а) Гоњење на фронту I армије
Према поменутој директиви Врховне команде Обр. 7949, главне снаге I армије требало је да се зауставе у Ваљеву. Међутим, пошто су њене дивизије још до подне 10 децембра, много пре добијене директиве, избиле на линију Близански Висови – Јаутина – с. Каменица, то је командант армије у својој заповести (Обр. 3562, издатој у 3 часа 11 децембра) унеколико изменио директиву Врховне команде и наредио дивизијама да предузму гоњење и то: Дринска I преко с. Слатине, с. Памбуковице, с. Брезовице и с. Тулара ка Шапцу; Дунавска II преко с. Голе Главе, Коцељева и с. В. Вошњака (Драгиња) такође ка Шапцу; Дунавска I преко с. Осечинз ка Лозници и преко Јолине Брезе ка Пецкој, а Моравска II да остане у Ваљеву.
Даље је наређено да се организују и упуте гонећи одреди, јачине 1 – 2 пука пешадије са одговарајућим коњичким и артиљериским деловима, стим да до ноћи 11/12 децембра одреди прве две дивизије не прелазе линију с. Кожуар – с. Врдарица – с. В. Бошњак (Драгиње), а Дунавске I с. Осечину и положај Ива (јужно од с. Окучанице на путу за Пецку). Главнинама дивизија наређено је да остану до даљег наређења, и то: Дринске I код Близанских Висова, Дунавске II код Јаутине, а Дунавске I позива између с. Г. Вуковице и с. Каменице.
Међутим, из извештаја команданата дивизија, добијених одмах по експедовању ове заповести, видело се да су њихове дивизије избиле у току 10 децембра испред линија одређених овом заповешћу команданта I армије. Јер, 15 и 16 корпус су под заштитом својих заштитница продужили повлачење ка Шапцу и до мрака 11 децембра избили на леву обалу р. Добраве, и то: 15 корпус источно и западно од друма Дебрц – Шабац, а 16 корпус: 50 дивизија источно и западно од друма Коцељево – Шабац, 18 дивизија источно и западно од друма Осечина – Шабац, а Комбинована дивизија у резерви јужно од с. Причиновића, позади 18 дивизије.
Не наилазећи на отпор непријатеља, Дринска I позива продрла је: коњичким деловима до с. Бањана, десном колоном до с. Кожуара (1 батаљоном до Дебрца), левом до Парлога, док се главнина задржала код с. Памбуковице, с. Чучуга и с. Слатине.
Дунавска II позива разбила је код с . В. Бошњака (Дратиња) непријатељске заштитнице које су у паничном бекству отступиле ка Сави, остављајући сву своју комору. До ноћи се главнина дивизије прикупила око с. В. Бошњака и с. Козарице, а предњи делови избили су на линију: с. Брдарица – с. Крнуле – с. Мровска.
Дунавска I позива, која такође није наишла на непријатеља, у потпуности је достигла одређене циљеве и заноћила 11/12 децембра: Коњичким пуком код с. Коморића, предњим деловима код с. Завлаке и с. Осечине, а главнином на линији с. Осладић – с. Каменица – Јолина Бреза.
Моравска II позива, у чији се састав вратио и одред од с. Диваца, остала је код Ваљева.
Добивши извештаје да непријатељ и даље отступа у највећем нереду, командант I армије сматрао је да се леви бок и позадина главне снаге на београдском правцу најбоље осигуравају протеривањем непријатеља преко Саве и Дрине. Због тога је одлучио да, противно директиви Врховне команде Обр. 7949, крене главне снаге своје армије на север – ка Сави, и протера заостале непријатељске делове преко границе, упућујући део снаге и на запад, ка фронту Лешница – Зворник. У вези с тим издао је 11 децембра нову заповест (Обр. 3586) према којој дивизије треба да избију: Дринска I на део граничног фронта Дебрц – Шабац, са јачим груписањем према левом крилу; Дунавска II према Мачви на линију Шабац – Лешница, са јачим груписањем према левом крилу, а Дунавска I на део граничног фронта Лешница – Зворник. Моравска II позива остаје као армиска резерва у Ваљеву.
У 21 час примљено је наређење Врховне команде Обр. 8000 да се најближа деснокрилна дивизија I армије упути зором 12 децембра правцем Караула – Уб – с. Бргуле, стим да пређе Колубару између с. Конатица и с. Степојевца и стави се под команду III армије. Пошто је Дринска I позива, као деснокрилна, била истурена далеко испред Ваљева, то је на предлог команданта I армије упућена Моравска II позива, и то не преко Уба и с. Бргула, већ преко с. Диваца за Лазаревац, стим да 8 кадровски пук остави у Ваљеву.
