Операције III. аустро – немачке армије
Напомена. Изложени разлози начелника штаба III. армије за одлагање промене корпусних праваца, повољно су примљени од стране команданта армиске групе у Крагујевцу. Ђенерал фон Сект одговорио је у главном ово: „За комуникациски правац 19. корпуса нека се узме као и досад друм од Ивањице преко Јавора ка Сјеници. Претпоставка за наступање од Сјенице ка Новом Пазару је та, да тамо дође до јаче пресудне акције. Ако би, напротив, била потребна заштита као Црној Гори, у томе случају 19. корпус стоји код Сјенице у згодној ситуацији. Одлука о употреби 19. корпуса од Сјенице даље, не може се а и не треба да се донесе још данас (15. новембра). За 22. резервни корпус првенствено долази у обзир задатак, да Рашку што пре заузме и да затим продужи наступање или Ибарском долином или преко Новог Пазара ка Митровици. 8. корпус не може употребити друм Куршумлија – Приштина, пошто ће тај друм употребити XI. армија. За 8. корпус остаје само та могућност, кад стигне до друма, да маршује преко Блажева Ибарском долином ка Митровици. Може се претпоставити, да ће он стићи до друма раније но 22. резервни корпус, у томе случају има да тражи везу у лево ка XI. армији“. У новој директиви издатој 13. новембра била је главна идеја, да се свуда, где би то било могуће, извршује обухватан покрет ка Косову. У овом циљу требало је упутити: 19. корпус са запада; главнину III. армије (22. и 8. корпус) са севера и североистока, према линији Митровица – Приштина, а XI. армија кретала се са севера ка Приштини, док би у исто време Бугари имали да наступају од истока и југа.
Операције III. аустро – немачке армије
Исхрану III. армије на линији: Нова Варош – Митровица требало је свим средстима омогућити и у најгорем случају олакшати тиме, да се наступање појединих делова армије обустави у корист дотурања потреба за оне делове који су имали да продуже гоњење противника. Нова директива за даље наступање корпуса III. армије, коју је, у духу поменутих наређења, армиска команда издала 15. новембра, није условљавала никакве измене за корпусе. У прво време остало је све по старом. Наређено је само, да се шаљу извештаји о комуникацијама, које би у даљим операцијама могле долазити у обзир. Од јединица, које је требало зауставити у циљу побољшања снабдевања оних трупа које продужују наступање, имале су првенствено да дођу у обзир: Код 8. корпуса, остатци бригаде ђенерала Мразека и бригада ђенерала Хауштајна; код 22. резервног корпуса, 44. резервна дивизија, и код 19. корпуса, бригада ђенерала Штрајта и ђенерала Шиса. Ђенералу Рајнелу и 62. пешадиској дивизији остављена је слобода да сами изврше избор трупа, које би требало у горњем циљу задржати. За ове последње две јединице, команда III. армије добила је 15. новембра у 13.45 часова од команде армиске групе ово наређење: „62. пешадиска дивизија и одреди ђенерала Рајнела предузеће обезбеђивање на одсеку Лима до Нове Вароши закључно, као и заштиту деснога бока III. армије“.
Дејство 62. пешадиске дивизије. У току 15. новембра продужено је гоњење ка Лиму са тврђавском бригадом и 9. ландштурмском бригадом; бригада Зубера имала је да се заустави на простору Бјело брдо и да истури напред на Брезовац (1057) само један слаб одред (1 6атаљон са 1 брдском батеријом). Кад је 9. ландштурмска бригада прелазила вис код војне станице Бјело брдо, добила је артилериску ватру са јужне падине Равног брда и са простора карауле Раче. У циљу заштите бока ове бригаде, пуковник Зубер упутио је источно од друма на Голеш (1014) једно јаче заштитно одељење. Извиђачке патроле, које су биле избиле даље напред констатовале су на Цигли (918) противничку пешадију, а на висовима југозападно од села Строци противничка утврђења. Из свега овога произлазило је, да је противник у циљу заштите прелаза преко Увца, био заузео положаје у виду мостобрана. У току 15. новембра овај положај није нападнут, јер је требало сачекати долазак артилерије, која је делом била заостала, а бочни одред бригаде Зубера био је стигао 15. новембра тек до Главичице (902). И код Руда, Црногорци су били заузели положаје у виду мостобрана. Тврђавска бригада нападала је те положаје још у току 15. новембра и успела је да их заузме. Противник је дигао мост у ваздух. Пред фронтом ђенерала Рајнела противник је ноћу између 14. и 15. новембра одступио. Трупе су без борбе избиле на линију: Видића закос – Недина коса – Трнава.
