Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Досељеници се по правилу прилагођавају начинима и обичајима старинаца или врло старих досељеника, који су се већ прилагодили географској и социјалној средини и не разликују се од старинаца. Досељеници су имали само да се користе њиховим искуством. Старинци, који се осећају код своје куће и сматрају себе за нешто боље или више од досељеника, очекују и од ових да их тако сматрају и да се прилагоде њиховим начинима и обичајима. Али ако је старинаца много мање, они се, после отпора, често врло снажног, почну на крају крајева управљати по многобројнијим досељеницима; ипак се домаћи утицај и тада јако осећа, јер се досељеници, подлежући утицају географске средине, већ тиме у многоме изједначе са домаћим становништвом; ово у осталом, и ако се прилагоди досељеницима, изврши над њима знатан социјални и етнички утицај.

Досељеници имитирају старинце и постепено примају њихову ношњу, дијалекат (мењајући га при свем том), обичаје, начин понашања и празноверице, напуштајући многе од својих, не без икаквог остатка. Они имају често своје заштитнике; неки старинац или неки стари досељеник (овај последњи је обично њихов земљак или рођак из исте или блиске области) заузимају се за досељеника, објашњавају осталим његове особине, навике и поступке, поучавају придошлицу, упућују га и успевају да га остали приме као себи равнога. Старинци више воле досељенике који су скромни, вредни, мирни, а треба им много времена да се навикну на оне досељенике који имају психичке особине знатно различне од њихових. Такав је, на пр. случај са досељеницима из старе Црне Горе. Они се одликују врло развијеним поносом и осетљивошћу, великим самопоуздањем, и свој начин осећања и мишљења напуштају тек после дугих распри и сукоба. Досељеници који због својих особина нису успели да буду у сагласности са старинцима, принуђени су да се селе у друго село или у другу област. У сваком случају, и нови и најпогоднији досељеници су тек после извесног времена добијали право да буду на равној нози са старинцима.

Олакшавају прилагођивање извесни људи или породице које се одликују разборитошћу, добротом и непрекорним владањем. Они уживају велики углед код других сељака, који од њих у тешким приликама траже помоћи и савета.

У неким областима их интимно и као сроднички зову „наши”. Најупорнији дошљаци не могу а да се на крају крајева не потчине утицају ових људи и породица; они се уз њих често прибију и постепено преиначавају и најизразитије своје особине.

Док се досељеници не прилагоде, исмевају се њихове навике; њихов начин рада и њихово понашање дају повода подругивању и често им се издену надимци који обележавају њихове особине. Подсмех и критиковање има извесног утицаја на досељенике. И ако је тиме прилагођивање убрзано, и такве главне особине ишчезавају кашто тек после више генерација, и мада су ублажене, сељаци их још запажају или јасно осећају.

Врло интересантни процеси прилагођивања збили су се у варошима и варошицама Србије у току XIX века. У варошима које су постојале у турско доба, ретко су се у прво време после ослобођења насељавали сељаци из непосредне околине, већ махом избеглице из вароши које су остале под Турском, кашто и сељаци. Стекло се становништво разноврсног порекла и разних особина. Настало је врење и узрујаност, јер је сваки догађај изазивао сударе супротности. То се стишало или узело блажије облике тек последњих деценија, пошто је прилагођивање било извршено и нарочито кад је сеоско становништво из околине преплавило вароши. На тај су начин у свима варошима превладале особине локалног или регионалног типа. Ја се сећам таквих процеса прилагођивања, који су се збили у Лозници, у Јадру.

