Операције аустро – немачке војске
Операције III. аустро – немачке армије
У току 22. октобра III. армија имала је да изврши напад на „Космајске положаје“ овако: 22. резервни корпус да што јачим десним крилом напада на Церовац. 19. корпус, да својим предњим бригадама обезбеди бок 22. резервног корпуса и да својим деловима потпомаже десно крило тога корпуса. 8. корпус, да пренесе тежиште напада на своје лево крило. Ово је наређено због тога, јер је изгледало да се српска Коњичка дивизија развија на празном простору између III. и XI. армије. Бригада Мразека да се у јутру 22. октобра крене ка Малом Пожаревцу. 44. резервна дивизија, још у току ноћи 21./22. октобра, избила је на српски положај западно од села Дучине, а у јутру 22. октобра заузела је линију Заједница – јужно од Дучине. Иначе је ситуација у јутру 22. октобра била иста као и у вече 21. октобра.
Дејство 8. корпуса
На левом крилу овог корпуса, у току дана 22. октобра, вођена је само јака артилериска борба. Батерије 57. дивизије, појачане са једном тешком хаубичком батеријом 19. корпуса, дејствовале су са добрим успехом. Српске батерије дејствовале су овог дана много слабије но прошлог дана. Корпуска резерва, која је 57. дивизији стављена на расположење, дошла је на простор око села Умчара. Командант суседне 25. пешадиске дивизије XI. немачке армије саопштио је, да ће још у току 22. октобра нападати југозападно од с. Добродо ка с. Азањи. У Селевац упућен је један немачки одред јачине: 1 коњичка бригада, 1 батаљон, 1 брдска митраљеска чета и 1 батерија. Према томе на фронту 57. пешадиске дивизије 8. корпуса, Срби су већ јако били угрожени. Пошто је и 22. резервни корпус 22. октобра имао доста успеха, командант 8. корпуса могао се у вече овога дана надати, да ће моћи избећи напад на јаке српске положаје на Варовници, који су били снабдевени жичним препрекама. 59. пешадиска дивизија 8. корпуса померила је десно крило 9. брдске бригаде до цркве код Неменикућа, у циљу наслона на 43. резервну дивизију 22. корпуса. По подне фронт 9. брдске бригаде протезао се од поменуте цркве преко коте 215 до везе са 18. брдском бригадом.
Дејство 22. корпуса
Трупе 22. резервног корпуса заузеле су коту 260 – Чамске њиве. Око 13 часова вођена је борба око Сибнице. По подне одбивена су два српска контра напада. Фронт корпуса протезао се у вече
од коте 210 јужно од Окреска – Церовац – Рогача – Велики Космај. Према томе фронт 22. корпуса, у односу на десно крило 8. корпуса, избио је за 4 км. напред.
Дејство 19. корпуса
На десном крилу III. армије, две бригаде 19. корпуса успеле су да дођу на исту висину са 22. резервним корпусом: 205. ландштурмска бригада избила је под борбом до западног дела Араповца, 20. ландштурмска брдска бригада на линију кота 173 – Волујак – Планина. 17. ландштурмска брдска бригада заноћила је у Борку, а 21. ландштурмска брдска бригада остала је у Шиљаковцу. Ђенерал Шварц довео је главнину своје бригаде у Конатице, а 3. батаљон 6. пука упућен је од Пиромана ка Убу, с тим да извиђа у северозападном и западном правцу (Бањани и Судница). 10. брдска бригада, коњица, делови артилерије и потребне коморе 19. корпуса, како је то већ горе изложено, због кошаве нису могли да се пребаце на десну обалу Саве код Београда. Две предње бригаде 19. корпуса биле су јаке само 6.270 пушака. Трупе овог корпуса биле су развучене по дубини; резерве преморене због напорних вишедневних маршова, а артилерија и комора заостала. Сем тога било је потребно, да се трупе попуне људством из допунских јединица, које су тек долазиле, Командант 19. корпуса учинио је команданту III. армије представку, да се наступање бар за један дан обустави, како би се опште стање корпуса могло поправити. Командант III. армије није могао одбити тај предлог, у толико пре, што су 4. пук II. позива и 7. пук. I. позива српске војске, већ били ступили у борбу јужно од с. Рожанци. Сем тога претпостављало се, да се главнина Дринске дивизије II. позива налази код села Вреоца (6. пук II. позива) и код Лазаревца, а главнина Дунавске дивизије II. позива (делови 7. пука I. позива; 8. пук II. позива) око Лајковца и да се поред тога налазе најмање још два пука III. позива (5. пук III. позива и 6. пук III. позива) око Венчана. Обзиром дакле на могућност српског бочног напада, наступање десног крила III. армије задржано је.
