Операције III. аустро – немачке армије
Дејство самосталне 62. аустроугарске дивизије. Жеља, коју је команда армиске групе 19. новембра била саопштила III. армиској команди према којој је 62. пешадиску дивизију требало кренути да заузме линију: Бољанић – Пријепоље, изазвала је дискусију између: III. армиске команде; 62. пешадиске дивизиске команде и команданта трупа Босне, Херцеговине и Далмације. Пошто је командант поменутих трупа ђенерал Саркотић, стајао директно под Врховном командом, то је у ту дискусију увучена и аустроугарска Врховна команда. Пре свега било је потребно да се та акција материјално обезбеди, а то је било могуће извршити тек у времену кад главна снага III. армије сврши сву своју улогу. Наступање десног крила III. армије, у вези са наступањем прикупљених заштитних делова из Босне, представљало је, у односу према главној снази III. армије, која је наступала ка Косову пољу, једну самосталну акцију, која је постепено прелазила у операцију против Црне Горе. Због одвојености тих трупа од главне снаге III. армије, која је наступала против Срба ка Косову пољу, као и ради боље прегледности, потребно је да се припрема за ову акцију засебно изложи. Ђенерал фон Саркотић, послао је 20. новембра аустроугарској Врховној команди ову депешу: „Макензен је тражио од III. армиске команде да му саопшти своје мишљење о упућивању трупа Рајнела ка Бољанићу; ка Пријепољу 62. дивизије; ка Плевљу трупа Зубера. III. армиска команда тражила је моје мишљење. Она потпомаже тај предлог под условом, да се форсирање Дрине изврши код Горажде и наступање продужи у правцу ка Чајниче, јер би се противничке снаге, које су на Дрини, иначе, могле окренути против слабих трупа Зубера. За ово бих могао за 5 дана да припремим свега 4 батаљона под провизорном командом фелдмаршалалајтнанта фон Ролингера (командант Сарајевске тврђаве). Али како би у том случају тврђавска посада Сарајева била ослабљена за два батаљона, посада Мостара за један батаљон а посада Кастелнова такође за један батаљон, то молим да ми се што је могуће пре упуте 4 батаљона, који би били способни, ако не за шта друго а оно бар за локалну службу. Акција би се извршила само по заповести аустроугарске Врховне команде, којој сам потчињен. Решење задатка обећава велике користи:
1) Ослобођење друма кроз долину Дрине и железнице Устипрача – Увац, којима би се храна од Устипраче могла лакше упућивати до Горажде, па евентуално и до Фоче.
2) Смештај за ове трупе био би омогућен и
3) Друмом: Горажда – Плевље – Пријепоље – Сјеница постигла би се најбоља веза између појединих трупа.
Пошто је понтонирска чета 3/15, са мостовним треновима: 36, 93, 95 и 116, већим делом придата трупама ђенерала Блехингера у циљу форсирања код Међеђе и пошто је та чета потребна за успостављање ваздушне железнице код порушеног моста на Лиму, то молим, да ми се хитно упути 1 понтонирска чета и 2 – 4 мостовна трена. То сам тражио и од III. армиске команде. Детаљни састав трупа Ролингера јавићу накнадно“. Аустроугарска Врховна команда, која је ценила важност, да се што је могуће брже наступа и да се то наступање не чини зависним од услова, да се баш у исто време мора оперисати преко Дрине ка Чајниче, одговорила је ђенералу Саркотићу, 20. новембра са ОБр. 18187 ово: „Врховна команда слаже се с тим, да се акција изврши ка Пријепољу, Плевљу и Бољанићу и да при томе учествује одред Зубера. Кад се пак садејство главнине 62. пешадиске дивизије са одредом Зубера целисходно регулише, тада ће вероватно отпасти и бојазан да би противничке надмоћније снаге могле да нападну тај одред. Пошто се може очекивати да ће противник, због наступања трупа ка Бољанићу и Плевљу у позадину његовог фронта, бити приморан да се постепено повуче са Дрине, то форсирање Дрине код Горажде за прво време неће бити потребно. Да би се тамо доцније могао извршити прелаз, III. армиска команда упутиће што пре једну понтонирску чету и 3 мостовна трена на расположење команданта трупа у Босни и Херцеговини. Батаљони за стражарску службу не стоје на расположењу, нити има ма какве друге формације“. Та је депеша у исто време послата и III. армиској команди. Међутим командант III. армије извештавајући команду армиске групе о издатом наређењу, да се 62. дивизија пребаци на леву обалу Лима, при чему треба да садејствују и босанске трупе ђенералмајора Блехингера, известио је 20. новембра команданта армиске групе о великим тешкоћама, које су се испречавале даљем наступању 62. пешадиске дивизије. Ова дивизија имала је трупну комору за планински рат, а поред тога и товарне ешелоне са дводневном исхраном; 205. бригада имала је само товарне коње за бојну комору, иначе је сва њена комора била коњска. Опрема за планински рат бригаде Зубера била је недовољна. Попуна са коњима из Босне наилазила је на највеће тешкоће, пошто их ђенерал Саркотић и сам није имао довољно. Поред тога стазе су због зиме биле већим делом неупотребљиве.