После ослобођења Јадра и Рађевине и одласка Турака, у Лозници, плодне околине и живом трговачком месту на граници Босне, било је доста Срба чаршинлија, махом старином из Јадра и из Босне. С тим старинцима и старим досељеницима биле су се стопиле досељеничке породице из Дробњака, од Пиве и од Никшићске Жупе, постепено досељаване у току XVIII века. Населиле су се и неколике занатлијске и поповске породице „из прека”. Било је имућнијих трговаца који су слали децу на школовање у Темишвар, и то већ између 1833. и 1840. године. Био се до извесне мере усталио један нормалан начин живота. Али се од 1835.–1836. год. почну у Лозницу стицати знатне масе досељеника, најпре из босанске Крајине (1836. г. 106 кућа), доцније из Црне Горе, поглавито Пјешивци и Бјелопавлићи, затим из Босне. Постану два нова краја вароши: Крајишници и Црногора, а остали досељеници се распу по чаршији. Било их више него старинаца и старих досељеника. Настаје прилагођивање, које је још трајало седамдесетих и осамдесетих година XIX века, и тога се времена сећам. Лозница је била једна од најузрујанијих вароши у Србији: многи се свађали, парничили, честе туче. Најмањи повод раздвајао је варош у непријатељске таборе. У крајеве љутих Крајишника и Црногору мајке из страха нису децу пуштале. Страсна и сурова партијска и династичка борба. При изборима је онај побеђивао који задобије и поведе Крајишнике и Црногору, а ови су то схватали као четничку борбу, и пред њима, готовим на бој, остали су се повлачили. Обичаји и навике су се били измешали. Старинске породице су једва држале свој ниво и начин живота пред навалом сирових досељеника. Старинци и стари досељеници су се били навикли на екавски говор и ако су још доста речи ијекавски изговарали; жене неких досељеника из јадранских села Бадање и Сипуље говориле су неке речи још икавским. Међутим Крајишници и Црногорци су и између 1870. и 1880. год. остали ијекавци, а нарочито се осећао акценат Староцрногораца, Пјешиваца; тај акценат, у вези са њиховом тежњом за хваљењем и ласкањем, старинци нису подносили и подсмевали су им се.

Баш сударом ових разноврсности и супротности вршило се изједначивање и прилагођивање. Осим тога су у том процесу нарочиту улогу имале неке пивљанске и стариначке породице. Пивљани су стари досељеници. Припадали су неким угледнијим породицама из Пиве. Сви су били имућни, имали земље, коју су давали „под аренду”. Сами су мало радили, али су умели „располагати”, како се онда говорило: свет се чудио њиховој вештини да с мало рада врло добро живе. Није код њих било разметања јунаштвом и хвалисавости, а имали су неке боље тежње и неку врсту отмености; осим тога оштар понос и начин понашања који је уливао респект и старинцима. Ретко су се с ким спријатељили, а били су верни пријатељи на које се могло и у најтежим приликама ослонити, а ове су онда у Лозници биле честе. Због тих особина и као стари досељеници били су се у многоме изједначили и везали са старинцима. А Пивљани су се најпре нашли и са новим досељеницима, са Црногорцима и Крајишницима, који су се око њих почели окупљати, и посредовали су између тих досељеника и старинаца. Уз то су се сиромашне крајишничке породице прибијале уз имућније варошке породице, Црногорци само уз најугледније и уз проту и попа, док су Крајишници остали више сељаци и сродили се са сељацима из села око Лознице. У ово доба су била ретка укрштања женидбом и удадбом између досељеника и старијег лозничког становништва, а поједини такви случајеви су изазивали чуђење. Прилагођивање је дакле било само у неколико одмакло. После 1890. год. почну се у све већем броју насељавати подрински сељаци, највише из Јадра, пошто претходно купе кућу и имање или од шегрта постану занатлије и газде, и сада не само да превлађују, већ су већина најимућнијих породица у Лозници пореклом из Јадра. Место ранијег процеса, да варош расте досељавањем готово егзотичних породица, из даљине, настао је природан процес: у Лозници је превладало становништво досељено из најближе околине, које се, осим сељачког начина живота и рада, једва чиме разликовало од варошана. Настаје брз процес прилагођивања и изједначивања. Интересантно је да су се при томе многе крајишничке и црногорске породице разишле из Лознице по јадарским селима. Сада се једва осећају особине заосталих Крајишника и Црногораца. Превладао је екавски дијалекат, који је већ у велико и у Јадар продро. Варош је добила свој прави локални или регионални тип.