За 23. октобар командант III. армије наредио је ово: 19. корпусу, да у току 23. октобра на заузетим положајима јужно од Доње Турије штити бок армије; бригаде које су се још налазиле позади фронта – сем бригаде ђенералмајора Шварца – да привуче до линије: Стражевица – Равањ. 22. корпусу, да се држи у приправности како би могао да потпомаже 19. корпус у случају, ако би он био нападнут јаким српским снагама. Вис Змијан југозападно од с. Миросаљци има да поседне један одред 22. корпуса и да га држи док не буде смењен трупама 19. корпуса. 8. корпус добио је задатак да Србе нападне, потисне и да енергично гони до линије: Стојник – Ковачевац. Ове заповести команданта III. армије биле су у складу и са наређењем команданта армиске групе, који је наваљивао да се 8. корпус крене напред. У 21.10 час. примљена је од команданта армиске групе оваква депеша: „Десно крило XI. армије – због заосталог левог крила III. армије – мора да се 23. октобра на Јасеници заустави и обезбеди јаким трупама код Азање. Због тога, свим средствима треба настојати да лево крило 8. корпуса, што пре избије преко В. Крсне“. Према овој заповести, фронт 8. корпуса требало је знатно проширити ка истоку. Ово проширење фронта преко досадање границе: Умчари – Ковачевац, како ће се у даљем току излагања видети, није било потребно.
Наређење команданта III. армије да се 22. резервни корпус држи у приправности, како би у случају потребе могао притећи у помоћ 19. корпусу, изгледа да није било по вољи команданту армиске групе, јер је у 23 часа тражио да се извести зашто је то наређено. Одговорено је, да је то наређење издато због тога, што се предвиђа, да је Дринска дивизија II. позива око Лазаревца, а Дунавска дивизија II. позива око Лајковца и да према њима стоје за сад само 6.270 пушака 19. корпуса. У овој фази показују се већ јасно последице одуговлачења решења питања, које је аустроугарска Врховна команда била покренула још 9. октобра тј. да се 19. корпус, чији су се делови били заглибили у мочвари према Обреновцу, што пре упути преко Београда на десно крило главне снаге III. армије. Због задоцњеног решења овог питања преморене трупе 19. корпуса гегуцале су позади III. армије, и можда се може благодарити само повољној општој ситуацији, да десно крило главнине III. армије није претрпело неуспех. Овога дана (22. октобра) било је крајње време, да командант армиске групе означи армијама нове правце за продужење операција, јер су обе армије готово већ биле постигле све оно, што су имале да постигну према директиви издатој пред почетак операција. Десно крило III. армије, које је према досадањој директиви било упућено ка Аранђеловцу и коме је већ од почетка био намењен задатак, да обухвати српско лево крило, било је сад далеко уназад. Међутим, његово наступање ка Аранђеловцу није више ни долазило у обзир. Лево крило III. армије, које је било упућено ка Ковачевцу, већ се приближило томе циљу на дан марша. Десно крило XI. армије, које је наступало ка Јасеници, налазило се за ширину фронта једне јаке дивизије, више померено ка истоку него што је команда армиске групе од почетка била предвиђала.
