Од првог дана после атентата било је јасно, да су се војничке власти потпуно определиле против Срба и српских пријатеља и да ће са своје стране покушати све, да их што више оштете и онемогуће. У том су правцу рачунали одмах и на унутрашње грађанске борбе између Срба и Хрвата и преко франковаца чинили све што се дало, да се страсти што жешће распале. На муслимане су опет деловали другим начином. Подјарујући старе хисторијске опреке и напетост насталу поводом балканских ратова они су, поврх тога, овим прогласом објављеним у другој половини августа 1914. настојали, да изазову потпуно свежу и кипећу мржњу на Србе свесни оног силног утицаја, који код наших муслимана стварају суверничке симпатије. Проглас тај гласи према немачком оригиналу “Пошто су српске и црногорске чете, које се налазе у некадашњем турском новопазарском санџаку, пуцале на тамошња муслиманска насеља и почеле прави рат уништавања против нама пријатељски расположеног муслиманског становништва, продрле су наше чете у Санџак до Пљеваља и запречиле, да се тамношњи муслимани истребе. Али како трајно запоседнуће Санџака сада још није из војничких разлога узето у изглед, и како би муслимани тих подручја после сваког одласка наших трупа били извргнути новим разбојничким нападајима, добегли су ови несретници на нашу границу и молили за дозволу за прелаз. Према својој традицији заузела се монархија и у овим тешким временима за муслимане, који су протерани с куће и кућишта, те ће пружити бегунцима за трајања рата заједничко збежиште, док не буде могуће, да се одведу на своја огњишта и да се ослободе од њихових садашњих разбојничких насилничких господара.”
Од војничких власти потиче даље и наредба, коју наводимо, и на основу које ниједан грађанин није сигуран, да неће ради сумње због свог мишљења или ма какве, потпуно узгредне, примедбе бити лишен слободе. Њом се директно изазивају грађани, да буду уходе својих другова и да постану најобичнији денунцијанти. “Власти су дознале, да се у ово ратно доба по монархији клате многи сумњиви по државу и опште опасни индивидуи, како иноземни тако и овдашњи. Како су ти индивидуи у садашње време нарочито опасни по деловање војног и грађанског становништва, као и са становишта јавног мира и реда и сигурности особе и имања грађана, то је света дужност свих патриотских кругова, да помажу у тој области свим силама и средствима, да се такве особе нађу и учине безопасним. Ради тога се позива сва публика Краљевине Хрватске и Славоније, чим опази ма и најмању сумњу у погледу деловања таквих по државу и јавни ред опасних елемената, да то одмах пријави најближој области дотично жандармерији и да помаже властима што може боље у њиховим мерама против таквих особа. Упозорава се на то, да је не само дозвољено, него да је управо света дужност сваког патриотског грађанина, да такве елементе личним уплитањем спречи у њиховим покушајима и да уопште у случају нужде личним заузимањем учини све, да такви елементи одмах буду учињени нештетним.” У дословном вршењу тих прописа људи би често, без довољно критике, како бива у таквим временима, могли врло лако од денунцијаната постати и злочинци, јер овај позив даје и сувише велике слободе за рад у стварима, које не само нису учињене, него за које достаје ма и “најмања сумња”. Требао је да се створи онај пословични млетачки страх и да се грађани снизе до најнижег степена личног и грађанског поноса.
Убрзо је почело денунцирање на све стране, које је многе људе стало главе или здравља, због ког су упропаштене многе екзистенције и које се најзад и самим властима дигло изнад главе. С почетка се у ширењу гласина имао известан систем, организован из неке централе, али ће, кад је ствар ушла у шире кругове и у јужњачкој машти узела одвише маха, све извргло у глупа маштања, постало поспрдно и онда мало делотворно за циљеве, ради којих се све то спремало. Гласине су те, наиме, после првих пораза више шириле страх него мржњу и с тога се с њима почело да поступа опрезније и вештије. А дотле је било свашта. Једног истог дана, 28. јула 1914., пронио се глас у Сплиту, Загребу и Сарајеву, да су Срби отровали водовод и тако угрозили живот свих грађана. У Сарајеву је чак изишла обавест градског поглаварства, да се вода не сме пити пре него се искува. Коста Чанак, кобасичар, био је затворен и злостављан јер се тврдило, да је бацио кило отрова у резервоар. Наскоро иза тога почеше денуцијације ради давања сигнала помоћу светлости. У градовима, где су српске чете у тај мах биле удаљене по 60-80 километара, били су Срби осумњичени и затварани ради тога, да су помоћу светлости давали знакове српској војсци. Чак се у Травнику, у сред Босне, играло са таквим разлозима. Сава Дроца из Сарајева био је послан у Арад у интернацију с тога, што му је жена, по обичају у граду, пред празник Господине обелила кућу. То да је знак, да се кућа спрема на предају! Колико се у тим лудостима ишло далеко, види се најбоље из овог примера. Сат на српској новој цркви у Сарајеву било је нешто покварен, а казаљка је, због ветра или рад каква притиска ког дела машине, често пута јурила по плочи, понекад у бесном темпу. То је одмах јављено као несумњив знак “договора с непријатељем” (тако очигледна!), па је одмах почела дуга и исцрпна истрага и савест власти није умирила све дотле, док опасна казаљка није била скинута и проведена преметачина. “Хрватска”, бр. 802, донела је о том чак посебан допис, у ком се све доводило у везу с Глигоријем Јефтановићем! Срби железничари, као Данило Шкоро у Рами, имали су грдних неприлика, чак и затвора и злостављања, јер се сумњало, да би могли покушати ма што против влакова и сигурности железничког промета, и јер се сваки њихов покрет сматрао као нешто договорено.
Војска је била унапред раздражена против Срба нешто новинском кампањом а нешто поукама официра. Највише су, међутим, могли бити распаљени примерима, које су видели од старијих онда, кад су дошли у наше земље, гледали таоце, чули толике лажи и приметили, да се Монархијини поданици Срби не посматрају само као непријатељи, него да се тако и поступа с њима. 25. августа 1914 издао је ратни стан једно саопштење, да побије “свесни лажан приказ” српске владе о неделима аустроугарских чета у Србији за време борби у августу, са цинизмом ретке врсте: “Просто су се тим хтели претећи приговори, на које, да их подигне, има право аустроугарска влада ради понашања Срба у овом рату”. Доста ће сад бити видети, шта су аустријски и мађарски војници радили по Срему, Босни и Херцеговини, па да онда, у осталом довољно позната веродостојност оваквих демантија, буде приказана у правој светлости.
