Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Географске особине спајања и прожимања

Докле евразијски карактер Полуострва произилази из географског положаја и конфигурације обала и егејских острва, то ће рећи из рељефа његових периферијских делова и југоисточних посредничких области, друге важне географске црте везују се за континентални блок Балканског Полуострва, који се налази на Северу од егејске области. Ове су особине исто тако јасно изражене као и евразијске. Оне још више варирају и више су континенталне но приморске. Везе и утицаји које оне проузрокују, врло су сложени. Због многострукости облика и утицаја овде је теже изнаћи оне основне мисли, које би се као црвен конац провлачиле кроз све особине балканског континенталног блока.

Ако се посматра карта Полуострва, на првом месту се примећује да је његова северна граница готово потпуно отворена према панонском басену и да његове велике граничне реке имају изворе готово у центру Европе. Даље, обале континенталног блока су мање разуђене – артикулисане – од егејских. Изненађују дугачке удолине које се провлаче кроз Полуострво у правцу С–Ј. и И–3. Усеци, кланци и трансверзалне долине омогућавају везе јадранске обале са унутрашњошћу. Између ових удолина и комуникационих линија уздижу се као пространа острва планински масиви који потпуно одвајају велике природне целине, и сами чине изоловане и индивидуализоване области. Ови масиви, као и већина великих удолина које их растављају, разбијени су у врло велики број мањих теренских јединица око речних сливова, у жупе. Уздужне удолине допиру до пространих залива егејске области; због тога су неке од ових главних удолина у тесној вези и са евразијским особинама.

Рељеф континенталног блока је од врло великог значаја за распоред климских типова, за облике вегетације и врсте хранљивих биљака, па чак и за начине живота. Он је јако утицао на распрострањење старих и нових култура, балканских и спољашњих. Он је одредио правце људских кретања која су се распростирала изван Полуострва, као и миграције етничких група које су се вршиле у његовој унутрашњости.

Узимајући у обзир нарочито ове антропогеографске и етнографске утицаје могу се класификовати географске особине балканског блока у две главне групе: једно су географске особине спајања и прожимања, друго су особине изоловања и одвајања.

Особине спајања и прожимања олакшавају ширење свих појава кретања, атмосферских, биолошких и оних најразличитијих, која потичу од људскога рада, цивилизација, узбурканости. Последњи покрети су нарочито наспорени комуникацијама, које су изграђене у великим лонгатудиналним и трансверзалним удожнама, нарочито од првих дана римске управе, у току два последња века пре хришћанске ере. Постоје три изражене и јасне групе географских особина спајања и прожимања: продирање са перифирије; депресије и лонгитудинални путеви; усеци, превале и трансверзални путеви.

Продирање са периферије

Везано широким појасом за европски континенат, Балканско Полуострво није одвојено од остале Европе високим планинама као Пиринејско и Апенинско. Оно се наставља у широку панонску или даље на Истоку у румунску или понтијску низију. Оно је дакле потпуно отворено на Северу. Али, северна граница је планинским: карпатско-балканским луком подељена на два дела. Источни или понтијски део готово је искључиво изложен утицајима понтијске области, било јужне Русије, било Предње Азије, преко Цариграда и мороузина. Разне везе, нарочито људска кретања извршивана су овде више употребљујући обалске равнице, мање Црним Морем. Напротив, друга, панонски део у тесној је вези са Централном Европом и донекле са Западном Европом.

Осим тога, водени токови северне балканске границе, Сава и Дунав, продиру до центра Европе и наспоравају везе са Централном и Западном Европом, нарочито оних делова Полуострва, који се налазе на Западу од карпатско-балканског лука. Дунавски пут је један од господарећих путева Европе. Железнички пут савске долине, продужен преко Љубљане и Милана, најкраћи је који везује Балканско Полуострво и остале јужнословенске земље са Западном Европом. Напослетку, на панонским границама Полуострва конвергирају велике реке које теку Београду: Дунав, Сава, Тиса, и Драва, и чине од ове вароши и њене околине врло значајан центар речне пловидбе и град великих утицаја.