62. пешадиској дивизији, под чију су команду сад ступиле трупе ђенерала Рајнела, стављено је у задатак: обезбеђење линије Лима до Нове Вароши закључно. Велика ширина фронта ове дивизије (66 км.) захтевала је да се јака препона Лима искористи у циљу чисте одбране, а да се лево крило што је могуће више ојача. Једини колски пут ка простору око Нове Вароши, у колико није долазило у обзир ново базирање на Ужице, био је Вишеград – Добруњ – Увац и даље долином Лима. Доњи ток Лима, низводно од Увца, могао се врло добро искористити у циљу одбране. Армиска етапна команда пак захтевала је, да се заузме босанска железница Устипрача – Међеђе – Увац, пошто се заузимањем ове железнице једино могло повољно решити питање дотурања потреба за 62. дивизију. Према томе, III. армиска команда тражила је још 15. новембра извештај од 62. пешадиске дивизије: „Да ли би према тамошњем мишљењу било могуће наступати даље преко Лима, како би се железничка пруга Устипрача – Увац могла потпуно задобити за сопствени промет и да ли би потпуно зузимање долине Лима било повољно обзиром на тактичко стање, на смештај и снабдевање сопствених трупа“. Командант 62. дивизије, фелдмаршаллајтнант Калзер, још раније био се споразумео са командантом Босне, Херцеговине и Далмације ђенералом Саркотићем, те је 15. новембра упутио ка Вишеграду један батаљон са једном 7,5 см. батеријом старог модела (из састава бригаде пуковника Зубера) са наређењем, да те трупе учествују у акцији, коју је ђенерал Саркотић припремао код Међеђе.
Дејство 19. корпуса. На фронту овог корпуса у току 15. новембра стање је било овако: Трупе ђанерала Сорсића: одред Штрајта, одред Шварца и 17. брдска бригада, нападале су јаке противничке положаје: Црна стена – Чемерница – Лисина врх – караула Кадина стена – Укоченица, али без успеха. Поред тешког земљишта, напад је био врло тежак због снажног непријатељског отпора. Нарочито се неугодно осећало бочно дејство противничке артилерије и митраљеза са простора Лисина врх – Чемерница – Црна стена. Борба је престала тек касно у вече. Остале трупе 19. корпуса достигле су одређене циљеве и то: пуковник Холи заузео је Шанац; 21. брдска бригада, Округлицу, а 20. брдска бригада Црвену гору. Борба је била само на фронту 21. брдске бригаде, која је за време наступања потиснула неколико мањих одељења. Корпусна команда, која је у подне била стигла у Ивањицу, наредила је за 16. новембар: Да трупе ђенерала Сорсића, после јаке концентричне артилериске припреме, продуже напад; пуковник Холи, у прво време, да остане на свом положају; 21. брдска бригада да продужи наступање до Превода, а 20. брдска бригада да се у 9 часова спреми за покрет. Било је пројектовано да се 20. бригада упути преко Лупоглаве у случају, да противник према трупама ђенерала Сорсића још буде држао своје досадање положаје.
Дејство 22. резервног корпуса. Десна колона (10. аустроугарска брдска бригада и немачки 3. јегерски пук), која је упућена у правцу на Кривачу (1704), стигла је у току 15. новембра тек на простор Раван западно од Полумира. Претходница 44. резервне дивизије, у 14 часова напала је код Ушћа српску заштитницу и потисла је на јужне висове. Главнина дивизије остала је код Богутовца. Према главнини Алпинског корпуса, која је наступала ка одсеку: Биљановац -Жупањац, противник је давао отпор на Стрижици од прилике код коте 979. Ново придати одред Белова стигао је тек на Каловити Јелак (20 км. југоисточно од Краљева). Одред 43. дивизије одлазио је у састав своје дивизије ка Краљеву.
Дејство 8. корпуса. У току 15. новембра, обе бригаде 59. дивизије нису наишле на отпор и достигле су одређене просторе и то: 18. брдска бригада са главнином код Брзеће, а предњим трупама линију: Ветровник – Мрамор – Вучи крш; 9. брдска бригада са главнином вис Брусину, а предњим трупама линију: Гобеља – Велика стена – Вукашиновац – Биљина стена – Запис. Наступање 57. пешадиске дивизије извршено је делом у противничкој артилериској ватри. Пошто је извиђањем утврђено, да се ноћу између 14./15. новембра противник још налазио на простору: Магово – Равна глава (10. пук), а обзиром на велику празнину до немачког суседног 10. корпуса, упућена је побочница (полубатаљон 8. пука) преко Расје на Пожар и Равну главу. 2. брдска бригада стигла је око подне на висове северно од Магова. На Маговску чуку дејствовала је још српска артилерија. Истурене предње трупе, после кратке борбе у току по подне заузеле су коту 876, јужно од Мерћеза и Лучак (1152). 6. брдска бригада стигла је у 15.30 час. са главнином на Дебелу главу и Малу чуку, а предњим трупама на Илињачу и Кулу. На тај начин 8. корпус стигао је на висину немачког 10. корпуса, чије су трупе (103. и 107. дивизија) достигле 15. новембра линију: Дрежница – Кутловац – Драгуша. Пред десним крилом овог корпуса, противник је још држао коту 858 код Церовице. 105. пешадиска дивизија налазила се још у другој линији на простору око Џепнице. Обзиром што је 22. резервни корпус био заостао, командант 8. корпуса доноси одлуку да 16. новембра са 3 бригаде избије на друм: Магово – Блажево, а 9. брдску бригаду да остави на њеном досадањем месту, док одред Белова, који је био далеко уназад не дође ближе. Исто тако наређено је, да ђенерал Хауштајн остане на свом досадањем месту.
