Босна и Херцеговина исцрпљивала се за време рата свим средствима. Као асентације и реквизиције су, исто тако, вршене са нимало обзира и све, што се могло извести и употребити, одношено је без икакве бриге чим ће се то надокнадити и како оштетити становништво, нарочито у погледу прехране и одела.
Стока се у читавој земљи реквирирала не само за прехрану становништва Босне и Херцеговине и војске, која се ту налазила, него и за рачун мађарских и хрватских војних лифераната, па чак и за Немачку. Реквизиције се нису проводиле на пазару, где су сене 1917. биле између 34 круне, него обично преко жандара сељаку код куће, где му се онда плаћало само по две круне. А иста та стока, кроз дан-два, продавала се ерару за 810 круна, за онолико, колико су монополисани лиферанти имали за заштиту. У кључком котару, из ког се сваког месеца извозило око 250 говеда, није 1917. никад сељаку плаћена виша сена од 1,40 круна живе ваге по килу. У испостави Бос. Костајнице у десетак села извршена је од јула 1917. до краја фебруара 1918. десет пута реквизиција стоке, па су људима одузимани и задњи волови без обзира на то, како ће се без њих вршити догодишњи пролетњи послови. Петру Долинићу (котар Дубица) одвезан је во у сред поља, из плуга, и реквириран. Цене су често обаране до најниже мере, често и испод ње и давале су се само да прикрију отимачину. У Гацку плаћено је Лазару Егезу за једну кобилу 30 круна, Живку Бабићу за коња 20, Сави Окиљевићу за коња 10, Јегди Суботић за коња 20, Лазару Рончевићу 15 и т. д. А сигурно је, да држава није реквирирала ждребад и старе раге, нити су јој ти требали.
Како је изгледало после тих реквизиција још у пролеће 1917. године види се јасно из ових података. У једном од стоком најбогатијих котарева у Херцеговини, у Љубушком, извесне су опћине имале овакву билансу: Груде са 2745 становника имале су свега 50 говеда, 29 коња, 130 свиња, 251 козу и 1405 оваца; Клобук са 4686 становника само 25 говеда, 40 коња, 195 свиња и 2932 козе и овце; Дриновци са 2660 становника 69 говеда и 35 коња; у жупи Ружићи са 2700 становника 35 говеда и 25 коња. У Горици је био читав крај са 35 кућа, у ком су се налазила само два вола и један коњ. У Лисама од 116 кућа било их је 90 без вола или коња; у Мокром од 280 таквих 150 кућа; у Црначу од 151 таквих 67; у Узарићима од 95 таквих 55; у Кнежпољу од 67 таквих 34. У најбогатијој опћини тог котара, на Широком Бријегу, где има 2728 кућа, било је 1910. 7844 говеда, 1337 коња, 1783 свиње, 49302 овце, 25120 коза; а 1917. беше 5858 говеда, 686 коња, 200 свиња, 12687 коза и око 20.000 оваца. Број стоке је пао у читавој земљи, што се најбоље види, кад се сравни статистика из 1910. са пролетњим пописом из 1917. Број говеда спао је у то време за 49039 комада, број коња за 68.569, оваца за 695059, свиња за 257.375, а број коза сишао је са 1,393.068 на 633.310. Према службеној статистици дала је Босна и Херцеговина за војску 150.731 говедо, 120.000 ситне стоке, 5860 телади и 26.190 свиња.
Жито је реквирирано од сељака за 5070 хелера, а он га је у пролеће морао куповати под ужасним уветима по 58 круна. Чак у државним уредима продаван је 1917. кукуруз по 94 хелера, а мешано брашно по 1,90 круну. До 1917. процењивали су количину плода на њивама жандари и према тој просени, за коју би се у најближем случају могло рећи да је субјективна, имали су сељаци платити трећину аги, а остали суму предати држави, оставивши за себе тромесечни оброк од 10 кг. по особи. 1917. наредила је влада, да просену врше људи изабрани од народа, – то је имао бити напредак и побољшица – а њима би се од стране власти додао нижи који орган као писар без права гласа. Локалне власти, веома заинтересоване у питањима трговине са житом и изнуђивања, изиграле су ту наредбу, као и све остале, па су код обезглављеног, већином женског света или код уплашеног мушког, који није имао воље да се мрази са жандарима, успевали да протуре као изабранике своје људе, или да, ако се догодило друкчије, при неписменим изабраницима даду виши утицај писарима. Пописници ти ни су имали посебне плаће, него су од сваког уписаног вагона жита имали по 80 круна награде. Сасвим је онда природно, да је у њиховом интересу било уписивати што више жита, без обзира како ће при том проћи сељак и савесност. Посебне контроле није било. А сељак је био дужан предати жито не према том, колико га је било, него колико га је било уписано. Једини му је спас био, да подмити “комисију”, а ако то није могао последице су за њ биле често врло кобне. А било је и горих ствари. Често се пута догађало, да су писари, на своју руку, мимо проценитеља, уписивали суме, какве су они хтели, редовно на штету сељака. Тако су, на пример, Васи Кочи у Бачванима (кот. Бос. Нови) проценитељи одредили жито са 5 мет. центи, а писар Василије Тубић уписао седам и по. Остоји Марјановићу просенили на дванаест и по, а тај му уписао 20; Стојану Букви 3, а уписали му 7. Остоја Марјановић требао је, према том списку, дати држави више, него је уопште имао жита. Кад то није могао учинити послата је патрола, да му безобзирно прекопа кућу. Одузето му је све, што се нашло, чак и тромесечни породични оброк, и опет се, наравно, није могла достићи уписана сума. Ради тога, јер је Остоја био у војсци, кажњена је његова жена са 5000 круна глобе и са два месеца затвора. У кући, из које је пет мушких служило у војсци, и где су биле четири жене са осмеро деце, није остало ни кило жита да се прехране! Исто се догодило са још 27 породица у том селу, а сличне су се ствари јављале и из других крајева. Како из Мракодола (котар Нови), где је бесавесни Васо Зец упропастио превеликим уписом пет кућа Ђенадића. Остоји Шековићу из Побрђана (кот. Нови) уписано је место 3 читавих 7 метричких сенти, Марији Ракић у Мракодолу место 1727, Јовану Ракићу у истом селу место 2538. Мара Јаковљевића из Мракодола глобљена је са 4000 круна јер није могла предати оне суме жита, која јој је превисоко била уписана. У селу Велагићима (кот. Кључ) уписао је Мумин Кујунџић преко изричне речи проценитељеве уједном случају место 25 сенти. А може се мислити, шта је све то значило уједно доба, кад се ради 20 кила жита ишло у бели свет и кад је живот породица зависио од на граме одмерених оброка! Ствар није била само у глоби и у одузимању залиха, него и у још тежим казнама.