Обе половине северне границе Полуострва су дакле отвореније и приступачније за све појаве кретања, а нарочито за таласе миграција и освајања, па долазили изван Полуострва или потицали са њега. Такав случај није са Пиринејским и Апенинским Полуострвом. Али, врло приступачно на Северу, Балканско Полуострво се сужава и разбија идући на Југ, нарочито у западном делу, западно од карпатско-балканског лука. Уколико су инвазије са Севера више продирале у унутрашњост, утолико су се оне више губиле и понекад се раздробљавале. Северна граница је дакле била врло примамљива за народе који су долазили са Севера; али уколико су они више продирали на Југ, утолико се више дешавало да већина од њих није одатле могла да изађе. Само народи који су били многобројни и јаки, успели су да сачувају своје етничке особине и да се ту развијају. Других је нестало.

Јадранско и Јонско Море, којима се граничи Полуострво са европске стране, малих су ширина и лака за прелаз. Она су у ствари северна грана, један залив Средоземнога Мора. Између обала Египта и јужне Италије сасвим је сужено море као грло. Отрантски Канал између Валоне и Отранта нема више од 90 км., а између Валоне и Бриндизија 135 км. ширине. Осим тога дуж далматинске и епирске обале има много острва која нису далеко од Италије. Услед тога су поморске комуникације западног дела Балканског Полуострва са свима земљама Средоземног Мора, нарочито са Италијом, знатно олакшане, чак и за примитивну пловидбу. Али разуђеност западног приморја осетно се разликује од егејске разуђености. То је уопште узев, ситна, фина разуђеност, карактерисана малим облицима. Јадранско приморје је карактеристично због паралелости приморских облика динарског правца СЗ–ЈИ или пиндског правца С.–Ј. Овде заливи не продиру тако дубоко у земљу као егејски. Они су већином позади затворени планинским гребенима. Појаве кретања остају више или мање ограничене на уско приморје, а само се преко превала и усека и кроз трансверзалне долине распростиру и даље у унутрашњости Полуострва.

Удолине и уздужни путеви

Унутрашњост Полуострва је просечена у правцу Север–Југ и југоисток великим удолинама које се могу назвати уздужне или лонгитудиналне. У њима је највећи број места која су као тачке атракције утицала на околне области. Уздужне удолине олакшавају саобраћај између дунавских и динарских области с једне и егејских области с друге стране; поред тога међусобно везују унутрашње базене централног и јужног дела Балканског Полуострва. Најважније од ових лонгитудиналних комуникација су: Морава–Марица и Морава–Вардар, које везују Цариград и Солун са Београдом, на ушћу Саве и Дунава.

Као једноставна комуникација и као целина, нарочито је изражена моравско-вардарска удолина. Развође ових двају река није планински венац, већ је повија у прешевском и косовском басену, у ствари језерским котлинама у којима су речни токови тако троми, да се не може на први поглед опазити да ли теку Морави или Вардару. У косовском се басену река Неродимка рачва (вештачка бифуркација) и тече делом у Мораву, делом у Вардар. Долине Мораве и Вардара, дакле, нису раздвојене, већ састављене њиховим развођем, повијом. Тиме је нарочито олакшано грађење железничке пруге која везује Београд и Солун. Ова пруга пролази кроз моравско-вардарске области и то готово њиховом средином, и тако има значајан спајајући и изједначујући утицај на становништво и оживљавајући утицај на трговину; сви се путеви овде стичу и живот се концентрише и кондензује дуж ове главне артерије. Зато што нема развођа, Морава и Вардар могу се претворити у један непрекидан речни пут између Дунава и Егејског Мора.

Све области јужно од Ниша, нарочито оне које су источно од Вардара, представљају серије тектонских потолина: прегаче које их раздвајају снижене су повијама, које су паралелне са долином Вардара. Најизразитија је удолина Скопље–Овче Поље–Штип–Радовиште–Струмица, која допире до Орфанског Залива. Лонгитудинална вардарска удолина је дакле удвостручена. Мада нема железнице, комуникација Овче Поље–Струмица има велики обласни значај. Пре него што је конструисана железничка пруга у долини Вардара, то је била главна комуникација између јужних и централних области Полуострва. Тако су избегавани теснаци вардарске клисуре. У Средњем Веку, она је била једина која је везивала византијске области са српском државом. Чак и северно од Скопља, пут Средњега Века и турскога доба није ишао свуда долином Мораве. Да би се избегла Грделичка Клисура, између Ниша и Врања, стари пут се удаљавао од моравске долине, и од Ниша је ишао долином Топлице у косовски басен; друга варианта је полазила од Лесковца и допирала до Врања долином Ветернице.

