3 децембар (1. део)
а) Сувоборски нападни бој (први дан боја)
План напада команданта I армије састојао се у томе да се у први мах фронталним и концентричним дејством армије изврши што јачи удар у правцу Проструге, а да се ка с. Бањанима и с. Теочину упути само Дунавска дивизија II позива у циљу везивања непријатељских снага на том правцу.
У духу овог плана, командант I армије издао је 2 децембра у 16.30 диспозицију Обр. 3308 за напад 3 децембра, којом је наређено: да Дринска I позива продире са садашњег положаја ка фронту с. Крива Река – с. Ручић; да Рељински одред са батаљоном на Голупцу штити десни бок Дринске I, а у вези са Тимочком II да продире ка фронту с. Угриновци – Голубац (к 496); да Моравска II позива продире ка фронту с. Ручић – с. Озрем, а Дунавска I ка фронту с. Озрем – с. Лозањ; Дунавска II позива да продире ка фронту с. Лозањ (десна обала Дичине) – с. Брезна и даље ка с. Г. Бањанима и с. Теочину и, најзад, да 4 пешадиски пук I позива образује армиску резерву која ће се кретати друмом преко Мрамора и Виноградина, а одатле преко Д. и Г. Бранетића.
У духу предње диспозиције команданта I армије за напад извршено је овакво груписање дивизија:
– Дринска дивизија I позива: десна колона (4 батаљона и 4 топа) на Циганки (к 360) за напад на Мрамор (к 477 код с. Криве Реке); лева колона (4 батаљона) на Виноградини за напад на фронт с. Ручић – друм за с. Бољковце; дивизиска резерва (3 батаљона) у долини Шилопајске Реке наступа за десном колоном; артиљерија; 2 батерије на друму јужно од Шилопајске механе, а остатак на положају Липе (к 531).
– Моравска дивизија II позива: десна колона (8 батаљона и 8 топова) код Врнчанске механе (к 446) за напад преко к 483 на Врановицу и даље ка Плочи; лева колона (4 батаљона и 8 топова) на левој обали Врнчанске реке за напад преко Врнчанске косе на с. Озрем, а делом преко с. Д. Бранетића; артиљерија на Мрамору и Калиманићској коси; дивизиска резерва (3 батаљона) на Мрамору (к 475) наступа за десном колоном.
– Дунавска дивизија I позива: десна колона (4 батаљона и 2 топа) код Синошевића за напад на фронт Елдовиште – Чолића Брдо, а потом преко Озрема између р. Озремице и р. Бруснице; лева колона (4 батаљона и 2 топа) код Бершићке механе за напад правцем Дубава (к 446) – Трешњица (к 534) – Макљиш (к 571); дивизиска резерва (4 батаљона) код Таковског дворца, наступа ка Чолића Брду. Остатак артиљерије на положајима Главица (к 530) и Столице (к 544).
– Дунавска дивизија II позива: десна колона (3 батаљона) на Дреновачком Осоју за напад преко Кремена и с. Бершића у правцу Хаџића Брда; средња колона (3 батаљона) на Галичу за напад правцем Овчица – Шукунђед – с. Теочин; лева колона (4 батаљона) на Васковој Главици за напад у правцу Кремена (к 646) и Теочина; дивизиска резерва (7 батаљона) на Галичу, а артиљерија на просторији: Дреновачко Осоје – Галич – Васкова Главица.
Први дан Сувоборског нападног боја, 3 децембра, освануо је под густом маглом, али се око 7.30 магла дигла и цело бојиште је одједном било обасјано топлим и пријатним јесењим сунцем. До 7 часова груписање дивизија било је потпуно завршено тако да је тачно у 7 часова отпочео напад са целог армиског фронта. Већ око 9 часова почели су у Штаб I армије да стижу први повољни извештаји са бојишта.
Напад Дринске дивизје I позива. – Код ње није било јаче борбе све до 9 часова, када је десна колона била дочекана јаком ватром делова 6 брдске бригаде аустроугарске Комбиноване дивизије са Мрамора (к 477). Око 10 часова је десна колона избила под гребен Мрамора (к 477), а лева на ћувик изнад с. Ручића, коју је држала 2 брдска бригада Комбиноване дивизије. До краја дана Дринска I овладала је Мрамором (к 477) и избила на фронт с. Крива Река – с. Ручић, потиснувши делове 6 и 2 брдске бригаде на положај јужно од Бољковаца.
Рељински одред остао је на свом положају, пребацивши само 1 батаљон на леву обалу Угриновачке Реке код Угриноваца.