б) Дејства III армије
Према директиви Врховне команде Обр. 7949, командант III армије издао је у поноћ 10/11 децембра заповест Обр. 3453 за напад и гоњење општим правцем с. Степојевац – с. Мељак – Београд, и то: Дринска II правцем с. Јунковац – с. Арнајево – с. Борак – с. Бождаревац – с. Баћевац ка с. Гунцатима; Комбинована дивизија правцем с. В. Црљени – с. Степојевац – Прогон ка с. Мељаку, а Коњичка правцем с. Конатице – с. Дражевац – Мислођинско Раскршће – Врх Бошњак – с. М. Моштаница ка с. В. Моштаници, извиђајући притом ка Београду у зони између Саве и линије Цветков Гроб – Петров Гроб – с. Рушањ – с. Ресник. Тимочкој II позива наређено је да један пук са једном батеријом остави на Убу, а главним снагама да се пребаци у Обреновац, са задатком да држањем Уба и Обреновца поуздано обезбеди са запада бок и позадину снага које подилазе Београду.
Дринска II позива се кретала врло споро и тек су у подне њене колоне избиле на положај к 186 – Вртаче, где се налазио 1-ви батаљон 12 пука I позива. Покрет није продужаван, већ је цело поподне употребљено на примопредају положаја, коју је захтевао командант 1-ог батаљона 12 пука I позива.
Комбинована дивизија предузела је у 5 часова покрет у једној колони од с. Шопића правцем Лазаревац – с. В. Прљени – с. Степојевац – с. Мељак. У 11.25, када се претходница почела пребацивати на десну обалу р. Бељанице, развила се јача борба, а око 14 часова претходница је јуришем заузела и други ред непријатељских ровова испред с. Степојевца које су држали делови 9 дивизије 8 корпуса. Због мрака је прекинула борбу и заноћила пред трећим редом непријатељских ровова. Да би олакшао заузимање Степојевца, који је с фронта био јако брањен (5 реди ровова), командант Комбиноване дивизије упутио је 6 прекобројни пук да обиласком између р. Бељанице и р. Лукавице, и даље преко с. Конатица и Частрине, избије на Парлог у по- задину степојевачког положаја. У 14 часова је претходница овог пука дошла у додир с непријатељем на Ко- натичкој коси између Брекиње и Бељевине и, по при- стизању главнине пука, кренула у напад, подишла непријатељским рововима на око 50 м где је задржана јаком непријатељском ватром. Али, пошто је убрзо пао мрак, 6 прекобројни пук је заноћио у борбеном распореду пред непријатељем (11 пешадиски пук 9 дивизије 8 корпуса).
Командант Коњичке дивизије упутио је према заповести команданта III армије 1-ву коњичку бригаду у гоњење преко с. Конатица и с. Дражевца ка с. В. Моштаници, а 2-гу коњичку бригаду је задржао у резерви код с. В. Црљена. Међутим, због подводног земљишта 1 коњичка бригада није могла обићи конатичке положаје, те је цела Коњичка дивизија заноћила 11/12 децембра између с. В. Црљена и моста на р. Турији.
Тимочка II позива је наступала од с. Словца преко Уба ка Обреновцу без додира с непријатељем. На Убу је оставила 13 пук II позива са 1 батеријом, а са остатком је продужила ка с. Пироману где је преноћила.
Тринаести корпус је од раног јутра 11 децембра отступио у највећој журби ка Обреновцу.
Разматрајући рад III армије у току 11 децембра види се да, иако је Дринска II позива избила на положај к 182 – Вртаче и на леву обалу р. Бељанице у исто време кад и Комбинована дивизија на леву обалу р. Бељанице, она је изгубила цело после подне 11 децембра у формалној примопредаји положаја са 1-вим батаљоном 12 пука I позива, и то у фази гоњења, када је сваки моменат требало користити за растројство непријатеља. Много корисније би било да је ова дивизија предузела напад у правцу с. Лесковца, ради олакшања напада Комбиноване дивизије на с. Степојевац. Нажалост, ни командант III армије није предузео ништа да Дринску II позива крене у напад.
