Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига друга, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Основна је замисао бугарске Врховне команде у погледу дејства на тракијском војишту била: да 2. армијом блокира једренску тврђаву, да 1. армија наступа између Једрена и Лозенграда с циљем да разјасни ситуацију и евентуално пресретне противника ако овај пређе у надирање, да 3. армија изврши обухватни удар на десно крило турских снага – дакле, обезбеђење од Једрена и офанзива главних снага у циљу разбијања турске армије у периоду њене закаснеле концентрације; да се нападне Лозенград ако би турска војска остала у дефанзиви, те да, после пробоја фронта, 1. и 3. армија наступају на исток да би уништиле главне турске снаге.
Међутим, Турци су одлучили да своју Источну армију истуре у област Лозенграда и Хаскјоја и да пређу у офанзиву пре завршетка концентрације, што је погодовало остварењу бугарског операцијског палана.
Бугарска је војска отпочела операције 18. октобра – дан по објави рата, док се турска Источна армија тек прикупљала.
Концентрисана источно од Тунџе, у области Устрема, Лесова, Крајинова, Елхова, бугарска 1. армија (1. и 10. пешадијска дивизија) прешла је у наступање са задатком да на себе привуче турске снаге између Једрена и Лозенграда и да садејствује са 2. армијом, а потом, са 3. армијом, да гони турску армију на југ, ка Мраморном мору.
Трећа армија (4, 5. и 6. пешадијска дивизија), концентрисана на просторији Сламино – Неђалско – Воденичане – Јамбол, прешла је границу са задатком да брзим и смелим наступањем изврши одлучан удар на турску Источну армију и овлада Лозенградом, а затим, у садејству са 1. армијом, енергично гони турску војску на југ, ка Мраморном мору. У исто време 2. армија (8. и 9. пешадијска дивизија), концентрисана на просторији Славјаново – Тополовград – Орлов Дол – Харманли, предузела је наступање у захвату реке Марице с циљем да блокира једренску тврђаву и изолује њену посаду, обезбеђујући тиме операције главних снага на фронту Једрене – Лозенград.
У наступање су прешле и следеће бугарске снаге: 7. пешадијска дивизија (у саставу српске 2. армије) правцем Дупница – Горња Џумаја – Кочане са задатком да истовремено штити Софију; Родопски одред (ослабљена 2. пешадијска дивизија) са задатком да овлада западним Родопима, садејствује са 7. пешадијском дивизијом и пресече железничку пругу Солун – Дедеагач; Хасковски одред (осам ојачаних пешадијских батаљона) у правцу Крџалија са задатком да обезбеди десни бок 2. армије.
У то време се турска Источна армија тек прикупљала да би се (у духу одлуке турске команде) истурила у рејон Лозенграда и Хаскјоја: 3. корпус у рејону Лозенграда (Крк Килиса), Коњичка дивизија код Сејмена, 1. корпус у рејону Јениџе и Докузека, 2. корпус у рејону Каваклија, 4. корпус у рејону Хавсе, Једренски посадни корпус у Једрену. Пред фронтом армије била је распоређена Коњичка дивизија, с главним снагама у рејону Коџаадера. Пошто су били у процесу мобилизације 16. и 17. корпус имали су само мање делове на линији Бунархисар – Лилебургас.
Бугарска 2, 1. и 3. армија су, између Марице и Факије, продрле на турску територију, наступајући према фронту Једрене – Лозенград. У току 18. и 19. октобра, уз незнатан отпор слабијих турских снага, оне су избиле: 2. армија на линију село Фикеј – Кара Агач, 1. армија на линију село Провадија – село Чешмекеј, док се 3. армија кретала позади левог крила 1. армије, прикривена борбеним поретком коњичке дивизије. На тим су линијама 1. и 2. армија задржане, а 3. армија је 21. октобра упућена напред са задатком да се изравна са 1. армијом и да преко планине Странџе непримећено изврши обухват Лозенграда, с циљем да приреди турским снагама стратегијско изненађење.