Операције XI. немачке армије
103. и 107. пешадиска дивизија у току дана 15. новембра достигле су линију: Дрежница -Кутловац – Драгуша. Пред десним крилом 103. дивизије на коти 858 код Церовице, налазио се још противник. 105. пешадиска дивизија налазила се у корпусној резерви код села Џепнице. 101. дивизија наступала је од Прокупља друмом преко села Конџеља. Код Тулара, на средокраћи између Прокупља и Куршумлије, вођена је борба са српским заштитничким деловима. Напомена: Макензенова директива за даље операције била је оваква: I. бугарска армија са својим десним крилом у вези са XI. немачком армијом да гони противника ка Приштини. Граница између армија: Крушевица – Механа – Кутлово – Мировце – Приштина, с тим да ове тачке припадају XI. армији. На тај начин, друм Прокупље – Куршумлија – Приштина припао је у целини XI. армији.
Операције I. бугарске армије
Наређено је да 15. новембра 1. и 9. дивизија продуже наступање ка раније одређеним линијама; да се 6. дивизија прикупи код Прокупља одакле ће бити упућена ка Лесковцу; да 8. дивизија продужи марш ка Врању у 2 колоне: једна долином Мораве, а друга долином Ветернице. На основу директиве Макензена: I. бугарска армија добила је задатак да својим десним крилом у вези са левим крилом XI. немачке армије гони противника ка Приштини. Као граница ових армија одређена је линија: Прокупље – Крушевица – Механа – Кутлово – Мировце – Приштина, која линија припада XI. немачкој армији. Кад 9. дивизија дође у везу са XI. немачком армијом, тада да се 6. дивизија заустави и одмаршује у Ниш, где се ставља на расположење Врховној команди. У току 15. новембра постигнуто је ово: 6. дивизија прикупила је 1. и 2. бригаду код Прокупља, а 3. бригада бори се код с. Коњуше према Точанским висовима. 9. дивизија стиже под борбом: са 3. бригадом до с. Бублице (јужно од Житног Потока); са 2. бригадом до с. Вујанова, а са 1. бригадом до Каменице (јужно од Бојника). 1. дивизија: 2. бригада под борбом стиже до Кремена 410; 1. бригада води борбу на линији: Лебане – Вина, а 3. бригада на маршу од Лесковца ка с. Бошњаци. 8. дивизија: 3. бригада на путу од Лесковца за с. Вину; 1. и 2. бригада маршују од Лесковца долином Мораве ка Врању.
Операције II. бугарске армије
На фронту према Приштини. Ноћу 14./15. новембра Срби су напустили Гиљане. У току 15. новембра: 1. бригада 7. дивизије избила је на положаје према с. Лабљану на путу: Гиљане -Приштина. 2. бригада 5. дивизије прикупља се код Куретништа североисточно од Гиљана. 29. пешад. пук стигао је до с. Жеговца на лево крило 1. бригаде 7. дивизије, а 32. пешад. пук упућен је ка Феризовићу. 46. пешад. пук у с. Дошоривци обезбеђује линију: Рожевци – Копатин – Ранковце. У току 15. новембра Срби су заузели Копиљак на старој српско – турској граници.
На фронту према Тетову. Тетовски одред (пуковник Панајотив) добио је наређење, да Србима пресече одступницу од Приштине преко Призрена долином Црног Дрима и даље ка Битољу. У овом циљу да остави 2 батаљона 50. пешад. пука са 1 батеријом у Тетову, а 2 батаљона овог пука са 1. брдском батеријом да упути преко Шар планине ка Призрену у циљу заузећа ове вароши. Сем тога, да батаљон 27. пешад. пука из 1. бригаде 3. дивизије упути у Качаник у састав свога пука, а 2 батаљона (један из 11. пука и један из 4. пука) да упути ка Гостивару у циљу заузећа ове вароши. Напомена: овог дана упућене су 3 чете 50. пешад. пука ка Вешалима на Шар планини, а 2 батаљона, упућена ка Гостивару, стигла су на 1 км. северно од ове вароши.
На фронту 5. дивизије. Продужава се утврђивање леве обале Црне реке – левог пододсека, западног одсека. Коњичка дивизија наступа за десном колоном у обилазак Прилепа са западне стране, а лева колона напада и заузима висове северозападно од с. Дреновца. Појава 2. батаљона 5. пешад. пука код с. Мокрање на појачање коњичке дивизије нагнала је Србе да напусте Свињичку главу. На фронту 7. дивизије. Продужава се утврђивање источног одсека; иначе ничега важнијег нема; 3. бригада 11. дивизије стигла је на преноћиште на простор: с. Трескавац – с. Лубница у горњем току Криве Лакавице.