Три силе притисле Србијицу

Назив књиге: Три силе притисле Србијицу

Аутор: Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић

Издавач: Народна књига Београд

Година издавања: 1988.

На први поглед, ова књига била би само још једно у низу сведочанстава о великом ратовању и великој изгибији (како се овде вели) српске војске и народа 1912-1918. године, посебно о “Албанској Голготи”. Уистину, пак, пред нама је сасвим необичан и управо јединствен подухват, о којем се одмах може казати нешто што се ретко, а још ређе с пуним оправдањем, даје рећи: у питању је подвиг и догађај.

Ретко се ко сећао да забележи разговоре са тим нашим “солунским” ратницима. Па и у том случају, ранији аутори, Милан Шантић пре рата и Антоније Ђурић у најновије време, ишли су за представљањем великих јунака и угледних личности, чија су казивања неизбежно добијала ореол изузетности и хероике. Обичан војник, сељак, привукао је пажњу тек у недавним, углавном магнетофонским, записима Драгоша Симовића, Лале Јевтовић, Владете Р. Кошутића и других, понајвише у часопису “Расковнику”, али и другде – од некадашњег “Света” до “Књижевне речи”, што је све било врло добро, али и остало сасвим недовољно.

Овде, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић поставили су себи један, рекло би се, доста скроман задатак, који ће се пак показати од неслућених врлина и предности. Они нису тражили ни бирали већ су напросто узели и поразговарали (мора се додати: врло искусно и вешто, зналачки!) са свима преживелим ратницима свога краја, Доње Јасенице, што ће изнети њих 28 на броју, чије су исповести овде верно скинуте с магнетофонске траке. Избор је, дакле била учинила судбина, и они су се томе само усрдно (али и мудро!) приклонили. Тако су у њиховој књизи на окупу сви преживели старци: цео један крај и цело једно стање, и још много, много више!

Поступивши тако чисто и честито, они су то истовремено учинили и веома стручно и научно, дајући нам, први пут, у маломе слику нечег врло великог.

На тај начин, особеност ове књиге није само у необичности оног што се износи, у доживљају страховитог ратног вихора, пропасти и ускрснућа, него још више, у крајњој обичности њених казивача: све су то, сем два-три изузетка (који готово ничим не одударају од других), прости “редови” и сељаци (највећи чин, и то стечени, јесте наредник), без признања и одликовања (само један је био добио Карађођеву звезду па је, плах, изгубио), А ипак то је чудо, и то двоструко: скоро сви они су прави борци и јунаци, и скоро сви истински, рођени приповедачи! Дајући нам само збир и просек, приређивачи ове књиге откривају и потврђују задивљујућу чињеницу: да је тај збир и просек у сваком случају био врло висок!

Из увода за књигу (Драгиша Витошевић)

Слични чланци:

Кад су војске пролазиле

Било је, дакле, много више сељачких дневника из ових ратова, нарочито из великог рата, али они су за нас, за нашу историју и културу бесповратно изгубљени. Трагајући за остацима остатака ових дневника и мемоарских бележака по Доњој Јасеници, стекли смо уверење да су и они имали своју судбину, и да су често нестајали у околностима заиста невероватног нехата.

Прочитај више »

Србијицо душо горка

“Србијицо, душо горка” је последња, апсолутно последња књига коју су солунски ратници успели да испричају, одбранивши је од непостојања на ивици сопствених гробова. Кад ова књига изиђе из штампе, тешко да ће затећи у животу неког од својих причалаца.

Прочитај више »