Турска Коњичка дивизија је пре 21. октобра известила о покрету бугарских снага, али не и о покретима 3. армије, јер у том правцу уопште није извиђано: сматрало се да прелаз преко Странџе није могућ. Тако турска команда, која је главне бугарске снаге очекивала између Тунџе и Марице, није успела да открије покрете нападних колона бугарске 3. армије, које су, преко Странџе, обухватале Лозенград, важан оперативни објекат, на огранцима ове планине. Зато је турски министар рата и главнокомандујући турске војске Назим-паша, који се налазио код Команде Источне армије, оценио да бугарска војска, како се и очекивало, наступа са севера и северозапада у правцу Једрена с циљем да овлада овим градом и створи услове за долазак у везу са грчком војском, као и да раздвоји Источну турску армију од Западне, па је одлучио да са прикупљеном армијом 22. октобра пређе у напад. Он је деснокрилни 3. корпус упутио правцем Лозенград – Полос – Ташлимуселим да угрози леви бок бугарске војске, 2. корпус правцем Кавакли – Сејмен, 1. корпус правцем Ениџи – Селиолу, 4. корпус, са Коњичком дивизијом на левом крилу армије, правџем Хаскјој – Гебилер. Посада Једрена, под командом Шукри-паше, имала је задатак да, са три дивизије, дејствује у десни бок и позадину бугарске војске, која се налазила источно од Тунџе. Међутим, план Назим-паше да, наступајући с линије Лозенград – Једрене, с пет корпуса, нанесе моћан фронтални удар и разбије центар бугарске војске источно од Тунџе, иако смео, није био реалан, није одговарао ситуацији на бојишту. Тако је 3. корпус, који је требало да извриш обухват левог бугарског бока, и сам изложио удару свој десни бок, пошто Турци нису знали за присуство бугарске 3. армије.
Наступање турске Источне армије отпочело је 22. октобра. Тада су и бугарске армије наставиле надирање: 2. армија ка Једрену, 1. армија ка Каипи и Силиоглу, 3. армија ка Петри и Лозенграду. Тада је дошло до више сусретних бојева, названих лозенградском операцијом.
У сусретним бојевима код Муратчала и Каипе одбијени су покушаји, на брзину формираног, Једренског корпуса (две низамске и једна редифска дивизија) да нанесе удар у десни бок бугарске 1. армије и да садејствује са ударном групацијом турске Источне армије. У бојевима код Гечкенлија и Солиолуа, који су вођени с великим напрезањем обеју страна, заустављени су и разбијени турски 1, 2. и 4. корпус, али бугарске снаге нису прешле у оперативно гоњење и пропустиле су прилику да искористе ову значајну победу над централном групацијом турске Источне армије, која је у нереду одступила. У бојевима у рејону Ескиполоса и Петра бугарска 4. пешадијска дивизија је осујетила напад турског 3. корпуса на бок и крило 1. бугарске армије, приморала га да нагло одступи према Лозенграду и напусти 30 топова. Истовремено је одступао и турски 1. корпус, што се проширило на целу Источну армију. Тиме су створени услови да 3. армија брзо овлада Лозенградом. Сусретним бојем код Ереклера, у којем је бугарска војска такође испољила вештину и висок морал, стварно је завршена борба за Лозенград.
Поражена у сусретним бојевима у току 22. и 23. октобра, Источна армија се у нереду повлачила ка Бунархисару и Лилебургасу, напустивши и Лозенград без борбе. Међутим, због непознавања ситуације, бугарска команда је погрешно претпостављала да су 22. и 23. октобра вођени бојеви са слабијим деловима турске Источне армије и да тек предстоји сусрет с њеним главним снагама, па зато и није предузела гоњење разбијених турских корпуса, у циљу експлоатације постигнутих победа.
Велики допринос победи у лозенградској операцији дала је бугарска 3. армија, која је стратегијски изненадила турску команду, извршивши свој марш-маневар од 120 км по киши, блату и беспућима планине Странџе за свега 6 дана и овладавши Лозенградом.
Бугарска војска није искористила успех да сасвим разбије турску Источну армију, већ се, изнурена маршевима и борбом, задржала 24. и 25. октобра на линији Лозенград – Јениџе – друм за Једрене. Тако је лозенградска операција стварно остала недовршена, а противничкој страни, која се повлачила у паници и нереду, дата је могућност да преброди кризу, прикупи се и организује одбрану на новој линији у дубини своје територије.
