име: Стеван
презиме: Арсић
име оца: Максим
место: Горња Добриња
општина: Пожега
година рођења: 1869.
година смрти: 1918.
извор података: потомак Никола Арсић
Родио се 19. октобра 1869. године у Горњој Добрињи као син Максима и Босиљке Арсић. Његов отац Максим (1807-1887) угледни домаћин из Горње Добриње женио се четири пута, у првом браку са супругом Василијом, имао је два сина: Богосава (1845-1884) и Борисава (1848-пре 1863) и пет кћерки: Савку, Цмиљку, Јованку, Стану и Марту. У другом браку са Даницом није имао деце, а са трећом Босиљком добио је Стевана. Са четвртом супругом Станицом није имао деце. Због велике разлике у годинама каснија Богосављева лоза измиче Стевановој за једно колено.
Стеванови преци су били угледни домаћини и трговци, деда му се звао Никола а предеда Арсеније и чукундеда Гаврило, наврдеда свештеник Милош. У најближој је родбинској вези са кнезом Милошем Теодоровићем Обреновићем. Поменути свештеник Милош је био кнезу Милошу рођени прадеда.
Стеван је завршио основну школу у селу, а касније је уписао и Војну академију из које је изашао са чином официра. Оженио се Крстенијом Колаковић (1875-1939) из Врнчана, и са њом је имао осморо деце док је једно дете преминуло јако рано. Имао је четири сина: Властимира (1896-1976), Владимира (1902-1946), Божидара (1910-1983), протојереј-ставрофор Пожешко – Ариљски, и Радосалва (1914-1995) као и три ћерке: Машинку удату у Мариће у Гојној Гори, Стајку удату Малопарац у Горњој Добрињи и Савку удату Ђукић у Горњој Добрињи (1905-1994).
Као и његов отац и дедови био је и он трговац, цењен и поштован човек у селу и био је доста имућан. Стеванова упорност и храброст и одлучност у послу које је радио је довела до тога да своје домаћинство у потпуности унапреди – саградио је нову кућу 1909. године од печене цигле и малтера и још доста објеката на имању. У штали је имао и чак 80 волова. Стевана су 1901. године изабрали за кмета села, а за председника општине изабран је Веселин Симовић. У периоду од 1906. и 1907. године а можда и касније био је председник школског одбора. А од 1907. до 1908. године изабран је за председника општине Добрињске, да би 1. априла 1912. године био заменик председника општине горњо-добрињске Живка Малопарца. Био је јако правичан човек и није волео неправду.
Учествовао је у оба Балканска рата и у Првом светском рату. У Првом светском рату је прво стекао чин поручника. Он је 15. Јуна 1915. године унапређен у чин резервног коњичког капетана II класе, унапредио га је регент Александар Карађорђевић због изузетне храбрости када је заробио велики број непријатеља. Затим је Указом од 31. маја 1915. године одликован Златном Медаљом за храбост. У рат је из Добриње кренуо са његовим верним другом коњем Ацком. И син Властимир и унук од брата Сретен су били са њим. Касније је Властимира изгубио, свуда га је тражио али није успео да га нађе. Прешао је Албанске планине, водио је различите белешке о ратовању, које је касније изгубио, остале су код његовог војника Миливоја Бајића из Браића на једној францунској лађи Црвног крста, јер их је он носио. Стеван је морао да се искрца јер није био инвалид, тако да је остао без ичега. Прво је био укрцан у лађу Црвеног крста, њих 5 официра и 22 војника који су били изнурени од како он каже од шкрапаца (ходања), затим су са њом отпутовали у Сан-Ђовани-Димедуво (Ди-Медова), затим су се укрцали у Француску лађу Црвеног крста и речено им је да путују за Марсељ-Француску. Када је лекарска комисија дошла да их обиђе, речено им је да на лађи могу бити они који су без једне ноге или су толико болесни да леже у постељи. Стевана и остале који нису били инвалиди су моторним чамцима превезли у једну Италијанску лађу „Царица Јелена“. Касније је сазнао да је Миливоје отишао у Марсељ, тамо је од ствари нешто продао и радио у једној фабрици за 5 франака.
На Крфу је саставио дневник по сећању који је објављен 2005. године. Преминуо је на Крфу 20. маја 1918. године највероватније по старом календару. Син Властимир је дошао и сахранио оца, узео неке његове ствари, између осталог и дневник, и отишао на Солунски фронт. На острву Видо се данас налази касета са Стевановим именом под редним бројем 30.
Стеван је припадао II ескдрону Шумадијске дивизије, касније прелази у Тимочку дивизију. По једном извору преминуо је на Крфу 20. маја 1918. године као ађутант VI пука окр. команде.