На основи предлога 62. дивизиске команде, III. армиска команда замишљала је да се операција изврши на овај начин: Босанске трупе да оперишу правцем: Горажда – Чајниче – превој Металка; 62. пешадиска дивизија од линије: Рудо – Увац, ка Плевљу, а са једним одредом за везу ка Бољанићу; ћенерал Рајнел ка Пријепољу, евентуално ка Плевљу. Напомена. У последњем случају требало је обезбедити Пријепоље деловима трупа Рајнела или деловима 19. корпуса. На случај, да од Лима не би било могуће наступати ка Бољанићу, требало је заузети то место правцем од Металке или Плевља и посести као тачку за везу. Комуникациски правци: друмови од Горажде и од Руда ка Плевљу, а за ђенерала Рајнела и делове који би дошли у Пријепоље, друм: Увац – Пријепоље. Сви делови имали су да базирају на босанску источну железницу, коју је требало ставити у промет пре почетка наступања. Код Међеђе требало је створити могућност, за пребацивање потреба преко реке. На најважнијим тачкама линије: Дрина – Лим, требало је организовати мале мостобране, а комуникациске правце удесити као етапне линије. Због великог обима припремних радова, које је претходно требало извршити, створила је III. армиска команда закључак: „Да се ограничење рокова при извршењу операција мора искључити“. Најзад, командант III. армије предложио је команди армиске групе, да операцијом управља командант 62. пешадиске дивизије, а све појединости за операцију да се утврде у директном споразуму са командантом трупа Босне и Херцеговине. И поред наваљивања аустроугарске Врховне команде, командант 62. пешад. дивизије ђенерал Калзер, иначе врло енергичан командант, није могао да одустане од извесног методичког рада при наступању, због великих материјалних тешкоћа, ма да му противник није задавао велике бриге. Још 20. новембра, при форсирању Дрине код Међеђе, ђенералмајор Блехингер није наишао на нарочити отпор. Пребацивање те слабе снаге успело је без великих жртава. Тврђавска бригада потпомагала је демонстрацијом на доњем Лиму. Црногорци су на обали Дрине показивали само пешадиске патроле; у кутићу између Дрине и Лима код Градине и Газибаре било је митраљеза, а даље узводно – као и до сад – било је артилерије, нарочито југозападно од Нов. Руда и према одсеку: Сетихово – Доња Струмица.