После пораза код Лозенграда коначно је био компромитован турски план за вођење офанзивног рата против Бугарске. Сада је требало мислити на избор линије на којој би била организована упорна одбрана у циљу заустављања бугарске војске. Командант турске Источне армије Абдулах-паша је био замислио да то буде позади реке Ергене, где би на линији Сарај – Чорлу, у близини пристаништа која би олакшала снабдевање његове армије, примио нову решавајућу битку. Међутим, да би избегао опасност дубоког одступања у условима неуредног повлачења, он је одлучио да претходно армију прикупи и распореди на левој обали реке Карагачдере, око 50 км источно од Лозенграда, а потом приступи организованом одступању позади реке Ергене. На дан 26. октобра турски 1, 2. и 4. корпус су се били прикупили на левој обали Карагачдере, а 3. корпус код Виза. Нови, 17. корпус, формиран од људства које је накнадно пристигло, прикупљао се у рејону Јувалија, док се из Азије ка фронту пребацивао и 18. корпус, који се прикупљао у рејону Сараја.
У ноћи 27/28. октобра Абдулах-паша је издао заповест корпусима да отпочну одступање с линије Бунархисар – Лилебургас на положаје позади реке Ергене. Међутим, томе су се супротставили команданти 1, 2. и 4. корпуса, из бојазни да би при дужем повлачењу могло доћи до осипања већ поколебаних јединица. Зато су команданту Источне армије заједнички упутили телеграм тражећи да се на поседнутој линији остане још два дана да би се војска средила и организовала, тим пре што није било знакова о приближавању противника. Пошто се Абдулах-паша није сагласио с њиховим захтевом, они су се обратили непосредно Главној команди. Назим-паша је прихватио њихове захтеве и издао наређење да корпуси остану на левој обали Карагачдере и ту организују одсудну одбрану против бугарске војске у наступању.
Бугарска 1, и 3. армија, јачине око 100.000 људи, 27. октобра су продужиле наступање ка реци Карагачдере, а 28. октобра подишле новим турским положајима: 1. армија према Лилебургасу, 3. армија према Визеу. Сутрадан су бугарске армије прешле у напад на положаје Источне армије (јачине око 120.000 људи), која је, по наређењу Назим-паше, тога дана била реорганизована и подељена на две армије: 1. источну армију (1, 2. и 4. корпус), под командом команданта корпуса Абук Ахмед-паше, и 2. источну армију (3, 17. и 18. корпус), под командом команданта 18. корпуса Хамди- паше, обе под заповедништвом Абдулах-паше, чија оставка, због неслагања с Назим-пашом, није била уважена. За тај дан су турској војсци биле издате противречне заповести од Абдулах-паше и Назим-паше, и овај је коначно наредио 1. источној армији да се брани на поседнутим положајима, а 2. источној армији да дејствује у леви бок бугарске војске и, обухватом противничког левог крила, ослаби бугарски притисак с фронта. Најјаче борбе су тога дана вођене на десном крилу, где је бугарска 1. дивизија принудила турски 4. корпус да напусти Лилебургас, али га је овај корпус противнападом, у први сумрак повратио. У наставку борби, 31. октобра, бугарске снаге су поново заузеле Лилебургас, док су друге бугарске снаге – продором преко Дугјунџваши и Муселима – натерале у панично повлачење турски 4. корпус и Коњичку дивизију. Истовремено су и турске снаге јужно од Тургутбеја одступиле према Чорлу, а 2. корпус према Чонгарију и Чувелнију, оставивши на попришту борбе сву своју артиљерију. Тако су 1. и 3. армија у борбама 31. октобра разбиле турске снаге, и ове су отпочеле да одступају. Сутрадан, 1. новембра, шест пукова бугарске 4. дивизије – која је претходног дана била заузела село Карагач и прешла на леву обалу истоимене реке – напало је турске снаге у рејону Чонгарија, а 3. дивизија и делови 5. дивизије напали су противничке снаге код Согуџака, разбили их, присиливши цело турско десно крило да се нагло повуче, што је довело до повлачења турских снага на целом фронту. Тиме је операција код Лилебургаса и Бунархисара била завршена. Међутим, бугарска команда ни овај пут није наредила гоњење турске Источне армије, која је, деморалисана, гладна и захваћена епидемијом колере, одступала у нереду, остављајући артиљерију и другу ратну опрему. Уместо гоњења, бугарским армијама је било наређено да се утврде на заузетим положајима, па је тако изгубљен борбени додир са Источном армијом, што јој је омогућило да се прикупи на положајима код Чаталџе, организује одбрану угроженог Цариграда, у коме је владала велика пометња.