У Нишу се од овог одваја други пут који иде долинама Нишаве, Искра и Марице, преко Бугарске ка Цариграду. Али он нема тако повољне морфолошке услове као моравско-вардарска удолина, јер стари Цариградски Друм и садањи железнички пут имају да пређу три развођа, од којих су два знатних висина: између Нишаве и Искра, и између Искра и Марице; развође између Егејског и Мраморног Мора је на против ниско и безначајно.

Завршна је егејска тачка моравско-маричке комуникације Цариград, о чијем смо значајном положају говорили у прошлој глави. Због политичког и културног значаја Цариграда, овај је пут био један од главних на Балканском Полуострву још од римског и византијског доба па до наших дана; то је via militaris римских итинерера, широк насип са каменим мостовима, начичкан варошима са гарнизонима римских војника, са многобројним склоништима (mansiones) или станицама (mutationes) где се могло преноћити и променити коње. То је Царски Пут наших извора средњега века и наше народно име. Доцније он постаје главни пут Турског Царства у Европи и зове се Стамбулђол – Цариградски Друм. Данас њиме иде железница која везује Европу, нарочито Централну Европу и Предњу Азију. Зна се од коликог је великог значаја био цариградски пут у плану германског продирања на Балканско Полуострво, у Предњу Азију и даље.

Међутим, почев од последњих десетина година, линија Морава–Вардар је постала важнија за све делове Полуострва, изузев источног. Завршна је егејска тачка моравско-вардарске линије Солунски Залив; али једина дунавска крајња тачка за обе ове линије је Београд.

Солунски Залив је постао услед младих тектонских стропоштовања, која су толико начела полуострвску масу, да је остојање Север–Југ јако скраћено и тако су егејске обале приближене централним и западним деловима Полуострва. Солунски Залив има нарочити значај за северне области Полуострва због тога, што се у њему свршава моравско-вардарска удолина. Он је један од најраспрострањенијих и најдубљих залива Средоземног Мора; многобројне пловидбене линије новијега датума које се ту свршавају, чине да су везе између Балканског Полуострва и Западне Европе постале још тешње.

На Северу, Београд има географски положај чија је улога од изванредног значаја. У Београду се спајају не само оне две уздужне линије, већ и други главни комуникациони путеви иду од ове вароши ка Будим-Пешти, Темишвару, Ријеци и Љубљани; то ће рећи долинама Дунава, Саве и даље. Посматрани у односу према Балканском Полуострву, они представљају наставак лонгитудиналних балканских линија ка Северу и Западу. Они везују Полуострво са Централном и Западном Европом. У географском погледу, Ријека је јадранско пристаниште, поред Словеније и Хрватске, и за Београд. Напред је истакнут врло велики значај Београда као центра речне пловидбе због конвергирања великих река.

Међу другим уздужним путевима мањег значаја од претходних, вредно је истаћи два: босански и епирски пут. Први везује Скопље и басене Косова и Метохије са Сарајевом. То је била у Средњем Веку главна комуникација Рашке. У турско доба, босански пут је био унутрашњи пут првог реда, којим су готово непрекидно ишли каравани коња, Његов значај је појачан трансверзалним путевима, који су ишли од Јадранског Мора и затим онима са западне Мораве и Ибра, и излазили су на босански пут. Други, епирски пут, иде од Санти-Каранти, Јањине и од Превезе ка Битољу. Он је био од великог значаја за Епир и југозападну Македонију. Треба исто тако споменути долину Струме која везује басене Софије за егејско приморје, и тако може имати велики обласни значај.

Превале и трансверзални путеви

Поред уздужних комуникација, Полуострво има усека, превоја, чак и долина, које олакшавају везе било јадранског приморја са унутрашњошћу Полуострва и моравско-вардарском удолином, било Дунава балканским превалама са сливом Марице. Назваћемо их трансверзалне комуникације.

Балкан је састављен од неколико венаца средње висине, од којих су многи просечени доста широким долинама, често благих нагиба. Чак и централни венац је пробијен Искром; осим тога преко централног или највишег Балкана воде путеви дубоким превојима као што су Гинци, Арабаконак, Шипка и други. Трансверзалне комуникације преко Балкана не представљају врло велике тешкоће, па их чак нису представљале ни у прошлости.