Дејство главне снаге III. аустро – немачке армије. За време преговора, како и кад ће се извршити операција против Црногораца, главна снага III. армије, у времену од 20. до 24. новембра продужила је офанзиву до границе крајњих оперативних напора. На фронту 19. корпуса стање код предњих бригада остало је од 20. до 24. новембра непромењено. 20. новембра, главнина 17. брдске бригаде наступала је до линије: источни део Сјенице – Баница – Вапај; бригада Шиса, која је маршовала са фронта у позадину, стигла је 21. новембра у Чачак; бригада Штрајта, која се још прикупља у Ивањици, маршовала је по ешелонима позади бригаде Шиса, такође у позадину. Још раније, од 19. новембра до 20. новембра у јутру, налазио се у Новом Пазару парламентар 19. корпуса, који је према наређењу III. армиске команде био тамо упућен с тим, да команданту српске болнице преда једно писмо с молбом, да га спроведе даље. У том писму аустроугарска Врховна команда претила је репресалијом на случај, да би се са аустроугарским заробљеницима рђаво поступало. Црногорци пошто су претходно добро опљачкали варош, повукли су се на висове источно од Новог Пазара. Алпински немачки корпус и 8. аустриски корпус у духу добивене заповести продужили су гоњење ка Косову пољу. Извештаји Алпинског корпуса III. армиској команди били су тако кратки, да се из аката, који се налазе у Бечкој ратној архиви, стање тога корпуса није могло сасвим поуздано утврдити. Депеше које се налазе у архиви, делом су противречне: проверити те депеше по корпусним актима (како је то било могуће код аустроугарског 19. и 8. корпуса) било је искључено. Ово се напомиње због тога, да се у току даљег излагања због евентуалних грешака код Алпинског корпуса не би закључивало, да су и остали податци непоуздани. Краткоћа извештаја Алпинског корпуса била је неугодна и III. армиској команди, па и команда армиске групе ђенералфелдмаршала фон Макензена нашла се 23. новембра побуђена да опомене Алпински корпус „Да извештава опширније и редовније“. Наређење да Алпински корпус наступа ка Митровици, а 10. аустроугарска брдска бригада ка Новом Пазару, саопштено је 22. резервном корпусу 19. новембра.
Алпински корпус добио је од 22. резервног корпуса заповест, да 3. јегерски пук привуче ка Алпинском корпусу. Та заповест коју је официр за везу 20. новембра у јутру послао у Двориште команданту 10. брдске бригаде, изгледа да није на време стигла, јер је командант те бригаде 20. новембра, упутио своју бригаду и потчињена му 3 јегерска немачка батаљона 3. јегерског пука са висова северно од Дворишта двема колонама до линије: Радањ – Кути пл. По подне немачки батаљони наступали су ка Новом Пазару, где су стигли око 17 часова. Противник је држао положаје на висовима југоисточно од вароши. Пошто је извиђањем било утврђено да на гребену: Видник – Нови Пазар нема противника, то је 10. брдска бригада наступала долином Дежеве ка селу Мичићи, где је заноћила. Очевидно да је III. армиска команда очекивала, да ће доћи до озбиљније борбе око Митровице, и да је желела да Алпински корпус, у циљу издатог му наређења, оперише ближе 59. пешадиске дивизије, која је била усамљена. 18. брдска бригада 59. дивизије била је 20. новембра у Ибарској долини и већ знатно одмакла ка југу. Њена претходница (3. и 5. јегерски батаљон са једном брдском батеријом) потиснула је једну противничку заштитницу са линије Крушбеница – Тврђен, а по подне заузела је још и висове између р. Ибра и с. Забрђа. Главнина 18. бригаде (3 батаљона и 1 брдска батерија) достигла је Кајково – Дрен, а комора бригаде: Лијешани – Камен хан. Противник је држао висове јужно од с. Лепосављевића са: 7. пешадиским пуком, 4 пољска и 2 брдска топа. Изгледало је, да је његова пешадија била јако деморалисана. И на друму у Ибарској долини, који је узгредно буди речено, био у врло добром стању, знаци расула српских трупа, због хитног повлачења, појављивали су се све више и више. Све што је сметало, Срби су у великим количинама напуштали. Многобројне лешине коња и волова указивале су на то, да је снага стоке била искоришћена до крајности. Али и поред тога, Срби нису успели да спасу све своје коморе. Да оне не би пале у руке противника, Срби су их бацили у Ибар; 18. брдска бригада заробила је 20. новембра 300 војника. 9. брдска бригада наступала је 20. новембра главнином од Блажева, са једним унапред истуреним батаљоном (49. пука) до Белог брда. Један батаљон (84. пука), пољски дивизион и брдска хаубичка батерија заноћили су у селу Брзећу. Овај батаљон остављен је због тога са артилеријом, да би 21. новембра могао потпомагати како артилерију тако и ешелоне мунициских кара у извлачењу на рђавом путу преко Мрамора ка Блажеву.