С друге стране, кад већ није могла да се креће између р. Бељанице и р. Лукавице, куда је прошао 6 прекобројни пук Комбиноване дивизије, Коњичка дивизија је требало да се пребаци на леву обалу р. Лукавице код с. Цветовца, где се пребацила њена 1-ва коњичка бригада 12 децембра, и да преко с. Пољана и Конатица изврши удар у десни бок и у позадину 9 дивизије 8 корпуса. Тиме би знатно олакшала напад усамљене Комбиноване дивизије на утврђени положај 9 дивизије код с. Степојевца. Уместо тога, она 11 децембра остаје збијена између р. Турије и с. В. Црљена, очекујући да јој Комбинована дивизија отвори пут преко с. Степојевца. 6 прекобројни пук Комбиноване дивизије врши широк маневар чисто коњичког типа у позадину непријатеља на степојевачком положају, док цела Коњичка дивизија стоји умртвљења између с. В. Црљена и р. Турије.
в) Напад II армије на непријатељски положај Градац – Пајшума – Вел. Поље
У вези са споменутом директивом Врховне команде Обр. 7949, командант II армије издао је 10 децембра у 23 часа заповест Обр. 4503 за гоњење, по којој: Тимочка I заједно са трупама III позива са Космајског отсека наступа правцем Рогачко Брдо (к 271) – Усица – Змињак – Парцански Вис (к 418) – к 360 – к 357, тежећи да овлада положајем Љута Страна – к 359 – Џевер Брдо; Обреновачки одред наступа правцем с. Бељина – с. Барајево – Глумчево Брдо, тежећи да овлада положајем Ненадовац – Драгановац. Шумадиска I (без 11 пука и 2 батерије), пошто се у току ноћи 10/11 децембра групише на простору с. Арнајево – с. Соколово, наступа преко с. Бељине за Обреновачким одредом до линије Барајевска Механа – део с. Лисовића – к 226. У саставу Шумадиске I улази и батаљон који је био придодат Коњичкој дивизији. Гоњење је имало да отпочне 11 децембра у 7 часова.
Тимочка I позива предузела је наступање у 7.30 двема колонама: десном (4 батаљона и 8 топова) правцем Рогачко Брдо (к 271) – Покосавица – Усице – Змињак – Парцански Вис (к 418) – Љута Страна, и левом (4 батаљона и 8 топова) правцем Рогачко Брдо (к 271) – Пландиште (к 310) – Гомилице – Градац – Подвис – Парцански Вис (к 418). Дивизиска резерва (8 батаљона и 12 оруђа) кретала се за десном колоном.
Десна колона је успела да заузме положај Влашко Брдо – Змињак – Бећарски Лаз, где се задржала на преноћишту, јер се била истакла у односу на трупе Одбране Београда и леву колону. Лева колона је протерала непријатеља из с. Губеревца, са Ограде и Шиљега и предузела напад на Градац. Јуришем у 17 часова успела је да одбаци непријатеља са Граца и зароби око 250 војника. Међутим, непријатељ (лево крило 21 дивизије), ојачан трупама из отсечне резерве и полубатаљоном из суседне 7 дивизије, предузео је око 18.30 противнапад и преотео западни део Граца.
Обреновачки одред је предузео покрет у 7 часова такође двема колонама: десном (5 батаљона и 8 топова) правцем Водице – Пајшума – Спасовина (с-з део с. Лисовића) – к 226 – Поглед – Барајевска црква – Драгановац, и левом (4 батаљона и 16 оруђа) правцем Велико Поље – к 203 – Барајевска Механа – Врановац – Глумчево Брдо – Ненадовац. Резерва одреда (6 батаљона и 12 топова) кретала се за левом колоном.
Напредовање леве колоне било је успорено због неактивности Дринске II позива, која није тог дана предузимала напад преко р. Бељанице. То је успорило и напредовање десне колоне. До 21.10 је лева колона заузела Збеговиште, а потом и Велико Поље (к 182), док је десна заузела средњи део Пајшуме (к 228).
Шумадиска I позива се прикупила до 11 часова овог дана на простору с. Соколово – с. Арнајево, а 1 батаљон 12 пука I позива остао је на положају к 186 – Вртаче, очекујући да га смене трупе Дринске II позива.
У 11.45 је командант Шумадиске I наредио покрет дивизије у једној колони правцем с. Рожанци – Каменица – Врапчије Бр. – к 203 – Барајевска Механа.
Пошто су у 14 часова предњи делови претходнице наишли на делове Обреновачког одреда који су били ангажовани у борби, то је командант II армије наредио да се Шумадиска I задржи на линији западни део с. Бељине – к 234 – Вис. На тој линији дивизија је и преноћила.