Дејство одреда ђенерала Сорсића
Трупе овог одреда отпочеле су наступање са положаја код Шапца, тако да су у току дана стигле: бригада Шиса преко Мишара код Дебрца и Власанице; бригада Франца код Звезда и Црвене механе; бригада Штрајта код Трбушца; одред пуковника Хаузера: 3 батаљона, ½ ескадрона, 6 пољских топова (од којих 4 старог система), кретао се од Богосавца преко Маова и стигао је код Горње Врањске и Вукошића. Одред пуковника Хаузера имао је задатак да извиђа до друма Шабац – Коцељево закључно и да 23. октобра маршује – као самосталан одред ка Ваљеву – поменутим друмом до Столице и Сопота. Одред ђенерала Сорсића одређен за дејство ка Убу: 12 батаљона, 1 ескадрон, 26 пољских топова (од којих само 10 модерних) имао је да упути коњичке патроле преко Бањана ка Памбуковици и Убу, а преко Сувог села – Грабовца – Новог села да тражи везу са 19. корпусом. У току 23. октобра извиђачки делови имали су да продуже наступање од Памбуковице до Ваљева; преко Трлића до Диваца и преко Уба на простор: Словац – Лајковац. Према томе извиђање је организовано до горњег тока Колубаре. За 23. октобар наређено је наступање овако: бригада Шиса до Врела; бригада Франца до Бањана; бригада Штрајта до Кожуара. Али, наређење команде армиске групе, које је доцније стигло, променило је правац наступања главнине одреда: у место ка Убу да се наступа ка Ваљеву.
Дејство 62. дивизије
Овога дана (22. октобра) у 1 час отпочело је форсирање Дрине код Вишеграда, по овом наређењу: Да се код Незуке пребаце 3 батаљона 9. ландштурмске етапне бригаде (на два места удаљена једно од другог 400 корака); код порушеног моста и близу Црнце да прелазе 4 батаљона тврђавске бригаде пуковника Худоле. На десној обали Дрине најпре заузети линију: Дулице – 514 – војно стрелиште – 344 – 508 – 281, те на тој линији обезбедити подизање моста. По 1 батаљон на сваком бригадном одсеку да потпомаже пребацивање трупа дејством ватре са леве обале Дрине. Један батаљон задржава се као дивизиска резерва код к. 679, где ће бити и осматрачница команданта дивизије. Прелаз Дрине имао се извести ноћним препадом, али привлачење понтона ка реци било је примећено са леве обале тако, да су пионири и први ешелони имали тешке губитке још пре него што је укрцавање отпочело. – Код Незуке, према јужном месту пребацивања, српска ватра била је тако жестока, да се после пребаченог првог ешелона на томе месту могло пребацивање продужити само на северном месту пребацивања. На томе пак месту, због разних тешкоћа, укрцавање је могло отпочети тек у 2.30 час. Превожење првог ешелона – 4 дупла понтона – опажено је са српске стране тек пред искрцавањем (у 2.45 час.). Благодарећи врло доброј артилериској ватри, превожење је текло без великих губитака. До 5 час. пребачено је на десну обалу 400 људи, а до 6 час. пребачена су два батаљона. – Код порушеног моста и код Црнце, при привлачењу понтона трупе су имале велике губитке. У 2.15 час. на оба места пребачено је око 100 људи. Први ешелони у блиској пешадиској ватри и због дејства српске артилерије имали су страшне губитке (60 %). Два пуна дупла понтона потонула су. Пре но што је други ешелон пошао (у 4.35 час.) нестала су још 2 понтона првог ешелона. Остатак понтона није могао да се врати ка левој обали. Од 51 понтонира остало је само 5 нерањених. Задња 2 понтона, која су била у резерви, спуштени су у воду. До 8.45 час. пребачено је код Црнце и на песак код ушћа Рзава око 310 људи. Пошто се магла дигла, оба ова места укрцавања била су отворена, тако да је даље пребацивање било немогуће. И код 9. ландштурмске етапне бригаде морало је 7 понтона остати на десној обали, а три понтона, која су се налазила на левој обали, били су за час прорешетани. Од те бригаде, ипак се успело пребацити на десну обалу 2 ½ слаба батаљона. Пребачени батаљони, одбивши више контра напада, успели су око 16.15 час. да заузму вис са рушевином градића и источну ивицу Вишеграда. Да би се омогућило даље пребацивање требало је да заузму још коту 514.