Напад Моравске дивизије II позива. Њен је командант намеравао да главни напад управи ка Врановици, најважнијој тачки пред фронтом дивизије, па да, обухватајући Врановицу с јужне и југоисточне стране, одбаци непријатеља од Проструге. Због тога му је десна нападна колона била знатно јача (8 батаљона и 8 топова).
Према Моравској дивизији II позива налазила се 14 брдска бригада Комбиноване дивизије (16 корпуса) на положају с. Д. Бранетићи – с. Озрем (на левој обали р. Озремице), држећи и предњу тачку к 483.
Десна колона је, после јачег отпора, око 13 часова заузела к 483, док је лева наступала ка Д. Бранетићима, без јачег отпора. Пред тим селом обе су колоне наишле на јак отпор 14 брдске бригаде, која је у два маха прелазила у безуспешне противнападе.
Дивизија је заноћила: десном колоном на седлу између к 483 и Врановице, а левом код изворног дела Бранетићке Реке.
Напад Дунавске дивизије I позива. Пред нападним колонама ове дивизије налазила се 3 брдска бригада (50 дивизије 16 корпуса) на положају с. Озрем (на десној обали р. Озремице) – Трешњица, са претстражом на положају Елдовиште – Чолића Брдо – Дубава.
Десна колона је брзо избила на Елдовиште (до 9.30 часова) али је наишла на јачи отпор на Чолића Брду, који је око подне сломила уз подршку артиљерије са Љевачке Косе и Елдовишта. Благодарећи подршци артиљерије и лева колона је, око 11.45, избила на Дубаву. После тога је десна колона продужила напад у правцу с. Озрема, а лева ка Трешњици, тако да су до мрака обе избиле на линију: седло северно од Љеваје – коса испред Озрема – Трешњица, потиснувши 3 брдску бригаду на линију с. Озрем (десна обала р. Озремице) – Макљиш.
По заузимању Трешњице лева колона је продужила напад на Макљиш али, због застоја десног крила Дунавске II позива на Дреновачком Осоју, она не само што није могла даље, него је у циљу осигурања левог бока – морала оставити застор према Хрту и Хаџића Брду.
Напад Дунавске дивизије II позива. 16 и 15 брдска бригада 50 дивизије (16 корпус) биле су подишле 2 децембра главном положају Дунавске II и допрле до линије Хаџића Брдо – с. Брезна – Шукунђед – Кремен (к 648), држећи предњим деловима линију Хрт – Кремен (Бершићки) – Овчица (к 637). Због тога су први покрети нападних колона Дунавске II били примећени и дочекани ватром. Десна колона, упућена ка Кремену (Бершићком) и Хаџића Брду, није могла ни кренути у напад јер се лево крило 16 брдске бригаде упорно држало на Кремену.
И средња и лева колона наишле су на јак отпор, тако да је средња тек пред мрак протерала лево крило 15 брдске бригаде са Шукунђеда ка Теочину, а лева се пребацила на десну обалу Коњске Реке и на источне косе Кремена (Леушићког) где је и заноћила.
Због пада Шукунђеда и Трешњице и 16 брдска бригада морала је у току ноћи напустити Кремен (Бершићки), само се о томе на српској страни сазнало тек сутрадан изјутра.
Армиска резерва (4 пук I позива) стигла је око 9 часова код школе у Љутовници, где је и заноћила. Седми пешадиски пук I позива, упућен као појачање I армији из Младеновца, пристизао је овога дана возовима у Чачак.
Напредовање на целом нападном фронту I армије 3 децембра било је од великог моралног значаја. Иако бој још није био решен, резултати овог првог дана противофанзиве били су очигледни. „Први успеси и задобивени трофеји морали су силно узбудити и потрести сваког војника. После оног непрекидног отступања и низа неуспеха, потресени дух код трупа, озарен топлим јесењим сунцем, почео се будити; старо самопоуздање и офанзивни дух понова се повратио.”
Поред моралног значаја, нападом I армије 3 децембра постигнути су и знатни тактички резултати. Иако напредовање колона није било тако брзо, ипак се фронт армије померио за 3-5 км, до линије Мрамор (к 477) – с. Ручић – с. Д. Бранетићи – Трешњица – Дубава – Кремен (Бершићки) – Шукунђед – Коњска Река; непријатељ је збачен са тих првих ослонаца и поремећен му је цео план акције. Продирући ка Озрему, Дунавска I позива заузела је централни положај и уклинила се у међупростор непријатељских група пред фронтом Моравске II (с. Бранетићи – Врановица) и Дунавске II (с. Брезна – Шукунђед). Овакав положај пружао је овој дивизији могућност даљег уклињавања у правцу к 746 и цепања непријатељског борбеног распореда.