Ни код јединица II армије није овог дана било довољно енергије ни садејства у раду. Јер, док су се трупе Тимочке I и Обреновачког одреда напрезале да сломе отпор 21 ландверске дивизије 8 корпуса на поло- жају Градац – Пајшума – Велико Поље, дотле се Шумадиска I налазила позади Обреновачког одреда, те на тај начин, слично Дринској II није уопште узела учешћа у сламању отпора прекомерно развученог 8 корпуса, за чије је држање на тако широком положају командант 5 армије много страховао.
Да је 11 децембра уведена у напад и Шумадиска I према отсеку 21 ландверске дивизије 8 корпуса између Лисовићске и Барајевске реке (Збеговиште – Велико Поље), био би знатно сужен развучени нападни фронт Обреновачког одреда, а тиме би били створени повољнији услови за његово много брже напредовање. Под таквим би условима свакако изостале замерке команданта II армије овом одреду да „напад врши млитаво”. Јер, узрок млитавог напада није био само у томе „што Дринска дивизија II позива још није прешла р. Бељаницу”, како се бранио командант Обреновачког одреда, већ поглавито у томе што је Шумадиска I стајала позади неактивна, држећи се стриктно заповести команданта II армије да „наступа преко с. Бељине за Обреновачким одредом”.
Да су Шумадиска I и Дринска II позива биле ангажоване у нападу 11 децембра, свакако би пробиле развучени фронт 8 корпуса на споју 9 и 21 дивизије. Тиме би се омогућило Шумадиској I да избијањем у току 12 децембра преко с. Барајева на гребен: к 360 – Љута Страна – Драгановац у позадину Парцанског Виса, изазове пад Ковионе још 12 децембра и уштеди трупама Моравске I проливање крви у току 12 и 13 децембра при нападима на јако утврђену Липу и Стражу. С друге стране, пробијањем фронта 8 корпуса 11 децембра, Дринска II би имала услова да кратким скоком избије истог дана до мрака на положај код Путине Баре и Пресеке (на друму за с. Мељак) и пресече отступницу деловима 9 дивизије који су бранили положај код с. Степојевца и с. Конатица.
Од колике је штете било задржавање Шумадиске I позива у резерви 11 децембра, види се из овог непријатељског излагања: „Намеру Поћорекову, да држи простор јужно од Београда, осујетили су догађаји још у току ноћи 11/12 децембра. Већ 11 децембра у 21 час пао је ослонац десног крила 21 дивизије (Вел. Поље), који је преко дана био засут артиљериским зрнима, а то је омогућило Србима јуриш на целом фронту. Упад на Градац могао је бити спречен само са највећим напрезањем и уз употребу последњих резерви у борби прса у прса. Са забринутошћу се очекивао нови налет Обреновачког одреда.” А шта би тек било са 21 дивизијом у току 11 децембра, да ју је напала и Шумадиска I позива, може се лако схватити.
г) Напад трупа Одбране Београда на непријатељски положај Крајкова Бара – Липа – Ковиона
Заповешћу команданта Одбране Београда за гоњење 11 децембра наређено је:
– да десна колона (Моравска I) наступа преко Мајдана, к 237, и Гумна (Ивковог Брда) на линију фронта Крајкова Бара – Стража и да по заузећу ове линије продужи наступање преко Изворића, Ћелиске Стране и даље према ситуацији;
– да лева колона (18 пук I позива, батаљон 19 кадровског пука и трупе III позива са Варовничког отсека), под командом пуковника Јована Ивковића, наступа преко Грујинца и с. М. Иванче на фронт Липа – Ковиона, и да по заузећу истог продужи наступање и то јачим снагама у правцу београдског друма, а слабијим од Липе преко с. Врчина и даље;
– да десна побочница (15 пук III позива са 10 топова) наступа са Дрења преко с. Бегаљице и Маторца ка Пандурици и даље, и да на том правцу штити бок десне колоне, одржавајући везу са левим отсеком Браничевског одреда; један батаљон и 2 Дебанжова топа да упути са Дрења преко Бошњакове Ливаде ради заузећа Гроцке и поседања положаја Циганско Брдо – Царева Главица;
– да се општа резерва (15 пук I позива) креће за десном колоном.