Јачина српских трупа према 62. дивизији цењена је на 3 батаљона, која су се налазила на одличним положајима, и 8 топова. Српска артилерија готово искључиво тукла је бригаду пуковника Ходуле. Пребачени делови те бригаде прикупљени су на малом полуострву близу ушћа Рзава и на друму према Црнцима, али се даље нису могли макнути. Међутим, један батаљон бригаде пуковника Шпиндлера, који је нападао са виса у југоисточном правцу, успео је да заузме до 12.15 час. к. 514, где су Срби имали врло добро израђена утврђења у више реди. Због губитка тога виса, Срби су били принуђени да напусте на десној обали Дрине обронке код села Дулице. Превожење преко Дрине могло се сад продужити. Командант дивизије ђенерал Калзер, наредио је батаљону, који је био у резерви код к. 679, да се превезе и да наступа ка железничкој станици и к. 344 источно од Вишеграда. Један батаљон, који је у ово време био стигао код хана Пешурића, упућен је на његово место као последња резерва. Место за прелаз померено је за 400 корака на север, где се пребацивање могло продужити потпуно заклоњено од српске ватре. У 18 час. висови јужно од Вишеграда били су дефинитивно заузети. Са Мириловића и са Паноса, српска артилерија још је дејствовала. До ноћи заузета је линија: Дулице – 514 – војно стрелиште – железничка станица – кота 218 сасвим близу источно од Вишеграда. – За 23. октобар имала се заузети линија: 508 – Крчевине – висови северно од 281 и подигнути понтонски мост. Пошто два мостовна трена, која су дивизији придата, још нису била употребљена, то је поред уништених 20 понтонских јединица, остало доста мостовног материјала. Али пионири су претрпели толике губитке, да није било могуће саставити ни једну партију за подизање моста. На молбу команданта 62. дивизије, командант трупа у Босни, овог дана по подне послао је из Сарајева аутомобилима у Вишеград: 1 официра и 35 понтонира.
Ситуација III. армије 22. октобра у вече
Од важности је да су Дринска и Дунавска дивизија II. позива српске војске предвиђане на простору Лазаревац – Лајковац, и да су пред фронтом 62. дивизије констатоване само слабе српске снаге. Због тога могуће је било остати при досадањој основној идеји тј. Србе потиснути ка центру њихове територије, ма да је 62. пешадиска дивизија, од које се у почетку операција очекивало много више, тек сад отпочела операције у циљу заузимања десне обале Дрине код Вишеграда.
Нова директива команданта армиске групе фелдмаршала Макензена
„У циљу да се главна снага српске војске потисне у правцу центра Србије и тамо одсудно потуче, армије имају да продуже наступање на овај начин: III. армија ка линији: Рудник – Шаторња – Божурња – Наталинци; XI. армија ка линији: Сараново – Свилајнац – Суботица. III. армија има да групише јаку снагу на десном крилу, како би могла обухватити противника са западне стране било северно од Крагујевца или код самог Крагујевца, било у долини западне Мораве. 19. корпусу треба ставити у дужност да и у даљем току обезбеђује десни бок армиске групе и упутити га правцем преко Лазаревца – Моравци ка Горњем Милановцу; снаге које се налазе западно од Колубаре, продужавају даљу заштиту бока, наступајући ка Ваљеву. 62. дивизија продужује наступање ка Ужицу. За везу са XI. армијом треба упутити једну леву побочницу преко Велике Крсне – Ратара. XI. армија продужује продирање у јужном правцу са обе стране Мораве тежећи, да наступањем левог крила ка Ћуприји, што могуће пре добије везу са десним крилом I. бугарске армије. Све док позади овог крила XI. армије не стигну на војиште нове јединице, које ће предузети заштиту бока, потребно је да се леви бок армије поуздано обезбеди. Саопштење о доласку поменутих нових јединица доставиће се, у колико се може предвиђати, 24. октобра.