Кад се проучавају знатне породице, кроз генерације, опази се како се оне психички мењају, и то је од утицаја на карактер етничких група. Имају или немају пред собом веће угледе. У једној породици кашто се изненада појављују један или више чланова са врло израженим, понекад готово новим психичким особинама, или бар са тако изузетним особинама, да изгледа као да немају никакве везе са својим претцима и потомцима. Као да неке психичке особине постоје у породицама у латентном стању или у стању инкубације, и развијају се на један или други начин тек под утицајем спољних прилика. У сваком крају има таквих примера. Такав је на пр. случај са породицом Грбовића, која се у другој половини XVIII века доселила из Никшићке Жупе у околину Ваљева (село Мратишић). Почетком XIX века из ове породице су изашле две војводе од велике моралне вредности; затим као да се успавала, па је опет почела давати истакнуте људе. Слични прекиди знатних особина виде се и у историјским породицама Ненадовића и Бирчанина, који живе у истој области.

Утицај јаких личности види се особито у групама племенске организације. Тако се и у последње време могао запазити велики морални утицај који је имао Марко Миљанов, јуначка и отмена личност, на племе Куче у Црној Гори. Чак и после смрти био је углед племену, које је због тога добило неколико солидних црта у карактеру и заслужено уважење.

Разне државне организације, њихове разноврсне установе, историјски и политички догађаји који су се у њима одиграли и, у опште, њихов дух, утицали су на досељенике; ови су утицаји, сасвим природно, били различни у Шумадији, у Далмацији и у другим јужнословенским земљама Аустро-Угарске.

Начини прилагођивања су, дакле, пуни перипетија, врло занимљиви, и остављајући на страну даље примере, из досадашњег искуства можемо ово извести:

– процес прилагођивања зависи од броја старинаца и од њихове асимилационе способности; и кад је мањи број старинаца него досељеника, они често наметну своје особине и навике досељеницима, због напред поменутих узрока;

– прилагођивање према старинцима се лакше и потпуније изврши кад су досељеници долазили постепено и у мањим групама;

– даље, начин прилагођивања зависи од броја досељеника и њихових особина, које су различне према земљама матицама из којих су дошли;

– степен до кога су се прилагодили досељеници зависи од доба колонизације или времена, које су досељеници провели у земљи колонизације;

– затим од веће или мање удаљености између земље матице и области колонизације; и велике групе досељеника, кад оду далеко од земље матице, тако да остану без веза са њом, пре изгубе своје карактеристичне особине и прилагоде се старинцима.

Способност прилагођивања разних досељеничких група

Досељеници из разних области прилагођавају се брже или спорије, потпуније или мање потпуно. Несумњиво има етнички коефицијенат по коме се мењају брзина и дубина асимилације разних етничких група.

У Србији је извршен огроман процес етничког и социјалног прилагођивања између старинаца и досељеника, затим између досељеника пореклом из разних крајева. Наши старинци подринске, ваљевске и старовлашке области одликовали су се једним старим, сталоженим патријархалним режимом, у коме је било много остатака и трагова немањићске цивилизације и црквених утицаја. Они су најбоље формирали оне велике типске задруге, особите питомине, чврсте организације, високог патријархалног морала. Стари мотиви у орнаментици ових старинаца исти су као на Косову и у Метохији. То старо становништво је од краја XVIII века било преплављено динарским досељеницима, сировим сточарима, велике животне енергије. Дуго је било трења између та два слоја становништва, док досељеници нису надвладали. И занимљиво је забележити, да на пример подрински старинци дуго нису закључивали бракове са досељеним породицама. А у ниској Шумадији и у торлачким селима око Београда, динарски досељеници су се дуго уздржавали да улазе у бракове са досељеним торлачким становништвом.

Досељеници косовско-метохијске струје прилагодили су се врло брзо: Косовци, који у Шумадији у опште узевши представљају старе досељенике из XVI до XVIII века, потпуно су се асимиловали са старинцима, јер су се мало разликовали од њих и било их је мање него доцније досељених динарских планинаца. Ови су се Косовци и Скадрани у Подрињу толико изједначили са старинцима, да су образовали целину која је као таква утицала на динарске досељенике.

