Колубарска битка је била изненађење за Поћорека. Кад се нашао пред Колубаром, Поћорек није био свестан да је већ започео Колубарску битку. Обманут извештајима аустроугарског војног изасланика у Софији и заробљених српских војника, да се српска војска налази у пуном повлачењу ка Крагујевцу и да је на Колубари оставила само заштитнице, Поћорек не ствара план за Колубарску битку. Уместо ангажовања целокупних снага у бици, он наређује 5 армији и 13 корпусу 6 армије да протерају српске заштитнице са висова на десној обали Колубаре, у циљу обезбеђења железничке пруге Обреновац – Ваљево, а главној снази 6 армије (15 и 16 корпусу) даје одмор код Ваљева. Тако је он са подељеним снагама налетео на главне српске снаге и започео 16 новембра Колубарску битку без плана.
Тек 22 новембра, по доласку у Ковиљачу и после ангажовања 15 и 16 корпуса, када је дознао о јаком српском отпору на целом фронту дуж десних обала Колубаре и Љига и линије Сувоборска греда – Маљен, Поћореку је постало јасно да пред собом има главне српске снаге, а не само њихове заштитнице.
Поћорекови планови нису се увек потпуно прилагођавали ситуацији. Пошто је био принуђен да прими битку под врло тешким условима снабдевања, и то против главних српских снага, заштићених мочварним долинама набујале Колубаре и Љига и наслоњених на јаку сувоборско – маљенску греду, Поћорек је намеравао да енергичним наступањем 15 и 13 корпуса са југа, а ојачаном 7 дивизијом Комбинованог корпуса са севера, изврши двострани обухват српских снага које се упорно држе на положајима код Лазаревца. Тиме би се, по његовом мишљењу, најбрже ослободила железничка пруга Обреновац – Ваљево и отворио правац Лазаревац – Аранђеловац. За то време је 16 корпус имао задатак да обезбеђује десни бок 15 корпуса наступајући главном снагом општим правцем ка Г. Милановцу, а 18 дивизијом ка Косјерићу. Пруга Обреновац – Ваљево је најзад ослобођена, али не сложеним маневром 15 и 13 корпуса и 7 дивизије Комбинованог корпуса, већ успешним дејством 16 корпуса против већ исцрпене I српске армије. Њено повлачење са Сувоборске греде ка положајима испред Г. Милановца изазвало је повлачење и осталих српских армија (са десне обале Љига и Колубаре), а у вези с тим и напуштање одбране Београда.
Међутим, уместо да је, по збацивању I српске армије са Сувоборске греде, предузео 29 новембра енергично гоњење 16 корпусом (ојачаним 1 дивизијом 15 корпуса) у правцу Г. Милановца, Поћорек ствара сложен и врло ризичан план рокирања 13 корпуса ка северу и 5 армије ка североистоку и пребацивања њеног Комбинованог корпуса на београдски правац. За то време даје се одмор 15 и 16 корпусу. Планиран је двострани обухватни напад, и то: Комбинованим корпусом са севера против српског десног крила, а 16 корпусом преко Г. Милановца ка Крагујевцу у леви бок и позадину српског одбранбеног фронта. При томе је 13 корпус имао да помаже напад 5 армије, а 15-ти да привеже снаге пред својим делом фронта (III српску армију). Овим стратегиским клештима требало је стегнути и уништити српску војску распоређену на положајима испред Аранђеловца, Рудника и Г. Милановца.
Међутим, у току рокирања 5 армије Поћорек је био изненађен преласком српске војске у општу противофанзиву, која је за 2 1/2 дана довела до слома 16 корпуса, а убрзо затим и до растројства целе 6 армије и њеног повлачења. Пошто није имао стратегиске резерве да подржи сломљено десно крило и да спречи растројство 6 армије, Поћорек је сву наду полагао у нападни маневар Комбинованог корпуса против слабог српског десног крила на космајско-варовничком положају. Он је веровао да ће се разбијањем тога крила парирати сви успеси српског левог крила (I армија). Стога, уместо да прекине битку и приступи повлачењу целе Балканске војске, Поћорек је остао и даље упоран у тражењу победе 5 армијом, а нарочито њеним Комбинованим корпусом. Међутим, упорност Поћорекова у спровођењу овог трећег плана и онда када за то није било услова довела је Балканску војску до дефинитивног слома.