Напомена: Ово се односи на немачки алписки корпус. Намеру да се тај корпус упути на Балканско војиште саопштио је ђенерал Фалкенхајн аустроугарској Врховној команди 19. октобра. Дефинитивна одлука за његово одашиљање донешена је 20. октобра.
Границу између III. и XI. армије сачињава линија: Велика Крсна – Кусадак – Ратари – Наталинци – Светлић – Церовац – Станови (Означена места припадају III. армији). Као границе етапних зона између III. и XI. армије утврђена је линија: Гроцка – Велика Крсна – Кусадак – Ратари, као граница етапне просторије према позадини одређена је мађарска, односно босанска земаљска граница. У материјалном погледу наређено је још и ово: Ратни пљен припада оној држави, чије су га трупе запљениле, но делови пљена који су раније припадали аустроугарској војсци, у случају да буду заплењени од стране немачких трупа, имају се што пре ставити на расположење аустроугарског министарства војске. У Србији заробљене војнике предати Аустроугарској“.
Операције XI. немачке армије
3. армиски корпус: (25., 6. и 11. баварска дивизија) нападао је српске трупе на положају Голобок – Азања обухватајући десно крило; успео је да заузме Голобок – Влаово – Стражевицу, а до 18 часова заузет је и вис Оскоруша северно од Паланке. Срби су се повукли на десну обалу Јасенице. Трупе овог корпуса достигле су у вече линију: Азања – Рача бара – Трновча. 4. резервни корпус: (105. и 107. дивизија) заузео је српске положаје на линији Александровац – Орљево. Заробљено је 600 српских војника. На фронту 10. резервног корпуса стање је непромењено. Према наређењу команде армиске групе ђенералфелдмаршала фон Макензена од 22. октобра: XI. немачка армија има да продужи наступање у јужном правцу обема обалама Мораве, тежећи да наступањем левог крила ка Ћуприји што је могуће пре добије везу са десним крилом I. бугарске армије. Док позади левога крила XI. армије не стигну на војиште нове јединице (алписки корпус) које ће преузети заштиту њеног левог бока, овај бок треба поуздано обезбедити сопственом снагом. Границу између III. и XI. армије сачињава линија: Велика Крсна – Кусадак – Ратари – Наталинци – Светлић – Церовац – Станови.
Операције бугарске војске
Операције I. армије
У току 22. октобра напредовала је само 8. дивизија до села Дреновца на р. Тимоку северно од Књажевца, где је отпочела прелаз на леву обалу ове реке.
Операције II. армије
У току 22. октобра постигнути су ови успеси: 3. дивизија: 32. пук без борбе заузео је Прешево, а 24. пук, коме је упућен и 11. пук, после борбе, која је трајала 3 часа, заузео је Скопље. 7. дивизија стигла је у вече у Куманово. Коњичка дивизија продужила је извиђање око Велеса са слабим чаркањем са Французима. Врховна команда наредила је: Да 32. пешад. пук појача одред пуковника Бошњакова, који дејствује северно од Врања. Коњичкој дивизији да се пошаље 1 пешад. пук са 1 пољским артилериским дивизионом у циљу рушења мостова на железничкој прузи код Демир Капије, на Црној реци и код станице Градско, а по потреби и код Велеса. 11. дивизија (Маћедонска) да организује партизанску акцију западно од Вардара.
Напомена: 11. дивизија била је тада у покрету и то: 1. бригада: Радомир – Царево Село – Штип; 2. бригада: Софија – Ђуешево – Куманово и 3. бригада: Кадин мост – Кочане – Велес.