Теже муке морао је да поднесе Трифко Максимовић, свештеник са Илијаша, док није био убијен на најсвирепији начин. Њега су тукли с дана на дан. Један лекар, који је једном приликом прегледао дуж пруге, наредио је, да се тај човек с места пренесе у болницу, али је командант поништио тај закључак и место у болницу превели су несрећника у Семизовац. Спомињани Розенбергер мучио га је на све начине. Пре поласка у Семизовац свезао га је са сељацима Илијом Радићем са Влахиње и Алексом Крављићем из Мракова тако чврсто, да им се коноп усекао у помодреле руке. У Семизовцу бацише их у један подрум на станици. Ту су их тукли поново толико, да су дуго времена лежали без свести обливени крвљу. Сјутра дан Максимовић није више готово могао ни да иде, кад су га са оба друга водећи га на неко преслушавање о свештенику Ристи Ераковићу из Нишића и учитељу Војводићу са Илијаша. Дали су му неку мотку, да са њом поштапа, а кад је поред тога клецао и падао, тукли су га војници без иједне речи суда или објашњења. Али тим бестијалност није била засићена. Кад је, нешто иза тога, дошла попадија Максимовићева, немајући ни појма о убиству, и упитала за мужа, одговорио јој је жандарски наредник: “Твој поп не прди више; ето ти све, што је иза њега остало” и баци јој пар хелера. Зна се, међутим, тачно, да је поп у Високом имао уза се већу своту новца. Осим Максимовића стрељано је 30. септембра још 18 других људи, јер “су се огријешили о своју држављанску дужност”, како вели службено саопштење.
Исто је тако без икаква суда и кривице био смакнут и свештеник Тимотије Поповић из Дрињаче, отац шестеро незбринуте деце. Њега је ухватила једна војничка чета у часу, кад је неким другим војницима саветовао да врући не пију воде из једног грозничавог бунара, и одвела га је једном капетану, који без ичег даљег нареди, да се човек обеси. Сама казна вршена је на најнечовечнији начин. Неспретношћу или можда хотимице, из више пакости, они су човека два пута дизали на вешала и он је два пута падао с њих, док га нису трећи пут обесили дефинитивно код Суљина Хана. Официри су на попов рачун правили простачке шале и своју једну кућицу на путу назваше, из обести, “die Hutte zum gehangten Popen”.
Саборски посланик, др. Саво Љубибратић, затворен је 26. јула као таоц за источну пругу Сарајево-Увац. Ту су га тако мучили, да је већ 20. августа бацио крв, а тек почетком октобра био пренесен у тврђавну сарајевску болницу и ту био држан под нарочитом паском. Лекари, међу њима и бечки професор Тирк, констатоваше болест (Hämoptoe) и прописаше му апсолутан мир, јер би свако узбуђење могло имати тешких последица. Ипак, њега у таком стању преместише из болнице у једну малу собу, која је имала по два метра ширине и дужине ни 1-80 метра висине, у којој је у диму и студени било још девет војника. Неколико дана доцније одведоше га пре зоре једног језовито хладног јутра, на станицу Пале, где је вагон, у ком је он био, застао пред једним редом вешала. Један од војника пратилаца упозори Љубибратића на та вешала и рече му, да је с тога доведен овамо, да ту буде обешен. Мало иза тога доведоше на његове очи четири мушкарца и три жене и убише их управо покрај његова вагона. Њему је примећено, да ће и њега задесити иста судбина, јер је и он то исто, што и ови погинули. Пошто је ту држан неко време изведоше га, уз злостављање и погрде, на оно место, где су преноћиле малопрашње жртве. Ту му наредише да седне и да се нипошто не миче. На том месту остао је Љубибратић од 10 сати пре подне, па до 11 у вече и чим је покушао, да макар мало промени свој положај, притрчавао би војник и претио му, да га прободе. Тог дана прошло је поред њега неколико хиљада војника, којима је таоц показиван као кривац и зачетник рата, на што су га многи пљували, грдили и претили убиством, док га је стража “спасавала” тим, што је изјављивала, да ће и тако бити до мало убијен. Око 11 сати ноћи спремљен је са још 27 људи и две жене у оклопљени вагон и доведен до Корана, јер се даље није смело из страха од Црногораца и Србијанаца, који су се туда јављали. За време вожње морали су читаво време гледати преда се, а ко се усудио да дигне главу и погледа на поље или на кога друга, осетио је с места кундак на леђима. У Корану су их увели у једну дрвену бараку, па им ту одузели новац с примедбом, да ће сјутра бити стрељани. А сјутра дан казало им се, да се већ спремају гробови за њих и они су доиста могли видети кроз пукотине дасака, како се копа и изасипа земља. Тих 27 људи и две жене, сви из села Граба трновске општине, бише доиста и поубијани тај дан без икаква претходног суда и расправе. Љубобратића су опет довели на Пале, поново са напоменом, да ће сад бити тамо убијен. То је било једног понедељка средином октобра 1914. На Палама је остао на истом месту, где је био и дан пре, до четвртка, до 11 сати ноћи, одакле је опет враћен у Коран. За тих пет дана добио је само комад хлеба и нешто цигарета од два војника, од којих је један зато био кажњен, и један чај од једног официра. Пошто је у Корану, у муци, провео десет дана би упућен у Доњу Прачу. У тами, он је у Корану био упао у подрум и озледио ногу, па сад није могао да држи размак од 200 корака пред четом, како му је било заповеђено, па је и ради тога био тучен и грђен. У Прачи је најзад затворен ради велеиздаје и после неког времена преведен у Бању Луку. По службеном саопштењу(Хрватска бр. 892) смакнуто је на Палама 20. и 21. октобра 50 мушких и две жене; и то први дан 14, а други 38 особа.