Досељеници вардарске струје одликују се нарочитим способностима за прилагођивањем. Они се труде, више него сви други, да се угледају на старинце и динарске досељенике, и врло се брзо асимилују. Од својих особина дуго задржавају неке психичке црте и неколике дијалекатске особине, нарочито акценат; прва досељена генерација не може потпуно да се ослободи извесних чифчијских навика: крајње обазривости, притворства и тврдичлука. У ниској Шумадији има досељеника од Велеса и Битоља, па и од Катранице и Граматика, близу Олимпа. Дошли су пре 90–100 година, и судећи по спољашности њихових потомака, по занимању и начину живота, данас их је тешко разликовати од Шумадинаца. Али због раније споменутих психичких особина, које се ипак одржавају, динарски досељеници их зову Цинцарима или Цинцаревићима, што готово значи тврдице. Стари досељеници од Тетова и из горњег Вардара, који су се населили источно од Јастрепца, психички су се потпуно асимиловали. Нема никакве приметне разлике између њих и старог становништва. Само неколико стараца знали су (пре две деценије) да су се њихови дедови доселили од Тетова. Собом су донели и једну врсту јабуке, тетовка, које нема ни у једној другој области моравске Србије.

Спорије је прилагођивање Шопа или Торлака. У северној Србији сам проматрао две веће шопске групе, једну у сливу Лепенице, у близини Крагујевца (Сипић, Црни Као и др.), другу у околини Београда (Мокри Луг, Раковица, Бањица итд.). Они су се овде населили у почетку XIX века и најдуже су очували свој дијалекат, као и женску ношњу и неке обичаје. И сада, после више од сто година како су се населили, могу се на неким појединцима запазити извесне психичке црте, карактеристичне за Шопове, и извесни торлачки начини.

Најотпорније је становништво из карсне или старе Црне Горе, из Катунске, Ријечке, Љешанске нахије и Црмнице, док се становништво Брда и црногорске Херцеговине брже прилагођава. Становници карсне Црне Горе, као што је поменуто, нису се могли брзо навићи на земљорадњу. Пошто нису умели да гаје говеда, продавали су их да би купили козе и овце. Дуго су очували своје живописно одело и ако га је било врло тешко набављати. У Шумадији још и данас има црногорских породица које зову струкарима, због струке, коју су дуго носили.

С муком и тешко напуштају своје погледе и племенске обичаје. Нарочито дуго нису умели одвојити личну одговорност од колективне. Ако су старинци или власти учинили што њиховим саплеменицима, што они сматрају као неправду, држали су, да су они, Црногорци, чланови једнога племена или братства, дужни то поправити или осветити. Мислили су да им је одговорна породица, чак и чиновници. Ово је био повод сукобима. Други од узрока били су њихова поноситост, тежња за угледом и јака жеља да их њихови суграђани хвале. Тек у другој генерацији прилагођивање је било потпуније, и они губе од оних својих старих особина, које се нису слагале са новом друштвеном средином. Као да је прилагођивање било брже и потпуније за време турске владавине него после стварања српске државе, чије су им нове установе и уредбе сметале. Али, једанпут навикнути на занимања нове средине, црногорски досељеници су у другом правцу развијали своје карактерне особине: преиначиле су се у жељу да буду богати, да им је задруга најбоље уређена и углед за остале, да имају земљу најбоље обрађену итд. А пошто су увидели да се у новој друштвеној средини не цени само јунаштво већ исто тако знање, врло су се трудили да децу школују. Употребили су на послове сву латентну енергију сточара. Утврдио сам да велики број давно досељених црногорских породица спада међу најбогатије и највише цењене у разним крајевима Шумадије. Старином су из Црне Горе знатан број војвода из Првога Устанка, угледних сељака и високих чиновника. Шумадинци црногорског порекла често имају аутократских тежња, добро познату особину војводских и главарских породица; председници општина и чиновници, који су јако нагињали аутократским навикама, били су махом чланови старо-црногорских породица.

