Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
Трећа бригада бугарске 3. дивизије, која је дејствовала на десном крилу 2. армије, добила је наређење да остави код Ђевђелије једну, највише две чете, а да са свим осталим снагама усиљеним маршем крене за Кукуш и узме учешће у одбрани града. Међутим, пошто је тога дана грчка 10. дивизија прешла леву обалу Вардара и принудила бугарски 41. пук да се повлачи према Калинову, командант бригаде је наредио том пуку да што пре поседне висове код с. Аржана и “по сваку цену” онемогући Грке да овладају Калиновским теснацем и опасно угрозе позадину трупа које су браниле Кукуш. Само један батаљон тога пука упућен је ка с. Кресову ради непосредног садејства са 2. бригадом, која је бранила Кукуш.
У духу поменутог наређења, 41. пук (три батаљона, један спорометни дивизион и два митраљеза) посео је, у току ноћи 2/3. јула, одбрамбени положај према вису Бечево. Трупе 42. пука (три батаљона, један спорометни дивизион и четири митраљеза) нису, међутим, успеле да пре почетка грчког напада поседну Аржанске висове, сем једног батаљона.
Напад грчке 10. дивизије на бугарске положаје код Калинова и Аржана почео је 3. јула око 10 часова. Под заштитом снажне фронталне и бочне артиљеријске ватре, грчка пешадија је прешла у напад и око 10,30 часова заузела прве бугарске ровове. У даљем наступању, први борбени ред је наишао на снажан отпор бугарских трупа и принуђен да залегне. Штавише, Бугари су у два маха прелазили у противнапад и одбацили поједине грчке батаљоне на полазне положаје. Тек када је лево крило 10. дивизије заузело Ђевђелију и неоштећен мост на Вардару код с. Богородице, отпочело је повлачење бугарског 41. пука на задње висове који затварају Калиновски теснац. Али, пошто је на те висове убрзо стигао 42. пук и пошто је, после губитка Ђевђелије, десно крило 3. бригаде било озбиљно угрожено, трупе 41. пука су поселе утврђени положај с обе стране пута Ђевђелија – Дојран ради спречавања обухватног маневра грчког левог крила.
Међутим, грчка 10. дивизија је, у току ноћи 3/4. јула, добила наређење да се пробије кроз теснац између Калинова и Аржанског језера и узме учешће у одсудној фази боја за Кукуш. У духу тога наређења, командант дивизије је одлучио да једним пуком и целом дивизијском артиљеријом нападне бугарске снаге на висовима код Калинова, а са осталим снагама да се упути према Кукушу. Око 9 часова, грчке батерије пласиране на Аржанским висовима обасуле су снажном ватром положај бугарског 42. пука на узаном и каменитом гребену код Калинова (ширина гребена износи око четири километра, а дубина свега један километар) и омогућиле пешадији да се готово неометано развије за борбу и отпочне наступање. Напад се, међутим, споро развијао због испресецаности земљишта и дејства бугарске артиљерије. Тек око 11 часова, стрељачки стројеви првог борбеног реда стигли су у подножје Калиновских висова, где су дочекани добро организованом пешадијском ватром и принуђени да залегну у нетученим просторима испред бугарских ровова.
Жилав отпор бугарских трупа изазвао је појачано дејство грчке артиљерије. Четири брзометне батерије обасуле су у 12 часова бугарске положаје који су, од разорних граната и упаљене суве траве и трња, претворени у буктињу. Будући да бугарске трупе, због каменитог земљишта, нису биле добро укопане (ровови нису достигли профил ни за клечећи став), њихов положај је постао неиздржљив. У таквој ситуацији, “многи војници су употребљавали лешеве својих другова да би повећали грудобран и боље се заклонили”. Опстанак у тим заклонима убрзо је постао немогућ, јер се “од велике јаре и загушљивог дима није могло дисати”. Осим тога, осећао се озбиљан недостатак муниције и воде, а жега је била несносна. На другој страни, Грци су, око 11 часова, добили обавештење да су њихове трупе заузеле Кукуш, а уједно и наређење да одмах предузму гоњење противника. Та вест је изазвала велико одушевљење код војника и официра и подстакла их да незадрживо крену на јуриш.
