Извор: Источно питање, Васиљ Поповић

Борбе Турске с Пољском и Перзијом у првој половини 17. века

У шеснаестом веку живела је Турска с Пољском углавном у мирним суседским односима. Пољска није могла због своје све веће унутрашње растројености и из страха од Русије и од Татара да помишља на непријатељства према Турској, а Порта, опет, није налазила рачуна да тера Пољску у табор својих непријатеља Хабсбурговаца. Тако су спорна погранична питања између Пољске и Турске решавана мирним путем, који је још олакшан великим пољским даровима султану. Пољска се осигуравала и од татарских упада годишњим данком, који је давала татарском хану. Тако се могла одржавати и двострука сувереност: пољска и турска у Молдавској. Порта је утицала и на избор краљева у Пољској.

Због заузетости у Азији обновила је Порта с Пољском 1607. капитулације о миру на равној нози и с повољним условима за Пољску. Али упади Козака у Турску и Татара у Пољску и мешање Пољске у постављање војвода у Молдавској давали су и даље повод за сукобе између Турске и Пољске. То доведе и до рата, у којем султан Осман II с неуреденом војском и артилеријом није могао да победи Пољаке него је склопио мир у Хотину (1621). Тако се Турска показала немоћна и према Пољској, коју је дотле сма­трала готово својом вазалном државом. Своју замисао да покуша да реформира војску, платио је султан Осман гла­вом у побуни јаничара и спахија, помогнутих улемама. Самовољу јаничара и сепаратистичке тежње провинцијских намесника сузбио је Мурат IV (1623-1640) крвавим прогонима јаничара.

Једно време претрпела је Турска неуспехе и према Перзији. Шах Абас I Велики (1586-1628) преотео јој је поново Багдад, али га је његов наследник изгубио 1638. Персија је губила све више значење за самошталну спољашну акцију и кад су избиле борбе око престола после престанка владе Сефијевића (1722) почеле су Русија и Турска да деле перзијско подручје западно од Каспијског мора.

Док је Мурат IV тражио ратну славу у рату с Персијанцима и нашао је у ослобођењу Багдада 1638, подузели су његови наследници Ибрахим I и Мехмед IV (1648-1687) опет верске ратове против хришћанских сила.

Нова турска офанзива против појединих хришћанских сила 1645-1683.

Порта је отворила рат с Млецима, који су некад поклонима и понижавањем, а некад и енергичним ставом знали да од 1573. године кроз седам деценија одрже мир са суседном Царевином, који им је био потребан. У Цариграду је превладала ратна странка, ојачана победом у Персији и испуњена надања на успех због заузетости хришћанских држава у тридесетогодишњем рату. Порта је подузела припреме и отворила рат против млетачког Крита, који је трајао четвртину столећа (1645-1669). Овај млетачки посед усред турског подручја у Леванту и незадовољство хришћанског становништва на Криту с католичком млетачком управом свраћали су лако освајачке турске погледе на ту страну.

Већ при првом нападу и освојењу Канее, пре објаве рата, одржавали су Грци издајничке везе с Турцима. Узалуд су настојали Млечани с помоћу папе да покрену Француску, Холандију, Пољску и малтешке витезове на крсташки рат. Више су успеха имали Млечани, помогнути добро ускоцима, у пограничним борбама у Далмацији, где су освојили јаку пограничну тврђаву Клис (1648). И Црногорци и Арбанаси бунили су се и помагали Млечане. Ови су и на мору притеснили Турке. Млечани, ипак, нису могли да прикупе довољно снаге за одлучан успех на Криту. Они су, додуше, добили помоћ од француског племства, које је завршетком шпанског рата (1659) остало без ратног занимања. И млади славољубиви краљ Луј XIV хтео је као и његов министар Мазарен да помогне Млечане, да и на истоку потисне Хаб­сбурговце у позадину и да популарном борбом против Турака прошири свој утицај у средњој Европи. Али, нити је племићке крсташе задовољила невитешка борба око тврдаве нити су Млечанима они могли много користити на Криту (1660).

Велику промену набоље донели су везири из породице Цуприлића (Кеприли) у времену између 1661. и 1710. Уз велике везире подигао се јако утицај великих драгомана (тумача) Портиних (Панајотаки, Маврокордати), који су били Грци. Под Ћуприлићем подузе Турска последњу велику офанзиву против хришћанске Европе. Због Ердеља, над ко­јим је и Аустрија и Турска присвајала врховну власт, дође до рата 1663-1664. Цар је морао да прими помоћ Рајнског савеза па с тим заједно и нежељену помоћ члана тога савеза Француске. Због тога је пожурио да склопи неповољан мир у Вашвару, премда је успео да победи Турке.

После тога повољног мира напрегну Порта све силе те доврши освојање острва Крита. Млецима су остале на Криту само три тврђаве.

Наскоро се због Украјине заратила Турска најпре с Пољском (1672-1676), а затим с Русијом (1677-1681). У рату с Пољском одржала је велики део Подолије и Украјине и тим постигла најдаље границе према северу.

Али, Русија јој је отргла највећи део Украјине и осигурала трговање руских трговаца по Црном мору и слободно путовање хаџија у Јерусалим.