У Србији се можда најбоље може проматрати преиначавање Црногораца у поменутом Петровом Селу на Мирочу, изнад Ђердапа, у углу Дунава између Доњег Милановца и неготинске Крајине. Насељено је око половине XIX века искључно Катуњанима, међу којима је највише Чевљана; њима су доцније придолазили други од истих племена, дакле Црногорци с најоштрије израженим особинама и најотпорнији. Има их сада 700–800 кућа, од којих мали део живи у селу збијеног типа, а већи део по салашима. Око њих је поглавито влашко становништво. Толико се осећају, да Власи из Румуније, показујући на овај крај Србије, зову га Црна Гора. То су пре досељења Катуњана биле пусте и скоро непроходне шуме које су они искрчили и учинили културном дивљу природу. Сада је то један од најлепших и најимућнијих крајева Србије. На све стране се виде велике њиве и ливаде, нарочито око салаша, а између њих упитомљене шуме. На свакој плећатој коси угледају се лепе велике куће и зграде досељених Катуњана, окружене пространим имањима, те кашто изгледају као властелински двори. Сва околина једногласно тврди да нико није вреднији од ових Катуњана Петрова Села. Готово су сви доброга стања, а има их врло имућних. Посматрач се изненади, видећи шта све раде и шта све износе на продају њихове жене и девојке на малене пијаце дунавских вароши, а преносе и у Румунију, почевши од јагода (у маси) и плетених корпица до ручних женских радова. Знатан извоз стоке и жита.

Тако је исто поглавито из Црне Горе (у ширем смислу) насељен стари црногорски срез око Косјерића у ужичком округу. И овде је извршена трансформација слична оној на Мирочу, и ако старија, поглавито при крају XVIII и у првој половини XIX века.

Има и сада великих задруга и домаћина, који су са поносом, достојанством и честитошћу умели сјединити велики рад и знатне тековине.

Интересантно је упоредити са становништвом карсне Црне Горе становништво које се најбрже асимилује, превазилазећи у том погледу кашто чак и вардарске и косовске досељенике. То је становништво области средњих висина или оно које станује у близини старих трговачких центара или у близини старих трговачких путева. Њихова земља, и ако није без средстава за живот, није богата и није таква да би у њој способни и устаоци имали довољно поља за акцију. Исељавају се да би се обогатили, и баве се у почетку разним пословима док не нађу најдоноснији, и брзо се и потпуно навикавају на нову социјалну средину.

Херцеговци из карсне Херцеговине, из околине Требиња, из Шума и Површи, који станују на старом трговачком путу из Дубровника у унутрашњост Полуострва, одликују се од околног динарског становништва врло развијеним даром за трговину. Супротно осталом становништву своје околине, које није ценило богатство већ јунаштво и чојство, ови су Херцеговци сматрали сиромаштво за срамоту. Исељавају се у све крајеве где сазнају да може бити велике зараде. Док су се у завичају бавили виноградарством, гајењем дувана па и сточарством, у областима колонизације мењају занимање и готово су искључиво трговци, често велики трговци. У њиховим је рукама један део трговине у Далмацији, у Босни и у Србији, нарочито у Београду; да би боље напредовали брзо приме обичаје и погледе нове друштвене средине.

Ужичани се стално спуштају у ниже и плодније области Подриња и Шумадије, где се баве с почетка ситним пословима и потпуно се сроде са новом средином коју интересују и развесељавају њихови друкчији начини и навике; последњих десетина година су се појавили у великом броју на трговачким путевима ових области и у варошима (Лозница, Ваљево, Шабац, Београд итд.) као механџије, продавци „ужичких производа”, бакали, ситничари, и у селима где су по каткад стекли угледа и велика имања.

Слично је са становништвом Копривштице у Средњој Гори у Бугарској. Још пре ослобођења Бугарске они су силазили у вароши маричког слива, а као трговци са стоком и сточарским производима, обишли су целу источну половину Балканског Полуострва. После ослобођења, и пошто су се Турци и Грци иселили, они су се настанили у великом броју вароши (Златица, Пирдоп, Казанлик, Стара и Нова Загора, Пловдив итд) и потпуно се навикли на нов начин живота и рада. Прилагодљиви су као наши Ужичани.