Прилагођавање српске Врховне команде ситуацији. Иако је имао намеру да српску војску задржава што ближе северозападном граничном фронту, да би сачувао што више простора и добио у времену док Руси не извојују победу на Галициском фронту и док не пристигне артиљериска муниција из Француске, војвода Путник је силом прилика – због попуштања I армије – био принуђен на постепено повлачење српске војске ка ваљевским положајима. Међутим, српске армије су се морале ускоро и одатле повући на десну обалу Колубаре и Љига и линију Медник – Баћинац – Маљен.
План за Колубарску битку био је: упочетку дефанзива, касније када се непријатељ исцрпе, а сопствене снаге освеже и попуне људством и артиљериском муницијом, прелазак у противофанзиву са циљем да се непријатељ туче и избаци из Србије.
Дефанзивни период плана испуњавају борбе вођене у току уводне и одбранбене фазе Колубарске битке.
У току овог периода непријатељ се, истина, трошио у савлађивању набујале Колубаре и Љига при нападу на положаје II и III армије, а нарочито при ломљењу озбиљног отпора на положајима код с. Конатица и испред Човке али је, с друге стране, постигао успех против српске I армије, коју је брзо одбацио са положаја Баћинца и Руде на Сувоборску греду.
Иако је, да би олакшао тешку ситуацију I армије, војвода Путник наредио припреме за прелаз у противофанзиву II и III армије и главних снага Ужичке војске (Шумадиска II) још у почетку одбранбене фазе Колубарске битке, до остварења ове прерано наређене противофанзиве није дошло. Поћорек је већ био увео све снаге у напад и убрзо овладао најпре Маљеном (24 новембра) а потом и Човком (25 новембра) и јако притеснио I армију која је, по губитку Маљена, морала повити своје лево крило на Вабину Главу. Ускоро је овладао целом Сувоборском гредом.
Међутим, благодарећи застоју у гоњењу после овлађивања Сувоборском гредом и рокирању 5 армије и 13 корпуса 6 армије, српска војска је на новој одбранбеној линији: Варовница – Ваган – с. Белановица – Мотика и положају испред Г. Милановца и Чачка искористила тродневни одмор за попуну људством, храном и осталим потребама (нарочито артиљериском муницијом). Ношен стално мишљу за прелаз у против- офанзиву, војвода Путник је, чим је добио податке о тешком стању непријатеља, осетио да је наступио „прави час” када треба преотети иницијативу и наређује (2 децембра) да се 3 децембра пређе у општу противофанзиву. Његова је нападна идеја била: да I армијом изврши тактички пробој непријатељског фронта у правцу Сувоборске греде, а потом да дејством општим правцем Сувобор – Ваљево, у позадину осталих Поћорекових снага притиснутих с фронта II и III армије и Ужичке војске, тај тактички пробој прошири у оперативни. И командант I армије, генерал Мишић је, независно од војводе Путника, сматрао да је наступио „прави час” преласка у напад, те је самоиницијативно то и наредио својој армији 2 децембра.
Противофанзива српске војске спада у ретке историске примере успешног преотимања иницијативе непријатељу у последњем моменту. Она је и са психолошке стране ретка појава у историји ратова – брз преображај преморене и скоро растројене војске и њено снажно бацање у незадрживи противудар.
Способност српске војске и њеног командовања испољила се и приликом хитног пребацивања снага са колубарског на београдски правац у циљу парирања дејства Комбинованог корпуса у десни бок и позадину српског фронта. Путникова основна идеја маневра била је: главном снагом довршити растројство 6 армије, а потом се окренути против усамљене 5 армије и тући је подвојено. Она је имала две фазе: прву од 6 до 9 децембра, од сувоборског пробоја до пребацивања 6 армије на леву обалу Колубаре и, другу, од 10 до 15 децембра – фазу гоњења ка Шапцу и Веограду. План војводе Путника за прву фазу био је: после сувоборског пробоја гоњењем растројити 6 армију, а за то време најпотребнијим делом снаге са фронта II армије ојачати трупе Одбране Београда, ради одбране космајско – варовничког положаја и спречавања непријатељског маневра у десни бок и позадину српске војске. План за другу фазу био је: I армијом продужити гоњење растројене 6 армије ка Сави и Дрини, а главном снагом – II и III армијом и Одбраном Београда – извршити удар на усамљену 5 армију, потући је и гонити ка Београду.
Овај маневар по унутрашњим правцима, изведен одлучно и брзо, одраз је – поред способности српског војника – још и високих командантских способности војводе Путника. Оне су осведочене још при извођењу овако сложених маневара у Церској операцији.