Теже су трансверзалне комуникације између Јадранског Мора и унутрашњости. Оне секу динарске гребене, многобројније, збијеније, већим делом карсне. Постоји разлика, у осталом секундарног значаја, између далматинског дела јадранског приморја, који се налази на Северу од Скадра и епирско-арбанашког дела на Југу од ове вароши. Трансверзалне долине су ретке у карсном далматинском приморју; поред тога оне су кратке и, изузев долине Неретве, оне секу само приморске гребене. Трансверзалне долине епирско-арбанашког приморја пробијају, на против, велики број планинских венаца и продужавају се готово до центра Полуострва, нарочито долине Дрима, Шкумбије и Девола или Семени. И ако су за трансверзалне комуникације теже препреке кроз карсну динарску систему, оне нису такве да модерна техника не би могла саградити добре трансверзалне путеве и железнице.

Први трансверзални пут кога су Римљани саградили био је Via Egnatia, који је ишао од Драча и околних области долином Шкумбије преко Охрида (Lichnidis) и Водена (Edesse) у Солун; одатле је он ишао дуж егејског приморја до Цариграда. Био је у римско доба најзначајнија комуникациона линија између Рима и европског и азијског Истока. И у византијско и турско време био је најкраћи пут који је везивао Цариград за његове балканске западне провинције и ове са јужном Италијом. И данас, са железничким путем од Солуна до Битоља, он има велики значај, и његов наставак, од Битоља до Елбасана, остао је и сада један од најживљих трансверзалних путева на Полуострву. Један други трансверзални пут полази од Валоне, на арбанашкој обали, допире у долину Девола до Костура (Kastoria) и до других вароши јужне Македоније.

Са далматинске стране, путеви дубровачки, которски, сплитски и од ушћа Неретве имали су такође велики трговачки и културни значај, било у римско доба, било у Средњем Веку, па чак и до краја XVIII века. Врло су стрме партије ових путева који воде преко јадранских страна, док су блажије нагнуте оне које су на Истоку од приморског гребена. Лакше је се дакле пењати из унутрашњости Балканског Полуострва до приморског гребена и одатле спустити до мора, него обрнуто.

Има ипак један део јадранског приморја који је повољнији за везе са унутрашњошћу Полуострва од других. То је део обале који је, као улубљен, највише увучен према Истоку, где се налази Медовски Залив, који се може назвати Скадарска Врата[2]. На овом је месту на Приморју извршено повијање због наглог мењања, правца, далматински правац СЗ.–ЈИ. овде прелази у правац С.–Ј. У томе сутоку налазе се Скадарска Врата. Због такве нарочите конфигурације, ова је обала ближа централним областима и моравско-вардарској удолини од других делова јадранског приморја. Осим тога од Скадра до Косова и моравске долине наилази се на серију потолина, раздвојених доста ниским пречагама; цела област којом тече Дрим релативно је много нижа но планине које су на Југу и Северу од ње. Овом серијом потолина ишао је римски пут који је полазио од Љеша (Lyssus) ка Липљану (Ulpiana) на Косову и Нишу (Naissus), затим зетски пут (Via de Zenta), пут који је везивао Скадар, престоницу српског краљевства Зете, са Косовом, и допирао до лонгитудиналног пута Морава–Вардар и до цариградског пута. Овим путем се одржавала веза између Млетака и српског краљевства Рашке. Данас он обећава да постане најважнији трансверзалан пут на Полуострву, пут који ће везивати Дунав и велике плодне равнице Румуније и јужне Русије са Јадранским Морем. На њему је пре рата била почела да се трасира железничка пруга.

На северу јадранског приморја, полазећи од Кварнерског и Тршћанског Залива и Старе Аквилеје, серија карсних улегнућа, превоја и долина везују море са басенима Саве и Дунава. Већ у преисторијско доба трговачки путеви су ишли овом линијом, нарочито у доба трговине са ћилибаром. Били су искоришћавани у римско доба и у Средњем Веку. На крају XVIII и у почетку XIX века саграђени су колски путеви који су везивали Трст и Ријеку са Загребом. Један од њих иде уздужним карсним удолинама, и води од Љубљане и Св. Петра преко Крањске на ове трансверзалне путеве. Данас су они замењени железничким путевима, који имају врло велики трговачки значај за простран део динарских области, за панонски басен до Београда и Будим-Пеште и даље до Прага. Осим тога, због поморских комуникација, обалских и уздужних у Јадранском Мору, трговина далматинског и северног дела епирско-арбанашког приморја концентрише се у Ријеци и Трсту; и услед тога се знатно увећала вредност трансверзалних путева који иду од Јадранског Мора Дунаву.