У тродневним борбама на реци Карагачдере турска војска је изгубила око 25.000 људи и 160 артиљеријских оруђа, док су губици бугарске 1. и 3. армије износили 20.162 војника, од тога 2.535 погинулих. После ове бугарске победе фронт се приближио Цариграду, а истовремено удаљио од окружене једренске тврђаве.
За време лозенградске и лилебургаске операције, бугарска 2. армија је 18 – 21. октобра, продирала ка Једрену. Наступајући у једном ешелону, она је потукла и протерала слаба турска гранична одељења и, без већег отпора, избила на линију Бештепе – Кадикјој – Јускјудар – Фикели, увече 21. октобра, када јој је Врховна команда наредила да се утврди на достигнутој линији и предузме осматрање тврђаве.
На крајњем десном крилу 2. армије дејствовао је Пасковски одред, састављен претежно од Македонаца. Наступајући у правцу града Крџалија, одред је водио више борби против истурених делова турског Крџалијског корпуса, наневши им знатне губитке. Пошто је 21. октобра заузео Крџали, одред се ту утврдио са задатком да осигурава бок и позадину 2. армије.
У турској офанзиви у источној Тракији 22. октобра узеле су учешћа три дивизије једренске посаде, које су нападале према боку и позадини бугарских трупа источно од Тунџе. Оне су, после почетних успеха, биле приморане да се врате у тврђаву.
У циљу маскирања овог испада, командант једренске тврђаве Шукри-паша је, снагама од девет ојачаних батаљона, предузео демонстративна дејства дуж обала Марице ради спречавања бугарских трупа да с тог правца нападну тврђаву. Тако је 22. октобра на десној обали Марице, код села Јуруша, на фронту бугарске 8. пешадијске дивизије, дошло до жестоког боја који је трајао све до пада мрака, када су се турске снаге повукле позади утврђене линије уз осетне губитке.
Тиме је једренска тврђава била окружена са запада, северозапада и североистока.
Посада једренске тврђаве поново је 29. октобра предузела испад. Десном обалом Марице упућена су, ка положајима 8. пешадијске дивизије, три пешадијска и један коњички пук. Развила се борба у којој су турске трупе претрпеле велике губитке и биле присиљене да се повуку захваљујући, пре свега, Хасковом одреду, који је, по наређењу Врховне команде, претходног дана био стигао да би био ближе боку 2. армије.
Левом обалом Марице извршила су испад три турска пешадијска пука, али их је бугарска 9. пешадијска дивизија сузбила, уз обостране велике губитке: само на бугарској страни било је око 1.200 погинулих и рањених.
Испади турских снага из једренске тврђаве забринули су команданта бугарске 2. армије, који је очекивао да ће турска војска следећих дана предузети наступање. Он је стога Коњичку бригаду са правца Дидимотике усмерио десном обалом Арде, ближе 8. пешадијској дивизији. Због тога није могла ни 3. пешадијска дивизија бугарске 1. армије да крене ка Лилебургасу, где је њено присуство било неопходно. Од допунских и ополченских батаљона је формирана 11. пешадијска дивизија, која је постављена иза 9. пешадијске дивизије, спремна да је појача при одбијању турског испада.
Осим испада турских снага из једренске тврђаве 22. октобра, бугарску Врховну команду је забринуо и извештај бугарског војног аташеа из Берлина: “… Јављају да армија од сто хиљада наступа преко Скопља – Ћустендила за Софију”. И мада је из правца Ћустендила ка Вардару била усмерена српска 2. армија, у којој се налазила и 7. бугарска дивизија, и мада су главне српске снаге наступале ка долини Вардара, односно према Скопљу, што је отклањало могућност акције јачих турских снага с правца Скопља ка Софији, ипак је депеша из Берлина узнемирила бугарску Врховну команду, јер су њене главне снаге биле концентрисане на јужној граници.
Због такве ситуације на тракијском војишту, бугарска Врховна команда је већ 23. октобра затражила хитну помоћ српске војске. И пошто је ситуација на вардарском војишту, после кумановске битке била повољна, српска влада је 25. октобра одлучила да Бугарској упути своју 2. армију, састава: две дивизије, јачине преко 47.000 људи, под командом генерала Степе Степановића. Двадесет седмог октобра за Једрене је, преко Криве Паланке, кренула Тимочка дивизија I, док је Дунавска дивизија II кренула 31. октобра.