Врло је интересантан случај са Осаћанима, из области Осата на левој обали Дрине у Босни. Готово се сви баве грађењем кућа. Растурени по Шумадији и по Босни, они су зидали сељачке куће, познате осаћанке. Многи су се настанили у области, и мењајући занимање постали су земљорадници или трговци са стоком и шљивама. Још у првој генерацији се прилагоде новој социјалној средини. И ако врло активни до четрдесетих година, обазриви су у пословима и предузећима; по правилу отроме после тих година. По тим особинама се ипак разликују од осталих у својој средини.

Од Арбанаса су те врсте становници Ђаковице у Метохији. Њих има не само на Косову и у Санџаку, већ и у варошима централног Балканског Полуострва, чак и у сереској и драмској котлини, као трговаца, ханџија, предузимача, великих поседника.

Етнобиолошки процеси

Особито су важни етнобиолошки процеси који су последица укрштања браковима између старинаца и досељеника и између досељеника из разних крајева. Вршили су се на целој метанастазичкој области, највише у оним трима земљама најмногобројнијих досељеника: моравска Србија, Далмација, Славонија. Као што је наговештено, укрштање браковима је споро ишло у првој генерацији досељеника, нарочито где су се они јаче једни од других разликовали, као на пример Црногорци и Шопови. Али да нестане тога отпора на томе раде неке најдубље црте људске природе: лепа и здрава девојка, личан младић, тежња старијих да им „лоза” буде напредна; уз то одмиче социјално прилагођивање и навикавање досељеника једних на друге. У другој генерацији често ишчили она одбојност између досељеника из разних крајева, и бракови се закључују махом без препрека. Услед тога настаје нека врста биолошког изједначивања: становништво се физички или антрополошки почне стапати и извесне психичке особине, којима су се извесни досељеници одликовали, јаве се у многим породицама без обзира на порекло. На тај начин укрштање највише допринесе формирању новог физичког и психичког типа, онде где су измешани старинци и досељеници из разних земаља; нестане старог покрајинског или историјског народног типа и образује се нов етнички амалшм. А како је учешће појединих струја насељавања различно у разним областима, то се већ услед тога у њима стварају друкчији регионални типови становништва. Чини ми се, према досадањем искуству, да су ти регионални типови разноврснијих особина што је било више укрштања између старинаца и нашег становништва досељеног из разних крајева. Колико је то било разноврсно у источној Шумадији и у Морави, где су се старинци укрштали са досељеницима динарске, косовско-метохијске, вардарске и шопске струје, и ови међу собом!

Етнобиолошким процесима се наспорава и етничко и социјално прилагођивање, нарочито у патријархалном друштву, јер породице разног порекла, ступивши у родбинске везе приближе се, поштују се и угледају једне на друге. Из тога, и угледањем на поједине јаке личности, људе и жене, узму се у извесној области нарочито ценити једне или друге особине, начини понашања и поступања, и цело се становништво почне у томе правцу формирати.

Даље, у патријархалном друштву су се бракови склапали правим одабирањем. Родитељи су имали велики утицај у избору супруге за свога сина; при томе материјални интереси нису играли никакву улогу; о ступању у брак су одлучивали: здравље, изгледи на снажан пород и нарочито моралне особине породице. То су оне особине према којима се становништво области почело формирати и које се на првом месту цене. И сам младић и девојка их траже једно у другоме. Изгледа да се услед тога оне специфичне особине фиксирају и преносе наслеђем.

Етнобиолошки процеси се махом врше у оквиру једне вере. Било је истина мешовитих бракова између православних и католика, шта више и између исламизираних Арбанаса и православних Црногораца; даље, мухамеданци су отимали хришћанске жене и девојке или су им оне саме пребегавале, и то се дешавало нарочито у Босни и Херцеговини, где су фрањевци забележили многобројне такве случајеве; али сви ти случајеви не би могли изазвати знатније етничке промене између досељеника разних вера, да није било једног важнијег фактора. Православни су у знатном броју примили католичку веру; били су и унијаћени. Као што је познато има крајева у којима је православно становништво прешло на католичку или унијатску веру, нарочито у дубровачкој области (Пељешац, у многоме и у Конавлима), у Далмацији (Дицмо изнад Сплита, околина Макарске итд.), у Хрватској (Жумберак), на доста места у Босни и Славонији. То се дешавало много више него што је забележено; јер је у ранијим временима био чест случај да се поједине породице, досељене у католичку средину, без своје цркве и попа, постепено навикну на католичке обреде и приме католичку веру. И у Крањској и у Штајерској било је много таквих случајева. Тако су етнобиолошки процеси били у неколико од значаја и за изједначивање Срба, Хрвата и Словенаца.