Операције XI. немачке армије
У току 20. новембра трупе 103. и 101. дивизије нападале су линију противничких положаја: Лауша – Преполачки шанац и Орлујски вис; око подне противничке трупе потиснуте су у долину Лаба.
Операције I. бугарске армије
Директива Макензенова: „I. бугарска армија продужује енергично своје наступање и то: 9. дивизија ка Приштини, а 1. дивизија ка долини Лесковичке Криве реке, да избије у позадину непријатеља. Моменат захтева крајње напрезање“. Командант I. армије издао је ово наређење: 9. дивизија са 3. бригадом да осујети непријатељу одступање по два пута, који воде од Куршумлије за Приштину; 1. и 2. бригада да наступају ка Приштини и овладају: котом 955 и гребеном Бутовац – Козница. 1. дивизија да наступа са фронта Новакова чука – Китка ка линији: с. Ново Брдо – Самоков – Мигановци – Беривојце и да дејствује у позадину противника који дејствује против 3. дивизије. 6. дивизија да пошаље 1 бригаду у с. Бучумет. Свима дивизијама наређује се енергично дејство. У току 20. новембра: 9. дивизија са 3. бригадом одбија напад српских трупа; 3. бригада води бој да овлада висовима јужно и западно од с. Брвеника и В. Крајине; 1. бригада заузима коту 972, западно од Тулара. 1. дивизија: 1. бригада с. Глинци – с. Хогош; 3. бригада задобила је неколико километара у правцу с. Хогоша; 2. бригада бори се и слабо напредује левим крилом. 6. дивизија: 1. бригада на простору: Бучумет – Лалиновац – Богојевац; 2. бригада на простору: Бојник – Лебане; 3. бригада (53. пук) у Лопатници. 8. дивизија је у саставу II. армије.
Операције II. бугарске армије
Западни фронт. I. армији, као што је горе речено, наређено је, да 9. дивизијом наступа ка Приштини, а 1. дивизијом ка долини Лесковице (Криве) реке и да дође у позадину противника, који је према ђенералу Рибарову (3. дивизија). Ђенералу Рибарову, команданту трупа западног фронта наређено је не само да се брани, но ако може и да наступа, и да се српска војска на Косову зароби; тражи се крајње напрезање. Трупе ђенерала Рибарова воде борбу и 20. новембра достижу: 1. бригада 8. дивизије и 46. пук на линију: Беривојце – Клобукар. 2. бригада 5. дивизије на линију: с. Клобукар – Зебници. 1. бригада 7. дивизије на линију: Зебници – Драговац. 2. бригада 3. дивизије: 29. пешад. пук у борби је на фронту Миросаље – Софијовић и потискује противника; 32. пук на фронту с. Миросаље – Трстеник. 1. бригада 3. дивизије води артилериску борбу на источном положају. 1. коњичка бригада: 1. коњички пук између Смољуша и Добротина а 1. гардиски коњички пук код села Пожарне. 3. бригада 8. дивизије у с. Босце и Беривојце. 2. бригада 8. дивизије у Скопљу. Овог дана 20. новембра 1. дивизија из I. армије води борбу на планинском гребену на старој српско – турској граници. 9. дивизија из I. армије одбија нападе и мало помера фронт унапред ка Приштини. Срби се већ осећају као у обручу. Тетовски одред: 50. пешад. пук враћа се у Тетово.
Јужни фронт. Коњичка дивизија у Прилепу извиђа ка Битољском пољу. 2. бригада 7. дивизије (пуковник Писимов) од села Радобиља допро је на истоку до линије: Рајец – Дреново на правцу ка Кавадару, а 22. пук држи источно од Мрзена на запад до села Дебришта. На осталим одсецима јужног фронта без промене.