При повлачењу непријатељ пред фронтом I армије изгубио је: „3 официра, 405 војника, 4 брдске хаубице, 1 митраљез, око 1.000 топовских метака, доста пешачке муниције и велики број пионирског алата, ћебади и друге спреме”.
б) Напад Ужичке војске
Пред фронтом Ужичке војске налазиле су се 5, 13 и 1 брдска бригада 18 дивизије, и то: 5 бригада на положају с. Прањани – Рујевица; 13 бригада на Оштрици, са претстражом на к 787, а 1 бригада на положају Шиљковица – Брезак – Кремење, са претстражом на Годуну.
Командант 18 дивизије намеравао је да, по наређењу команданта 16 корпуса, предузме 3 децембра напад 5 и 13 брдском бригадом општим правцем с. Гојна Гора – Галич, ради садејства 50 дивизији у овлађивању Галичем, а 1 брдска бригада имала је задатак да задржава српско надирање на својим положајима. Међутим, у току овог прегруписавања 18 дивизија је 3 децембра изјутра изненађена нападом Шумадиске II позива и Лимског одреда.
План напада команданта Ужичке војске био је: са Ужичком бригадом на десној обали Мораве држати се одбране, а са трупама Лимског одреда и Шумадиске II позива (на левој обали Мораве) предузети напад, са јачим груписањем на десном крилу Шумадиске II позива. У вези са овим планом и поменутим наређењем Врховне команде Обр. 7510, командант Ужичке војске издао је 2 децембра у 20 часова диспозицију Обр. 1805 за напад 3 децембра којом се наређује:
1. Шумадиска дивизија II позива (без једног батаљона 11 пука и 2 митраљеза) са отсека Каменица – Чемерница предузима енергичан напад главном снагом ка Прањанима а слабијом колоном ка Гојној Гори преко Оштрице; десном побочницом преко с. Леушића одржава везу са левим крилом I армије. Са фронта Рујевица – к 416 – к 370 предузима даље енергично наступање ка фронту Подови – с. Коштунићи и даље ка Орловачи и Бабиној Глави, саображавајући своје дејство дејству I армије.
2. Лимски одред са трупама десног и средњег отсека предузима енергичан напад на отсеку р. Ломница – р. Врнчанска преко Брезака ка фронту Шиљковица – Кремење, одржавајући везу са левом колоном Шумадиске дивизије II позива, која наступа ка Оштрици.
3. Трупе левог отсека Лимског одреда остају на својим положајима, ради одбране клисуре и заштите нападне колоне но с тим да избаце 1 – 2 чете, те да заузму Орујевицу и мотре на кретање непријатеља од Папратишта у правцу с. Г. Добриње те у овом случају са Орујевице дејствују у бок његових делова, који би наступали тим правцима.
4. Нападна колона Лимског одреда и лева колона Шумадиске дивизије II позива, по овлађивању линијом Шиљковица – Оштрица а према ситуацији, остају на том отсеку и заштићавају леви бок и позадину Шумадиске дивизије II позива, а на случај непријатељског повлачења предузимају гоњење непријатеља ка фронту Зелени Брег – с. Јежевица.
5. Трупе Ужичке бригаде остају на својим положајима и врше јаче извиђање ка Гугљу, Ариљу и Гучи.
Напад је требало да почне у 3 часа 3 децембра, али је, по споразуму са командантом I армије, одложен за 7 часова.
Према овој диспозицији команданта Ужичке војске извршено је овако груписање снага за напад: код Шумадиске дивизије II позива: десна колона (5 батаљона и 4 топа) напада правцем: Прањанска црква – Сјечина – В. Брдо – Бабина Глава, стим да 2 чете образују десну побочницу са правцем наступања с. Леушићи – Парлози; средња колона (3 батаљона и 3 топа) за напад правцем Рујевица – Подови и Орловача; лева колона (2 батаљона и 2 топа) за напад правцем с. Гојна Гора – Оштрица; дивизиска резерва (3 батаљона и 1 топ) за средњом колоном; код Лимског одреда: десна колона (3 батаљона и 4 топа) за напад на фронт Брезак – Шиљковица; лева колона (2 батаљона и 4 топа) за напад преко Годуна на отсек Брезак – Кремење; резерва Лимског одреда (2 батаљона) на В. Пољу креће за десном колоном.