Схватајући сву тежину ситуације у којој се нашао његов пук, потпуковник Колев је, у 12,30 часова, о томе обавестио команданта 3. бригаде и тражио да му се хитно упуте појачања. Око 14 часова приспела су прва појачања (један батаљон 41. пука), а убрзо је стигао и командант бригаде да би се на лицу места упознао са ситуацијом. Он је том приликом издао неколико наређења за упорну одбрану положаја и обећао да ће одмах упутити, као појачање, још један батаљон 41. пука. Али, управо у тренутку када је тај батаљон пристизао на бојиште, Грци су предузели енергичан напад, комбинујући фронтални притисак са обухватним маневром. Грчке брзометне батерије, дејствујући са откривених ватрених положаја, нанеле су велике губитке 41. пуку, који је пристизао у помоћ одбрани Калинова. У исто време, један батаљон евзона прошао је кроз теснац између Аржанског језера и Калиновских висова, извршио обухватни напад на бугарско лево крило и принудио га на повлачење. У том тренутку, остале снаге грчке 10. дивизије предузеле су јуриш и са западне стране уз стрме и стеновите висове Калинова, обухватајући и десно бугарско крило, које је, такође, почело да се повлачи. Центар се држао још неко време, али је убрзо био принуђен на повлачење, пошто му је запретила опасност од окружења. Командант 42. пука је узалудно покушавао да на следећем гребену заустави своје јединице и организује одбрану. Деморалисани војници се нису обазирали на заповести официра, “сматрајући да више нису дужни да извршавају њихова наређења”. Обавештен о томе, командант бригаде је, око 18,30 часова, наредио потпуковнику Колеву да се повуче на утврђене положаје испред Дојрана, уколико не може да се одржи на једном од попречних гребена. Пола сата доцније, генерал Иванов је телеграфисао команданту 6. дивизије, који је са својом 2. бригадом хитао у помоћ угроженом десном крилу 2. армије, да му ставља на располагање 3. бригаду 3. дивизије, са задатком “да активним дејствима заустави напредовање непријатеља, утврди се на положајима јужно од Дојрана и затвори правац који води за Струмицу”.
Мада је повлачење бугарских трупа са Калиновских висова извршено у нереду, преморене грчке трупе нису предузеле гоњење покретом, већ су се задржале на заузетим положајима. Тек сутрадан, 5. јула, 10. дивизија је отпочела наступање ка Дојрану. Њој се око 10 часова придружила и Коњичка бригада, а затим и 3. дивизија. Упркос снажном дејству бугарске артиљерије, грчке трупе су предузеле енергичан напад и у 14,30 часова заузеле вис Хисар, важно упориште на десном крилу бугарске 3. бригаде. Међутим, Бугари су овај положај обасули јаком пешадијском и артиљеријском ватром са суседних висова и нанели велике губитке 4. пуку грчке 10. дивизије. Пошто су им убрзо притекла у помоћ два батаљона 6. бдинске дивизије, који су форсираним маршем стигли из Струмице, напад Грка је заустављен на целом фронту, али само привремено. Наиме, 6. јула ујутру, три грчке дивизије (3, 5. и 10) напале су деснокрилну групу бугарске 2. армије (3. бригада 3. дивизије и 2. бригада 6. дивизије) на положајима испред Дојрана и, после огорчене борбе у којој су обе стране претрпеле озбиљне губитке, принудиле је да се увече повуче на десну обалу Анске реке, испред гребена Беласице. Две поменуте бугарске бригаде задржале су се на новим положајима до 7. јула увече, када су нападнуте од знатно надмоћнијих грчких трупа и поново принуђене да наставе повлачење ка Струмици. Пошто су тим повлачењем отвориле пут грчким дивизијама за дејство у бок и позадину главних снага 4. армије, генерал Иванов их је, у току ноћи 7/8. јула, вратио на напуштене положаје (Грци још нису били посели те положаје) са задатком да по сваку цену задрже наступање грчких трупа док се не извуку заостали делови 4. армије, који су се, после изгубљене битке на Брегалници, повлачили правцем Радовиште – Струмица – Петрич.
У међувремену, Грци су овладали планином Крушом и одбацили централну групу бугарске 2. армије (2. бригада 3. балканске дивизије, Драмска бригада и 1. бригада 10. дивизије) на јужни улаз у Рупелску клисуру.