извештаји команданата дивизија истицали су охрабрујућу чињеницу да се, после дводневног одмарања, осетила знатна промена у расположењу њихових трупа и да се на многим местима позади положаја ори песма и вије коло. Командант Дринске I у писменом извештају истиче „да је српски војник и даље свестан своје дужности и прожет љубављу према Отаџбини и да нападни дух из пређашњих ратова, моментано успаван због тешких прилика, није потпуно изумро”. Слични извештаји стизали су команданту I армије и од осталих дивизија, а око подне примљен је извештај III армије, у коме се саопштавају подаци о крајње тешком стању код непријатеља, који су у изводу достављени свим командама поменутом наредбом Врховне команде Обр. 7448 од 30 новембра. Ови подаци дошли су баш у прави час. И они су, поред осталих фактора, послужили команданту I армије као моћно средство за буђење свести код војника, подизање духа и уливање самопоуздања и воље за даљу истрајност, У том циљу је командант I армије лично израдио и истог дана послао својим јединицама наредбу Обр. 3276, којом саопштава стање код непријатеља, завршавајући је овим речима: „овако тешко и жалосно стање код непријатеља ваља сад искористити; нападати га свуда и на сваком месту; нигде му не дати мира ни станка док год га не уништимо и не истерамо из наше земље; треба сад уложити сву своју снагу, храброст и пожртвовање, јер је сад настао згодан тренутак, да тучемо непријатељске разбацане трупе по нашој земљи”.
Решен да искористи с једне стране, расположење својих трупа, повраћено дводневним одмором на новим положајима, а са друге, тешко стање код непријатељских трупа, командант I армије одлучио се да пређе у офанзиву, убеђен да је то једини пут који може спасти српску војску од пропасти. Пре доношења дефинитивне одлуке, хтео је да чује и мишљење команданата својих дивизија. Стога их је, око 16 часова, телефоном обавестио о намери да предузме напад армијом 3 децембра, тражећи о томе и њихово конкретно мишљење. Сви су се команданти дивизија сложили с намером команданта I армије, изузев команданта Дунавске II, који је сматрао „да би прво требало непријатеља сачекати на јаким положајима; ту га најпре ослабити, па онда прећи у напад, јер ранијим преласком у напад тешко се могло очекивати да ће се дух код трупа тако брзо и лако уздићи, а међутим, ризиковало би се много прелазом пре тога у напад”. Командант I армије није усвојио ове разлоге. Сопствено искуство из операција око Сувобора указивало му је да напад треба предузети пре него што непријатељ избије свом снагом из планина, дакле, пре но што обједини своје снаге и стане чврсто на јужне падине Сувобора. Једном речи, нападом треба изненадити непријатеља и потући га.
Командант I армије имао је сада довољно разлога да се 1 децембра дефинитивно реши да напад армијом отпочне 3 децембра изјутра, па је стога истога дана око 22,30 послао командантима дпвизија припремну заповест за напад Пов. Обр. 3277 ове садржине:
Верујем да ће непријатељ у току сутрашњег дана са својим јачим снагама подићи нашим положајима, вероватно групишући се јачом снагом било према фронту Дунавске дивизије I позива било према фронту Моравске дивизије II позива. Било једно или друго, поред прецизног и стрпљивог нишавења и гађања пешадије, све батерије у чијем се домету појаве непријатељске масе треба да их сложно обаспу и артиљериском ватром. Осете ли команданти дивизија, због таквог поступка својих трупа, поколебаност и пометњу код непријатеља, онда све дивизије треба сложно да се крену у енергичан напад. Да би се могла постићи ова сложност и једновременост за покрет унапред, све дивизије нека брижљиво прате ток догађаја у суседству на својим крилима. Ја опет морам напоменути да ни у овом случају, који се претпоставља, команданти дивизија не треба да остану без потребних трупа у резерви. Чим непријатељ окрене леђа, треба га немилосрдно гонити обасипајући му редове и ватром. Изашиљање пробраних војника и претицање непријатеља с бока имаће страшнога утицаја на њега. Учините све што можете да се ово и овако оствари, ако у току сутрашњега дана (2 децембра) непријатељ покуша напад. Док сутра извршим јаче груповање снаге према десном крилу, решио сам се да прекосутра (3 децембра) рано предузмем напад целом армијом. У овоме смислу ободрите све… официре и војнике. Стрпљењу нашем ваљда треба једном да буде крај.
На фронту Ужичке војске владало је у току 1 децембра затишје. Пошто је 18 дивизија 16 корпуса добила неколико дана одмора на положајима с. Гојна Гора – с. Средња Добриња, то овог дана није продужила подилажење ка новом положају Шумадиске II позива. Једино су два батаљона 5 брдске бригаде била упућена друмом преко с. Дружетића за везу са 50 дивизијом, те је због њиховог покрета командант Ужичке војске наредио Шумадиској II да ојача свој десни отсек (између р. Чемернице и р. Каменице) одузимањем два батаљона и два брдска топа од средњег отсека.