Напад Шумадиске дивизије II позива почео је у 7 часова. Њена десна колона одбацила је до 13.30 делове 5 брдске бригаде 18 дивизије и избила на линију Прањанска црква – к 416, али је била заустављена бочном ватром са Кремења (к 648), пред којим је застала лева колона Дунавске II позива.
Средња колона избила је без већег отпора на Рујевицу и западну ивицу с. Прањана. Међутим, када је покушала даље надирање, непријатељ (десно крило 5 брдске бригаде) је са пристиглим појачањима прешао у противнапад, уз снажну подршку брдских хаубица са Дугог Брда (к 510). Противнапад је заустављен.
Лева колона је између 10 и 11 часова избила на к 787 (јужни део села Гојна Гора) и предузела напад на Оштрицу коју је, као јако утврђену тачку, држала 13 брдска бригада 18 дивизије. Од 15 часова непријатељска хаубичка артиљерија са Шиљковице почела је тући бочном ватром лево крило ове колоне, због чега је дошло до колебања у њеним редовима. После два неуспела јуриша на Оштрицу, ова се колона повукла на к 787.
Нападне колоне заноћиле су на заузетим положајима, и то: десна на линији к 416 – Прањанска црква; средња на Рујевици до р. Плане и лева на к 787. У току ноћи 3/4 децембра 5 брдска бригада вршила је јаке противнападе у правцу с. Прањана и Рујевице. Приликом јуриша на 11 пешадиски пук II позива (средња колона) на Рујевици био је рањен један командант батаљона, а сва пуковска резерва утрошена.
Напад Лимског одреда. Иако је десна колона, око 11.40 одбацила са Годуна предње делове 1 брдске бригаде (18 дивизије), ипак је била заустављена због јаке ватре са Брезака и Кремења. Део непријатељских снага извршио је око 14 часова од с. Јанчића снажан бочни напад на трупе десне колоне, тако да су се извесне њене јединице почеле повлачити. Међутим, енергичним мерама оне су враћене на свој положај.
И лева колона је била задржана јаком ватром са Брезака, Кремења и Малињака. Због снажног напада 1 брдске бригаде, подржаног јаком митраљеском и бочном артиљериском ватром са Малињака, командант ове колоне је тражио одобрење да се повуче, али му је наређено да се на достигнутом положају (западни део Годуна) мора одржати.
Борба је била прекинута због мрака. Батаљони су имали велике губитке нарочито у официрима – четама су командовали подофицири.
Ноћу око 21 час непријатељ је понова предузео напад на десни бок десне колоне Лимског одреда. У то време је и ситуација Шумадиске II позива била врло озбиљна. Командант ове дивизије завршава свој извештај овим речима: „… како се данас није успело да овлада Оштрицом, то ће се ситуација далеко отежати, ако непријатељ на њу привуче артиљерију, јер би у том случају положај Рујевица био тучен с леђа”.
Због тешке ситуације код Шумадиске II позива и Лимског одреда, командант Ужичке војске је ојачао Лимски одред са још 2 батаљона и једном брдском батеријом из састава опште резерве Ужичке војске.
Тако је Ужичка војска претрпела 3 децембра тешке губитке и, због велике дужине нападног фронта (око 18 км) и његовог дивергентног ширења, дошла у критичну ситуацију; сваког момента је претила опасност од пробоја фронта, нарочито на правцу с. Гојна Гора, уколико би се дејства Шумадиске II позива више оријентисала ка северу. До неуспеха у нападу Ужичке војске 3 децембра дошло је углавном: због погрешног груписања снага Шумадиске дивизије II позива и Лимског одреда и пасивног држања Ужичке бригаде.
Због великог значаја Оштрице и њеног утицаја на успех Шумадиске II и Лимског одреда требало је на њу усмерити тежиште напада Шумадиске II који би подржала целокупна артиљерија ове дивизије и Лимског одреда. Падом Оштрице олакшало би се и заузимање Шиљковице од стране Лимског одреда, а са тог јаког ослонца било би олакшано даље продирање ка Зеленом Брду – главном ослонцу 18 дивизије 16 корпуса. Неуспех леве колоне Шумадиске II позива у нападу на Оштрицу лежи у њеној бројној слабости (свега 2 батаљона) и недовољној активности средње колоне при нападу на Рујевицу. Поред тога, узајамно садејство и потпомагање између леве колоне Шумадиске II и десне колоне Лимског одреда било је врло слабо.
Ужичка бригада је, уместо пасивне одбране, требала да врши демонстративни напад ка Пожези, да би привукла на себе што више непријатељских снага и тиме олакшала напад главних снага Ужичке војске.