За напад на отсек Липа – Ковиона лева колона је упутила две групе: деснокрилну (4 батаљона III позива, 2 станичне чете и 6 Дебанжових топова) са линије Мајдан – к 309 правцем с. М. Пожаревац – с. М. Иванча на део положаја Липа – Пландиште; а левокрилну (18 пук I позива, батаљон 19 кадровског пука и 4 брзометна топа) са Умке преко к 318 и Грујинца на Ковиону. Резерва (1 батаљон III позива и 4 хаубице) кретала се за левим крилом. Деснокрилна, која се без тешкоћа пребацила преко р. Раље, заузела је с. М. Иванчу, али због јаке непријатељске ватре није могла даље напредовати. Левокрилна група, подржана артиљеријом са Грујинца, пребацила се до мрака на леву обалу р. Раље и подишла непријатељским рововима на 700-800 м, где се задржала и почела утврђивати.
На достигнутој линији лева колона, која је имала задатак да привеже непријатеља (104 ландштурмску бригаду) на Ковиони, обуставила је напад и ту преноћила 11/12 децембра, очекујући резултат напада десне колоне, која је требало да изврши главни удар.
Међутим, напад десне колоне (Моравска I) на отсек Крајкова Бара – Стража закаснио је због касног поласка Моравске I позива. Јер, уместо да је чело дивизије избило код с. М. Пожаревца још у 7 часова, оно је ту стигло тек у 9 часова. Поред тога, подилажење Моравске I вршено је у незгодном поретку, са 3 пешадиска пука један за другим (1, 3 и 16), затим сва артиљерија, а за њом 2 пук I позива. Последица тога била је та да артиљерија није тог дана (11 децембра) ни дејствовала, већ је стигла да се пласира на Рајче Брдо тек увече, тако да за све то време није могла подржавати своју пешадију. Први пук I позива био је упућен преко Ивковог Брда на Рајче Брдо тек у 15.30 где је после протеривања 1 непријатељског батаљона (из 58 бригаде 29 дивизије) заноћио очекујући пласирање артиљерије. Трећи пук I позива који је упућен на Стражу (к 292) стигао је до 15.10 на косу звану „Стража” испред Страже (к 292) и ту заноћио пошто Стражу (к 292), због јаке ватре, није успео да заузме. Командант тог пука нетачно је известио да је заузео положај Стража (к 292), а то је створило забуну у команди Одбране Београда и навело њеног команданта да нареди недовољно припремљен напад на Липу, у циљу пробоја непријатељског положаја. Крећући се ка с. Дражњу, 16 пук I позива је заустављен код гробља северно од села, док је 2 пук I позива остао у резерви и заноћио код Ивковог Брда.
Артиљерија је тек у току ноћи 11/12 децембра изишла на Рајче Брдо и ту се пласирала.
Командант десне нападне колоне намеравао је да 12 децембра изврши са 16 пуком I позива обухват Крајкове Баре преко Дугачке Пољане, куда је већ био упутио један батаљон. Међутим, командант Одбране Београда је сматрао да би с обзиром на слабу снагу десне колоне и велики нападни фронт Одбране Београда, такав обухватни маневар био ризичан. Због тога је изменио план напада утолико што је општу резерву упутио у правцу Липе, да изврши пробој непријатељског центра, уместо да наступа за десном колоном, као што је било наређено заповешћу Обр. 787. На измену плана напада утицало је и то што је командант десне колоне известио да је 3 пук I позива заузео Стражу (к 292), која је претстављала јак ослонац за напад у леви бок непријатељске посаде на Липи, и друго што се желело да поступи по препоруци војводе Путника, да се дејствује преко Липе у правцу Мех. Трешње.
Да се не би губило у времену командант Одбране Београда наредио је да општа резерва (15 пук I позива) предузме напад на Липу још те ноћи (11/12 децембра), стим да јој се, поред Дебанжове батерије код с. М. Иванче, прида и брзометна батерија из леве колоне, као и да јој у нападу садејствује 3 пук I позива са Страже (к 292).
Кренувши са Умке (к 281), општа резерва је још те ноћи (11/12 децембра) избила на северозападну ивицу с. М. Иванче, где је затекла брзометну батерију упућену јој из леве колоне, која се одмах пласирала испред села. Када је у 4 часа чело претходнице 15 пука I позива (опште резерве) кренула од с. М. Иванче ка Липи, непријатељ (десно крило 29 дивизије) је ћутао не дајући никаквог знака. Али, када је у 5.20 пришло сасвим близу непријатељским рововима било је дочекано врло јаком пешадиском и митраљеском ватром са Липе, а убрзо затим и са Страже (к 292). Ватра са Страже (к 292) није се очекивала, пошто је трупама било саопштено у заповести да се на њој налази 3 пук I позива. Утом је почела дејствовати и непријатељска артиљерија која је била пласирана у самом стрељачком строју на Липи. Када је командант опште резерве увидео да је извештај о заузећу Страже (к’ 292) нетачан и да је Липа јако поседнута пешадијом, митраљезима и артиљеријом и опасана јаким препрекама обуставио је напад (што му је одобрено) стим да се задржи испред с. М. Иванче, утврди и припреми за поновни напад на Липу, који ће уследити чим буде заузета Стража (к 292).