Асимилација романизованог становништва

Од претходних су старији они етнобиолошки процеси, који су се извршили асимилацијом пресловенског балканског становништва, више или мање латинизованог. Ти процеси су се дешавали готово на целом Полуострву, највише у динарској и пиндској системи, где се пред инвазијом јужних Словена повукло старо романизовано становништво. О стапању тога становништва у далматинској Загори, где је оно још и у XVI веку говорило један романски дијалекат, назван стародалматински, затим у јадранском приморју и на острвима, бавићемо се у идућој глави. Овде ћемо поменути етнобиолошке процесе који се после турске најезде могу пратити у високим динарским крајевима, области црногорских и херцеговачких племена.

Претапање старог романизованог становништва у Србе вршило се дакле овде много раније, почевши од досељења јужних Словена, али је довршено тек онда када се после турске инвазије српско становништво околних области повукло у црногорско-херцеговачке планине и ту знатно намножило. Ти се завршни процеси етничког стапања могу доста детаљно пратити на основу грађе и студија у Насељима, нарочито на основу Ердељановићевих испитивања Куча, Пипера и Братоножића, затим грађе о Васојевићима, Дробњацима, Плаву и Гусињу и још непубликованих испитивања П. Шобајића о Бјелопавлићима и Пјешивцима. Потпуно су асимиловани или прогнани остаци неких група, као што су Машарује, Мацуре, Мугоши, Кричкови, Ћићи и прави Власи, који се често помињу као имена браства и племена. Поред њих још и Шпањи, најстарији становници зетске долине и никшићских крајева. За готово сва горња браства или племена зна се да су становала у областима данашњих српских племена у Брдима, старој Црној Гори и црногорској Херцеговини и има успомена о томе како су их досељеници и ново-формирана српска племена асимиловали или прогнали. Асимиловане су оне групе које су се прикључиле неком јаком српском браству, примивши његове обичаје и погледе и укрштајући се с њим женидбом и удадбом. Прогнане, ушле су у састав суседних српских племена. Има асимилованих група и једне и друге врсте у саставу многих племена, нарочито Пипера, Куча, Братоножића, Бјелопавлића итд., које су задржале своје старо име.

Осим горњих, има и данас, на целом простору од Лима до Зете, остатака неког старог становништва, које се зове Лужани; и на њих су наишли досељеници, који су се у те крајеве повукли после турске инвазије. Особито су били многобројни у долини Зете, где и сада чине једну групу у оквиру племена Бјелопавлића. Или су старо српско становништво, као што држи Ердељановић, које је пре турске инвазије живело у долинама док су романизовани староседеоци заузимали планине; или су Лужани били амалгам од Срба и неког страног становништва. Они су сада физички махом измењени, јер су се, поред свег отпора, укрштали са члановима ново-формираних српских племена. Ипак су ми негде падали у очи, као у Бјелопавлићима, јер су мањега раста и имају округле главе, као главице купуса; често се име Лужани сматра као погрдно, те је и по томе вероватно да нису чисто српског порекла.

Негде су нови српски досељеници из котлина и равница у XV веку и доцније улазили у стара, одавно постојала српска племена; врло су знатно прирастали и нарочито су имали много мушке деце. И сада је у овим племенима скоро у свакој породици већи број мушке деце него женске. Осим тога, деца мање умиру него у нижим областима. Кад су досељеници превладали, онда су се исељавали старинци, од којих је племе име добило, јер су били запостављени и осећали су се увређени. То се шта више дешавало и онда када се неко досељено браство јако намножи и превлада, потискујући остала сродна браства. Изгледа да су у раније доба исељеници из племенских области били поглавито тих двеју врста: од старих притиснутих племена и од потиснутих брастава. Они и од једних и од других, који су остали у матици, прибију се уз неко јако досељеничко браство и брзо асимилују.