Десна побочница избила је поподне на Маторац, где се зауставила због јаке артиљериске ватре са монитора и Пандурице, као и због изложености левог бока непријатељском дејству са Крајкове Баре.
Немајући података о непријатељском утврђеном положају Крајкова Бара – Липа – Ковиона (због неупућивања гонећих одреда у току 10 децембра), трупе Одбране Београда су просто налетеле на тај положај без претходног нападног плана. Најпре је у напад упућена Моравска I позива са тежиштем према Крајковој Бари у циљу разбијања непријатељског левог крила и дејства преко с. Врчина ка Авали и с. Белом Потоку, у дубљу позадину не само непријатељских снага на Ковиони, већ и оних које су се налазиле према II и III армији. Потом је план промењен и тежиште напада пребачено на Липу, у циљу пробијања непријатељског положаја Крајкова Бара – Ковиона и да се дејством у правцу Мех. Трешње угрозе бок и позадина непријатељских снага на Ковиони, Равном Гају и Парцанском Вису.
Због неправилног дубоког поретка у току подилажења Крајковој Бари (сви пукови један позади другог), Моравска I позива је изгубила цео 11 децембар у подилажењу. И уместо озбиљног и енергичног дејства учињен је само покушај напада на Стражу (к 292) без артиљериске припреме, који је дао само повода за нетачан извештај о њеном заузећу. Ово је даље имало негативних последица и при нападу опште резерве на Липу, који је извршен без претходне снажне артиљериске припреме, те је она просто налетела на препреке од жице и претрпела неуспех. Да је претходно извршена снажна артиљериска припрема целокупном артиљеријом десне и леве нападне колоне на отсек Липа – Стража (к 292) – к 305 и предузет напад јаким пешадиским снагама (15 и 3 пуковима I позива и 7 пуком III позива), могао се без већих жртава, још у току 11 децембра извршити пробој центра на отсеку Липа – Стража.
Врховна команда је, при издавању директиве Обр. 7949 за опште гоњење, веровала да су Комбиновани и 8 корпус 5 армије у повлачењу ка Београду оставили на линији Крајкова Бара – Ковиона – Парцански Вис – с. Губеревац – Пајшума – Велико Поље само заштитнице, а да ће главним снагама заузети положаје ближе Београду за његову упорну одбрану. Међутим, борбе Комбиноване дивизије испред с. Степојевца, Обреновачког одреда код Великог Поља, Таламбаса Пајшуме, Тимочке I позива око заузимања Граца и борбе трупа Одбране Београда испред Ковионе, Липе и Страже, које су вођене у току 11 децембра, показале су да се на линији Крајкова Бара – Ковиона – с. Степојевац налазе развијене главнине дивизија Комбинованог и 8 корпуса, а не само њихове заштитнице. Пред тако промењеном ситуацијом, а у жељи да убрза пад непријатељских положаја, на којима он свакако жели да створи што дуже време за јаче утврђивање Београда и привлачење појачања, Врховна команда је издала у 19.40 команданту I армије наређење Обр. 8000 за упућивање наближе деснокрилне дивизије III армији.
Незадовољна резултатима рада II и III армије и Одбране Београда у току 11 децембра, Врховна команда је у 19.30 издала њиховим командантима наређење Обр. 7999 ове садржине: „Према садашњој ситуацији потребно је, да вашу нападну акцију убрзате што је могуће више, те да се непријатељу не да времена да Београд добро утврди и да не привуче појачање. У противном требаће нам много жртава и времена да Београд заузмемо, и сем овога могу се и прилике променити на нашу штету.”
На убрзање напада Врховну команду су гонили и спољни моменти. У то време су се догађаји на главном Галициском војишту развијали неповољно по Русе, који су се налазили у повлачењу. Бугарска, која се од напада на Србију уздржавала само из страха од руске победе, могла је сада имати одрешене руке и напасти Србију. Да би парирао такву опасност, војвода Путник је желео да се заостале аустроугарске снаге што пре пребаце преко Саве и овлада Београдом, како би имао одрешене руке према Бугарима.